Srbi i 2014, ili nova "istina" novih pobednika

(Glas Srpske)

U svetu su u jeku pripreme za 2014. godinu i obeležavanje stogodišnjice početka I svetskog, iliti Velikog rata, kako su ga ljudi zvali dok nisu znali za veći.

Dakle – onih dvadesetak godina mira pre izbijanja Drugog, posle kog ništa, pa ni viđenje prethodnog sukoba neće biti isto.

Novi istorijski događaji, tako, ne samo da stare potiskuju, oduzimajući im na značaju, nego i sudbonosno utiču na promenu perspektive iz koje se posmatra ono što se događalo pre njih.

VITEZOVI I ZLOČINI

Možda je Drugi svetski rat – zbog obima područja koje je zahvatio, zbog napretka u tehnologiji proizvođenja smrti, pa, konačno, i po tome koliko je trajao, od Prvog zaista bio veći.

U svakom slučaju, u Drugom svetskom ratu su – što masovno ubijani u nemačkim, japanskim ili hrvatskim logorima, što tamanjeni  u divljačkim nemačkim i “savezničkim” bombardovanjima – više stradali civili.

U Prvom svetskom ratu su, opet, masovnije stradali vojnici.

Jer Veliki rat je bio prvi veliki rat u kom su korišćena masovna sredstva uništavanja. I posledni rat u kom je, barem u naznakama, poštovan viteški kodeks po kom su legitiman cilj naoružani protivnici, a ne sve što može da bude uništeno.

Istina, Srbi, kojima su u Prvom svetskom ratu glavni grad divljački uništavala austrougarska i nemačka artiljerija, i kojima su kaznene austrougarske i nemačke ekspedicije palile sela, silovale žene i na kolac nabijale decu – imaju razloga da se ne slože sa ovom teorijom.

Ali, najnovija uputstva koja u Srbiju stižu iz Evropske unije jasno kazuju kako Srbi moraju da „promene“ sopstvenu „svest“. A to podrazumeva i da moraju da prestanu da se ne slažu sa teorijama koje smišljaju i „istinama“ koje propisuju jači od njih.

No, na Srbe, koji, uz Prvi svetski rat, a vezano za njega, predstavljaju temu ovog teksta, uskoro ćemo se vratiti.

NOVA „ISTINA“ NOVIH „POBEDNIKA“

Za sada valja napomenuti kako Drugi svetski rat – uprkos argumentima koje je moguće pobijati – možda i jeste bio krvaviji od Prvog. Ali je, u tom smislu, razlika između Drugog i Velikog rata neuporedivo manja nego razlika između Velikog i bilo kog drugog rata koji se pre njega odigrao.

Zbog toga taj rat i dalje polaže neslavno pravo na staro ime koje mu je krvavi naslednik u pitanje doveo.

I zbog toga nije čudno što se svet ozbiljno sprema da njegovu stogodišnjicu obeleži.

Promena tumačenja tog velikog sukoba na koju se još uvek najmoćnija manjina sveta sprema, međutim – ako i nije čudna – jeste zastrašujuće nemoralna i poražavajuća.

Drugi svetski rat, naime i kao što rekosmo, jeste zasenio Prvi i doveo u pitanje njegov primat u užasnoj istoriji ratovanja.

Ali – budući da su pobednici i poraženi u ta dva velika sukoba manje-više bili isti – nije promenio dominantan kvalitativni odnos u određivanju „dobrih“ i „loših“ momaka u Velikom ratu.

Nakon Drugog svetskog rata, međutim, decenijama se odvijao jedan novi, Hladni rat, u kom su, u odnosu na dva prethodna, „svetska“, uloge aktera značajno promenjene.

I nakon što je taj rat okončan pobedom Zapada nad Istokom , žustro se krenulo sa revizijom rezultata Drugog i – polako, ali sigurno – tumačenje Prvog svetskog rata.

A stogodišnji jubilej se, sva je prilika, novim pobednicima ukazao kao idealan trenutak da se ta, polako i podmuklo pripremana podvala oglasi na sva zvona.

BASARIJANSKA ISTORIJA

Jednostavno rečeno – i u Prvom i u Drugom ratu poražena Nemačka i njeni američki, britanski i francuski protivnici, a današnji saveznici, odlučili su da pomen na ratne sekire zakopaju objašnjenjem kako su taj rat vodile jer su ih u njega uvukli „srpski teroristi“!?

Koji su, dok je trebalo da krvare za engleske interese, bili „saveznici“. A sada – i do daljeg – nisu.

Stav da je Principov atentat na austrougarskog nadvojvodu – kao što i jeste – bio povod, a nikako – kao što i nije mogao da bude – uzrok za izbijanje u dotadašnjoj istoriji neviđenog krvoprolića, biće zamenjen stavom kako se – da nije bilo srpskog „remetilačkog faktora“ – „civilizovane“ „europske“ nacije nipošto ne bi pomakljale.

Ojačaloj nemačkoj carevini, koja se osećala skučenom bez izlaska na topla mora, britanska kraljevina i indijska carevina bi, izvesno, mirno objasnila kako je prirodno i pošteno da ona pod čizmom drži pola sveta, usput kontrolišući drugu polovinu, te kako, prema tome, Kajzer nema razloga da se buni, već ima da uživa u „bogom danom“ poretku stvari.

A pošto ne bi bilo Prvog svetskog rata, ne bi bilo ni propasti nemačkog carstva, pa samim tim ni Hitlera ni Drugog . Verovatno ne bi bilo ni Oktobarske revolucije, pa time ni Hladnog rata.

Svet bi, reklo bi se, mnogo pre srpskog književnika Svetislava Basare spoznao da je bitka oko teritorija besmislena stvar, da je borba za posed nad izvorima energije obična detinjarija, te da ratovi predstavljaju čisto gubljenje novca i vremena.

Već duže od jednog veka, zemljom bi tekli med i mleko, samo da nije bilo tog „teroriste“ Gavrila, koji je „miroljubive“ careve i njihove suvišne armije naterao na neviđen pokolj.

Ako se stvar posmatra tako – kao što je tamo gde treba odlučeno da ima da se posmatra – onda je logično kako je jedan atentat neuporedivo veće nepočinstvo od samovoljnog anektiranja prethodno okupirane teritorije koje do tog atentata dovelo. I da je život dvoje ljudi sa krunom na glavi neuporedivo vredniji od mase života dece koja su, u znak odmazde zbog njihovih oduzetih života, završila na bajonetima „humanih“ osvetnika.

Ma koliko delovalo apsurdno, saveznički istoričari i ostali mudraci su, sva je prilika, odlučili da sto godina nakon njegovog izbijanja, ovaj sukob posmatraju na taj način.

I tu se ništa ne može učiniti.

BOŽIĆNI SVINjOKOLj

Ali, ni Srbima niko ne može zabraniti da se svojim viđenjem ovog događaja toj gluposti suprotstave.

A šta Srbi tim povodom čine?

„Avangardni“ Srbi, koji su još pre otvorenog diktata Evropske unije odlučili da „promene“ sopstvenu „svest“, uklopili su se u „svetski trend“. I pišu naručene radove koji imaju zadatak da antisrpsku viziju opravdaju.

Srbima koji nisu „avangardni“ prepuštena je lična inicijativa.

I tamo gde lična inicijatva bude dovoljna, nešto će i biti učinjeno.

Svi projekti za koje je bila potrebna značajnija organizacija, ili, ne daj bože, državna podrška, ili su već pušteni niz vodu ili se sa njihovom realizacijom čeka dok ne bude kasno.

A kad stigne  januar 2014, nakon što se otrezne od prvog poluvremena prazničnih pijanki, Srbi će se setiti kako je stigla još jedna godina u kojoj će prase da kolju na Božić.

I tada će, sva je prilika, uz državno pokroviteljstvo biti skarabudžen neki „projekat“, koji neće biti adekvatan ni za domaću upotrebu.

O pariranju belosvetskim obmanama da i ne govorimo.