Куда иде Србија | |||
За и против повратка смртне казне |
недеља, 17. август 2014. | |
Крајем јула сурово je убијена једна петнаестогодишња девојчица. Јавност је на ту вест спонтано реаговала изливом огорчења и беса. Коментатори на друштвеним мрежама хорски су захтевали да се убица казни смрћу. Неки су ишли чак тако далеко да су предлагали посебно мучне начине извршења смртне казне. Такве реакције јавности су разумљиве и очекиване, али нису сврсисходне. Емоције нису најбољи путоказ за решење социјалних проблема. Оставимо узбуркане емоције по страни и почнимо да анализирамо друштвену стварност хладном главом. Запитајмо се: да ли треба вратити смртну казну? Постоји неколико добрих аргумената против те идеје. 1. Аргумент: не постоји ретроактивно дејство закона Непосредан повод да јавност почне хорски да захтева повратак смртне казне јесте убиство једне младе девојке. Аргумент је емотивно разумљив, али правно промашен. Јер чак и када би се смртна казна вратила, она не би погодила убицу те девојке јер се она не би могла примењивати ретроактивно. У време извршења бруталног убиства смртне казне није било, па се убица на ту казну не може осудити. Дакле, увођење смртне казне не би довело до правде коју многи прижељкују. 2. Аргумент: хришћанска етика Најважнији разлог против увођења смртне казне је хришћанско-етички. Наиме, шеста Божја заповест гласи: „Не убиј” (Друга књига Мојсијева 20,13). Та заповест Божја подразумева то да је забрањено убити особу пре рођења (побачај), тек рођену (чедоморство) и, уопште узев, ма коју. Заповест уједно подразумева и забрану убиства из милосрђа (еутаназију), убиство самога себе (самоубиство) и изрицање смртне казне. Живот је свет и нико не сме да га одузима, па ни држава. 3. Аргумент: културно-верски Један од аргумената за поновно увођење смртне казне био је тај да је она још на снази у Белорусији. Али аргумент је промашен из једноставног разлога зато што је Белорусија заправо једина православна држава са тим законом. Становници Србије су махом православни и то треба поштовати. Али управо у већини православних земаља не постоји смртна казна. Грчка је колевка православља и у њој не постоји смртна казна. Русија је највећа православна држава и у њој такође не постоји смртна казна. Ако ћемо се равнати по чињеници да Србија припада православном културном кругу, онда у њу не треба уводити смртну казну. Заправо, они који захтевају повратак смртне казне гурају Србију у протестанско-католички и исламски културни круг. Јер смртна казна постоји у неким државама протестантско-католичких САД, попут Тексаса. Да ли Србији треба бити репер Тексас у коме царује протестантски фундаментализам и каубојски менталитет? Смртна казна постоји и у државама у којима царује исламски фундаментализам, нпр. у сунитској Саудијској Арабији и шиитском Ирану. Да ли православној Србији репери треба да буду државе најкрућег исламског фундаментализма? Смртну казну има и Кина. Кина је често спољнополитички савезник Србије, али нам је и географски и културно-верски веома далеко. Ни она не може бити етички репер Србије. Ако Србија хоће да задржи свој православни културни идентитет, онда треба да се угледа на православну Грчку или Русију у којима нема смртне казне. 4. Аргумент: превенција Међу запенушаним заговорницима повратка смртне казне постојао је и резон да ће увођење смртне казне смањити број тешких злочина, укључујући и убиства. Заправо, постојање смртне казне не смањује број тешких кривичних дела, па ни убистава. Човек који убије то обично чини у таквом стању да ретко кад размишља о последицама свога чина. Превенција тешких злочина свакако је потребна, али она лежи на другом месту. На ком? Једно од најважнијих превентивних средстава против тешких кривичних дела јесте трезвењаштво. Трезвењаштво подразумева апстиненцију од конзумирања алкохолних пића. Зашто је оно битно? Особа под дејством алкохола је много склонија свим кривичним делима, па и оним најтежим, него особа која је трезна. Напросто, особа у пијаном или полупијаном стању има смањену моћ самоконтроле. Ако желимо мање сурових злочина, борба против алкохолизма је на листи приоритета. Смањење пијења алкохолних пића није једина добра превенција. Борба за породичне вредности је исто тако битна. Зашто? Зато што су особе које имају породицу мање склоне насиљу. Уопште узев, особе које имају породицу су уравнотеженије: мање су склоне тучи, кавги, силовању и осталом насилничком понашању. А да би мушкарци чешће били ожењени од помоћи је управо оно за шта се залаже моја теорија маскулизма; а то је да се мушкарци рано ожене, запосле и имају солидну плату. Мушкарац који има срећан брак, децу, сигуран и солидно плаћен посао неће лако подлећи искушењу да почини велики злочин. Дакле, права превенција није смртна казна, него подстицање породичног и пословног живота свих, а поготово младих мушкараца. И удаја је корисна за девојке као превентивно средство. Када би се девојке раније удавале, чешће би остајале код куће уз мужа и децу, и мање би излазиле; самим тим биле би изложене мањој могућности да страдају. Насиље је неискорењиви део људске природе, али оно се може смањити уз неке мере предострожности. Има их више. Једна од њих јесте та да девојке пазе на себе и свој изглед. Када би девојке продужиле сукње, а скратиле време изласка смањиле би ризик да буду нападнуте. Укупно узев, повратак на традиционалне, хришћанске и породичне вредности знатно је ефикасније средство превенције насиља него увођење смртне казне. 5. Закључак Ужасна убиства која се с времена на време догоде доводе до необузданог гнева јавности. Али у афекту човек може да донесе и погрешне закључке. Један од њих јесте и тај да би повратак смртне казне смањио број тешких злочина. Заправо, не би. Увођење смртне казне није ефикасно средство превенције. Осим тога, оно се противи принципима хришћанске етике и милосрђа, као и нашег православног културног круга. Захтевати убиство убице значи срозавати се на његов ниво. Крволоштво није одлика просвећених. |