Razgradnja istorijske svesti - naša država i godišnjica Prvog svetskog rata

Što više odmiče ova godina, sve je očiglednije da ne postoji jasno određen plan na nivou države Srbije o obeležavanju stote godišnjice Prvog svetskog rata. Iako je pre godinu dana, 12. aprila 2013. godine, Vlada Srbije donela odluku o obrazovanju organizacionog odbora za obeležavanje ove izuzetno značajne godišnjice, ne postoji nijedna informacija šta je do sada ovaj odbor uradio niti šta planira da uradi. Možda još uvek traje njegovo konstituisanje i pozicioniranje jer u našim okolnostima sve zavisi od trenutnog rasporeda političkih snaga i ne postoji dugoročna strategija u slavljenju velikih godišnjica, o čemu smo se osvedočili i u toku prošle godine, kada je obeležavano dvesta godina od rođenja najvećeg srpskog pesnika Njegoša.

Naša vlada sada ima mnogo važnija posla jer treba naporno raditi na promeni svesti našeg naroda kako bi on mogao da konačno nađe svoje mesto među civilizovanim narodima. Tu pre svega spada promena istorijske svesti, našeg shvatanja i doživljavanja tradicije, zastupanja nacionalnog interesa i oblikovanja nacionalnog identiteta. Interesantno je i veoma poučno pogledati na kakav se organizovan i promišljen način godišnjica Velikog rata obeležava u zemljama Evropske unije kojoj mi tako istrajno i zdušno težimo.

U Francuskoj će obeležavanje imati dve komponente. Prva sa preko 1500 izložbi, koncerata i javnih događanja, štampanjem velikog broja knjiga i publikacija i odvijaće se pod rukovodstvom državnog tela – Misije za stogodišnjicu. U drugoj – hiljade potomaka ratnika iz 31 zemlje učestvovaće u maršu odavanja pošte stradalima. U Engleskoj će se održati verske službe, noćna bdenja i pomeni i položiće se venci na grobove znanih i neznanih junaka. Komisija Komonvelta za ratna groblja seje mnogo otporniju travu na svoja groblja u Francuskoj i Belgiji u sklopu priprema za prijem rekordnog broja posetilaca. Organizuju se akcije sakupljanja predmeta koji su vezani za velike bitke Prvog svetskog rata. Engleska vlada je obrazovala posebno državno telo koje se bavi ovom godišnjicom i odvojila je 50 miliona funti za izdavačku delatnost, snimanje specijalnih emisija i filmova, organizovanje poseta učenika poprištima najvećih bitaka. Sve ovo dovoljno govori da se radi o ozbiljno organizovanoj državnoj brizi i jasno određenom planu o obeležavanju godišnjice Velikog rata koje će trajati do 2018. godine. Jasno je da je čuvanje tradicije i njeno brižljivo negovanje jedna od značajnih evropskih vrednosti koja je deo državnih nastojanja da se istorija i briga o nacionalnom identitetu ne prepusti nemaru i zaboravu, što se kod nas tako često dešavalo. To se najbolje može videti po tome kako se mi odnosimo prema spomenicima i vojničkim grobljima na kojima počivaju seni naših ratnika i stradalnika.

Spomenik srpskim vojnicima na Tekerišu i Gučevu nije obnovljen iako je blagovremeno pokrenuta inicijativa grada Loznice. Obnavljanje kuće Gavrila Principa nadomak Grahova, koju su spalili hrvatski vojnici u leto 1995. godine, odvija se bez pomoći i podsticaja srpske države. Na stratištu spomen-kompleksa Leget, gde se odvijala istorijska epopeja 13. pešadijskog puka Hajduk Veljka iz sastava Timočke divizije, u kojoj je stradalo 800 srpskih vojnika, treba da se gradi sremsko-mačvanska regionalna deponija. Na groblju Jandrikovice dvadesetak kilometara od Karlovih Vari, na obroncima Hrušne gore, sahranjeno je 8700 Srba, više nego na Zejtinliku, a po Ženevskoj konvenciji vojnička groblja ne smeju da se diraju u periodu od sto godina, a to vreme ističe i može se lako desiti da ako naši državni organi ne pokrenu inicijativu za uređenje i očuvanje ovog groblja, da na tom zemljištu nikne šoping centar.

Ovo je samo nekoliko (a ima ih mnogo) primera koji pokazuju da ne postoji jasno određen i osmišljen plan naše države za obeležavanje ove velike epopeje srpskog naroda. Ozbiljan državni plan bi morao sadržati pregled i konkretan program svih aktivnosti koje se u raznim oblastima – prosveti, kulturi, medijima, naučnim skupovima, izdavaštvu - pod pokroviteljstvo i uz blagovremenu finasijsku podršku odvijaju ne samo u toku ove godine. Tog plana očigledno nema i, po svemu sudeći, neće ga ni biti, već se obeležavanje ove godišnjice svodi na sporadične aktivnosti različitih institucija, pojedinaca i grupa, ali bez objedinjavajućeg pristupa naše države, što bi bilo od posebnog značaja.

Kuća Gavrila Principa nadomak Grahova

Ovakav neodgovoran pristup dovoljno govori o svim ograničenjima i uslovljavanjima kojima je izložena aktuelna državna politika, koja više sledi politiku stvaranja tzv. dobrosusedskih odnosa i nezameranja diktatu tzv. međunarodne zajednice (Nemačka, SAD, Francuska i Engleska) nego što vodi računa o našim nacionalnim interesima, čuvanju tradicije i vođenju osmišljene i dugoročne identitetske politike. Jer ako se kao neupitni politički aksiom u svakom nastupu premijera Vučića naglašava nužnost promene svesti našeg naroda, što podrazumeva i izmenu istorijske svesti i nacionalnog identiteta, onda i ne može mnogo da nas čudi i iznenađuje ovakav neadekvatan odnos vladajućih struktura prema godišnjici Prvog svetskog rata. A upravo se pored očitih pokušaja revizije istorije i nastojanja da se Srbija okrivi za početak Velikog rata, javlja i otvorena politikantska instrumentalizacija razloga i toka razbijanja socijalističke Jugoslavije i krivice za pokretanje građanskih ratova.

Pred nama se otvara suštinski problem – pitanje odbrane identiteta, tradicije i istorijske svesti srpskog naroda. “Sećanje na Prvi svetski rat se u našem narodu čuva s nekim takoreći pobožnim poštovanjem, kao da je u pitanju sveti rat. Sveti u najlepšem, najočitijem i najplemenitijem smislu. Teško je biti mali narod. I teško je malom narodu da brani svoje istine“, kaže naš znameniti pesnik Ljuba Simović. A šta je jedan od najvažnijih zadataka naše države nego da brani i čuva svetu istinu o najvećoj, najuzvišenijoj i najtragičnijoj epopeji srpskog naroda koju je on preživeo tokom četiri sudbonosne godine u toku Prvog svetskog rata. Samo to što naša država nije našla za potrebno da bude glavni organizator i pokrovitelj ovog jubileja govori i o nedostatku istinskog poštovanja za žrtve i stradanja srpskog naroda, ali i o odsustvu jasno profilisane identitetske politike, koja se najjasnije vidi u čuvanju i razvijanju naše istorijske svesti o svetosti, plemenitosti i tragičnosti velike golgote našeg naroda.

Istoričar Miloš Ković s puno prava smatra da su „Prvi svetski rat i balkanski ratovi temelji srpskog nacionalnog identiteta, ono što je odredilo srpsku istoriju, identitet i sećanje kao što su ga na početku odredili Sveti Sava, Kosovski zavet, Karađorđeva srpska revolucija i Srpska pravoslavna crkva“. Način na koji se obeležava ova godišnjica ogolio je i teško stanje u našoj istoriografiji jer hronično nedostaju knjige i radovi koji se studiozno bave ovim periodom, bez obzira na to što se u toku ove godine pojavilo mnoštvo izdanja koja će donekle popuniti ovaj prazan prostor. Ali to je samo još jedan dokaz hroničnog nedostatka ozbiljne kulturne i naučne politike u ovoj oblasti, koju je država u dugom periodu marginalizovala i dovela naučne institucije koje se bave društvenim naukama na rub propasti. Obeležavanje velikih jubileja deo je identitetske politike koja se konstituiše u jednom društvu, zato su oni važni istorijski, kulturološki i civilizacijski toposi u formiranju i oblikovanju istorijske svesti našeg naroda.

Ove godine se navršava 100 godina od smrti Jovana Skerlića, 110 godina od smrti J. J. Zmaja, 30 godina od smrti Duška Radovića, 100 godina od smrti Lazara Vujaklije, 20 godina od smrti reditelja Saše Petrovića, 100 godina od smrti Stevana Mokranjca, 120 godina od rođenja pesnika Momčila Nastasijevića i reditelja Huga Klajna, 100 godina od rođenja književnika Mihajla Lalića, 150 godina od rođenja komediografa Branislava Nušića, 100 godina od rođenja slikarke Ljubice Cuce Sokić, a iduće godine je dva veka od početka Drugog srpskog ustanka. Sve ove važne godišnjice i jubileji neće biti obeleženi na pravi način jer nedostaje jasno određenje naše države u vođenju kulturne i identitetske politike, što nam je najjasnije pokazao odnos prema obeležavanju stote godišnjice Prvog svetskog rata.

A Vidovdan 2014. godine je na našim vratima, očigledno da je naša država odlučila da ga dočeka u tišini sa nekoliko prigodnih manifestacija jer važno je da se i dalje ispunjava jedan od najvažnijih uslova međunarodne zajednice u procesu evropskih integracija - razvijanje dobrosusedskih odnosa i regionalne saradnje i rešavanje kosovskog problema, bez obzira na to koliko to narušavalo naše nacionalne interese i razgrađivalo našu istorijsku svest i nacionalni identitet.