Српски демократски дух и изградња државе - некад и сад

Обележавање изузетно значајне стоте годишњице почетка Првог светског рата – у највећој мери исказано кроз лични ентузијазам појединаца – у исти мах представља и време у којем је потребно присетити се које су најбитније одлике тадашње Србије. У том светлу, посебно су занимљиви и релевантни записи истакнутих западних историчара у периоду између 1914–1918. који су практично без изузетка позитивни и у којима се скреће пажња на јединствене квалитете Србије.

Оно што је један народ у то време чинило посебним народом, по чему се истицао и постао препознатљив, пре свега био је српски егалитаризам. Или, још прецизније, била је то жива спона између једнакости и праве демократије. Прво, то значи да – као пример остварења најбољих филозофских теорија какве проналазимо још код Жан Жак Русоа – по закону нико није смео бити сасвим сиромашан, те се власништво које обезбеђује живот није могло отуђити. Исто тако, нико није смео бити ни превише богат, јер је постојала свест о томе да изражене социјалне неједнакости директно утичу на питање демократије. То је смисао записа у којима се истиче да српски народ има посебан осећај за једнакост, и да је овај осећај аутентичан, тј. да није резултат утицаја са стране.

Забележено је и да је управо из таквог карактера проистицала тежња за изградњом демократске државе, и за демократским духом у целини. Штавише, Србија, која је у то време – како истичу многи правници - имала најпрогресивнији устав у Европи, сматрала се више демократском од САД и Велике Британије. Патриотизам је био политичко осећање Срба, а обзиром да је друштво било уређено, једина политика била је спољна политика. Поједини угледни историчари чак су истакли да су Срби независне Србије били редак пример чисто демократског друштва – у којем нико не говори о демократији јер су сви демократе. У корену те демократије је чињеница да је богатство, пре свега земља, била једнако и правично расподељено.

Тако је слика Србије која је водила рат за ослобођење, самосталност и уједињење употпуњена исцртавањем најбитнијих одлика једног народа на почетку 20. века и једне државе која је по много чему била испред свог времена. Вредности борбе за слободу и борбе за једнакост и правду израстале су у нераскидивој целини, баш као и синхронизација политике и етике или народа и друштва.

Основна питања која се, сто година касније, постављају након ове кратке ретроспективе, су следећа: шта се десило са Западом, од времена у којем је и Вудро Вилсон истицао да највећи српски празник Видовдан сви треба да прославе и обележе, али и шта се десило са Србијом, која је не само чувала свест о косовској вертикали као темељу духовног постојања, већ је била и живи пример праве демократије као једнакости?

Одговор на оба питања тиче се, понајвише, две чињенице – спреге националног и демократског елемента и разумевања да демократије не може бити без равноправности. Односно, време у којем је политика Запада признавала државу као водећу политичку категорију која има сопствени суверенитет, и у којем се нација препознавала као политички субјект – било је време у којем је постојала политичка етика. Савремени глобализам као империјализам непосредно је супротан овим идејама. Из њега је настала прича о либералној демократији која нема ниједне додирне тачке са правом демократијом. Јер, управо тзв. западна „либерална демократија“ довела је не само до највећих социјалних разлика – симболички означених као разлика између 1% и 99% - већ и до успостављања логике непрестаног увећања профита за неколицину и сразмерног све већег сиромашења свих осталих.

То је, у исти мах, и разлог због чега се и у савременој Србији социјални и друштвени јаз продубљује, и средња класа практично нестаје. Јер, прихватајући исти модел „либералне демократије“ или, прецизније, некритички и безрезервно „увозећи“ га са Запада, Србија је пристала на отуђење од сопствене историје и посебности. И сасвим у складу са назначеним процесима, што се више одмиче на путу који се удаљава од, макар делимичне, социјалне и друштвене једнакости, све мање простора остаје за демократију и за изражавање воље народа.

У тој ситуацији губи се смисао слободе и правде, а држава губи сувернитет. Зато је данас од пресудног значаја да се осећај за солидарност – који, упркос свему, још увек постоји – издигне на ниво принципа, као и да се обнови сећање на чињеницу да су национална политика и демократска политика један исти начин изградње нове стварности. Та нова стварност била би политика историјског континуитета Србије и њених вертикала.