Разградња историјске свести - наша држава и годишњица Првог светског рата

Што више одмиче ова година, све је очигледније да не постоји јасно одређен план на нивоу државе Србије о обележавању стоте годишњице Првог светског рата. Иако је пре годину дана, 12. априла 2013. године, Влада Србије донела одлуку о образовању организационог одбора за обележавање ове изузетно значајне годишњице, не постоји ниједна информација шта је до сада овај одбор урадио нити шта планира да уради. Можда још увек траје његово конституисање и позиционирање јер у нашим околностима све зависи од тренутног распореда политичких снага и не постоји дугорочна стратегија у слављењу великих годишњица, о чему смо се осведочили и у току прошле године, када је обележавано двеста година од рођења највећег српског песника Његоша.

Наша влада сада има много важнија посла јер треба напорно радити на промени свести нашег народа како би он могао да коначно нађе своје место међу цивилизованим народима. Ту пре свега спада промена историјске свести, нашег схватања и доживљавања традиције, заступања националног интереса и обликовања националног идентитета. Интересантно је и веома поучно погледати на какав се организован и промишљен начин годишњица Великог рата обележава у земљама Европске уније којој ми тако истрајно и здушно тежимо.

У Француској ће обележавање имати две компоненте. Прва са преко 1500 изложби, концерата и јавних догађања, штампањем великог броја књига и публикација и одвијаће се под руководством државног тела – Мисије за стогодишњицу. У другој – хиљаде потомака ратника из 31 земље учествоваће у маршу одавања поште страдалима. У Енглеској ће се одржати верске службе, ноћна бдења и помени и положиће се венци на гробове знаних и незнаних јунака. Комисија Комонвелта за ратна гробља сеје много отпорнију траву на своја гробља у Француској и Белгији у склопу припрема за пријем рекордног броја посетилаца. Организују се акције сакупљања предмета који су везани за велике битке Првог светског рата. Енглеска влада је образовала посебно државно тело које се бави овом годишњицом и одвојила је 50 милиона фунти за издавачку делатност, снимање специјалних емисија и филмова, организовање посета ученика поприштима највећих битака. Све ово довољно говори да се ради о озбиљно организованој државној бризи и јасно одређеном плану о обележавању годишњице Великог рата које ће трајати до 2018. године. Јасно је да је чување традиције и њено брижљиво неговање једна од значајних европских вредности која је део државних настојања да се историја и брига о националном идентитету не препусти немару и забораву, што се код нас тако често дешавало. То се најбоље може видети по томе како се ми односимо према споменицима и војничким гробљима на којима почивају сени наших ратника и страдалника.

Споменик српским војницима на Текеришу и Гучеву није обновљен иако је благовремено покренута иницијатива града Лознице. Обнављање куће Гаврила Принципа надомак Грахова, коју су спалили хрватски војници у лето 1995. године, одвија се без помоћи и подстицаја српске државе. На стратишту спомен-комплекса Легет, где се одвијала историјска епопеја 13. пешадијског пука Хајдук Вељка из састава Тимочке дивизије, у којој је страдало 800 српских војника, треба да се гради сремско-мачванска регионална депонија. На гробљу Јандриковице двадесетак километара од Карлових Вари, на обронцима Хрушне горе, сахрањено је 8700 Срба, више него на Зејтинлику, а по Женевској конвенцији војничка гробља не смеју да се дирају у периоду од сто година, а то време истиче и може се лако десити да ако наши државни органи не покрену иницијативу за уређење и очување овог гробља, да на том земљишту никне шопинг центар.

Ово је само неколико (а има их много) примера који показују да не постоји јасно одређен и осмишљен план наше државе за обележавање ове велике епопеје српског народа. Озбиљан државни план би морао садржати преглед и конкретан програм свих активности које се у разним областима – просвети, култури, медијима, научним скуповима, издаваштву - под покровитељство и уз благовремену финасијску подршку одвијају не само у току ове године. Тог плана очигледно нема и, по свему судећи, неће га ни бити, већ се обележавање ове годишњице своди на спорадичне активности различитих институција, појединаца и група, али без обједињавајућег приступа наше државе, што би било од посебног значаја.

Кућа Гаврила Принципа надомак Грахова

Овакав неодговоран приступ довољно говори о свим ограничењима и условљавањима којима је изложена актуелна државна политика, која више следи политику стварања тзв. добросуседских односа и незамерања диктату тзв. међународне заједнице (Немачка, САД, Француска и Енглеска) него што води рачуна о нашим националним интересима, чувању традиције и вођењу осмишљене и дугорочне идентитетске политике. Јер ако се као неупитни политички аксиом у сваком наступу премијера Вучића наглашава нужност промене свести нашег народа, што подразумева и измену историјске свести и националног идентитета, онда и не може много да нас чуди и изненађује овакав неадекватан однос владајућих структура према годишњици Првог светског рата. А управо се поред очитих покушаја ревизије историје и настојања да се Србија окриви за почетак Великог рата, јавља и отворена политикантска инструментализација разлога и тока разбијања социјалистичке Југославије и кривице за покретање грађанских ратова.

Пред нама се отвара суштински проблем – питање одбране идентитета, традиције и историјске свести српског народа. “Сећање на Први светски рат се у нашем народу чува с неким такорећи побожним поштовањем, као да је у питању свети рат. Свети у најлепшем, најочитијем и најплеменитијем смислу. Тешко је бити мали народ. И тешко је малом народу да брани своје истине“, каже наш знаменити песник Љуба Симовић. А шта је један од најважнијих задатака наше државе него да брани и чува свету истину о највећој, најузвишенијој и најтрагичнијој епопеји српског народа коју је он преживео током четири судбоносне године у току Првог светског рата. Само то што наша држава није нашла за потребно да буде главни организатор и покровитељ овог јубилеја говори и о недостатку истинског поштовања за жртве и страдања српског народа, али и о одсуству јасно профилисане идентитетске политике, која се најјасније види у чувању и развијању наше историјске свести о светости, племенитости и трагичности велике голготе нашег народа.

Историчар Милош Ковић с пуно права сматра да су „Први светски рат и балкански ратови темељи српског националног идентитета, оно што је одредило српску историју, идентитет и сећање као што су га на почетку одредили Свети Сава, Косовски завет, Карађорђева српска револуција и Српска православна црква“. Начин на који се обележава ова годишњица оголио је и тешко стање у нашој историографији јер хронично недостају књиге и радови који се студиозно баве овим периодом, без обзира на то што се у току ове године појавило мноштво издања која ће донекле попунити овај празан простор. Али то је само још један доказ хроничног недостатка озбиљне културне и научне политике у овој области, коју је држава у дугом периоду маргинализовала и довела научне институције које се баве друштвеним наукама на руб пропасти. Обележавање великих јубилеја део је идентитетске политике која се конституише у једном друштву, зато су они важни историјски, културолошки и цивилизацијски топоси у формирању и обликовању историјске свести нашег народа.

Ове године се навршава 100 година од смрти Јована Скерлића, 110 година од смрти Ј. Ј. Змаја, 30 година од смрти Душка Радовића, 100 година од смрти Лазара Вујаклије, 20 година од смрти редитеља Саше Петровића, 100 година од смрти Стевана Мокрањца, 120 година од рођења песника Момчила Настасијевића и редитеља Хуга Клајна, 100 година од рођења књижевника Михајла Лалића, 150 година од рођења комедиографа Бранислава Нушића, 100 година од рођења сликарке Љубице Цуце Сокић, а идуће године је два века од почетка Другог српског устанка. Све ове важне годишњице и јубилеји неће бити обележени на прави начин јер недостаје јасно одређење наше државе у вођењу културне и идентитетске политике, што нам је најјасније показао однос према обележавању стоте годишњице Првог светског рата.

А Видовдан 2014. године је на нашим вратима, очигледно да је наша држава одлучила да га дочека у тишини са неколико пригодних манифестација јер важно је да се и даље испуњава један од најважнијих услова међународне заједнице у процесу европских интеграција - развијање добросуседских односа и регионалне сарадње и решавање косовског проблема, без обзира на то колико то нарушавало наше националне интересе и разграђивало нашу историјску свест и национални идентитет.