Opredeljenje Srbije za ulazak u EU nije logički promišljeno, niti politički opravdano

1.  Portret Srbije mahom je obeležen prizorima iz proteklih ratova koji su uzdrmali Stari kontinent. Šta je, zapravo, slika savremene Srbije? 

Pre svega, treba imati u vidu da je portret Srbije koji pominjete – kao prožet slikama iz protektlih ratova – u najvećoj meri bio portret anti-srpske histerije i, upravo u meri u kojoj je bio subjektivan, u ovom smislu, bio je isto toliko i netačan. U tom aspektu, takoreći beskrajno ironična je činjenica da se savremeni zapadni mediji praktično takmiče kako bi rekli da je Beograd u 2018. – sa svojim živim duhom – novi Berlin. U stvarnosti, portret Srbije danas razotkriva državu, i njen narod, kao šizofrenično podeljene između dva različita poriva. Prvi je zahtev ljudi za pravdom, koji eksplicitno proizilazi iz dubokog uverenja da su ratovi bili nepravedni. Drugi je poriv za tzv. „boljim životom“. Tek naizgled paradoksalno, u sopstvenoj borbi za pravdom i slobodom, Srbija je branila upravo najveće evropske vrednosti i tradicije. 

2.  Srbija nije član Evropske unije ali polako napreduje u integracionim procesima u evropske institucije. Nedavno ste objavili naučni rad sa naslovom “Uloga Srba u stvaranju nove Evrope” (“The Role of Serbs in the Creation of New Europe”). Kakva je uloga koju opisujete?     

Ključna reč je ovde “polako”. Jer, tek preostaje da se vidi šta će se desiti sa pridruživanjem Srbije Evropskoj uniji. Najvažniji razlozi za ovu dilemu su višeznačni tj. sa jedne strane tiču se sadašnjosti i budućnosti EU kao takve, a posebno obzirom na činjenicu da se EU suočava sa brojnim i strukturnim poteškoćama na političkom, ekonomskom, društvenom i kulturnom planu. Da pomenemo samo nekoliko: pitanje migrantske politike, rast evroskepticizma i na levici i na desnici, ekonomska pitanja nejednakosti, podele između “Istoka” i “Zapada”, kao i između “Severa” i “Juga” Evrope, nepostojanje jedinstvene spoljne politike – sve ovo su relevantni dalekosežni izazovi koji prevazilaze pitanje evropskog proširenja koje sada, realno i u najmanju ruku, nije na dnevnom redu. Drugi skup razloga tiče se pitanja hoće li Srbija nastaviti evropske integracije po svaku cenu, a to, u velikoj meri, zavisi i od razvoja njene unutrašnje politike. U članku koji pominjete, uloga Srba u stvaranju nove Evrope analizirana je upravo iz ove perspektive jedne drugačije Evrope koja izranja u 21.veku.

3. Članak započinjete sa paragrafom koji je posvećen razlici – i to ne samo lingvističkoj – između Evrope i Evropske unije. U svakodnevnom govoru ovi pojmovi uzimaju se kao sinonimi ali, ako ne grešim, Vaša analiza cilja na podvlačenje razlike između dva različita smisla. Šta je zapravo Evropska unija i šta bi, sa druge strane, trebalo da bude ujedinjena Evropa?

Evropska unija je konstrukt koji je, na svojim počecima, imao za proklamovani cilj ekonomsku integraciju – što, po sebi, nije stremljenje bez opravdanja, ali u ovom konkretnom slučaju sprovodeno je u neoliberalnim okvirima, što je, konsekventno i logično, vodilo porastu ekonomskih nejednakosti između pojedinačnih država članica, kao i unutar pojedinačnih država. Drugo, još više poteškoća počelo je da se pojavljuje sa pokušajem EU da se uspostavi na političkom nivou tj. na osnovu prazne sintagme o “evropskom identitetu” koji je bio zamišljen kao posebna jedinica. Ovo je postmoderni aspekt EU koji je grandiozno propao jer je bio veštački i nametnut od početka. Treće – i ništa manje relevantno – istorijski udžbenici budućnosti će, najverovatnije, govoriti o periodu postojanja EU kao o vremenu u kojem je, barem za sada, Stari kontinent izgubio sopstveni suvernitet u ime američke vojne, političke i ekonomske prevlasti. Ovo je aspekt u kojem, takođe, ne možemo kritički govoriti o EU a da, istovremeno, ne razmatramo ulogu NATO-a. Sada, u razlici spram svega skiricanog, ne samo da je moguće već je sasvim plauzibilno zamisliti Evropu razlika i mnoštva tj. Evropu slobodnih naroda koji upravljaju sopstvenom sudbinom i međusobno sarađuju na osnovama uzajamnog poštovanja. I to baš stoga jer su u pitanju i nacionalni i socijalni interesi evropskih naroda. Nova Evropa, dakle, bila bi Evropa koja pripada sopstvenom pojmu, istorijskim tradicijama, i Evropa koja već uveliko živi među njenim običnim građanima. To je Evropa političkih subjektiviteta i prave demokratije koja se izražava kao post-liberalni patriotizam.

4. Utisak je da opredeljenje Beograda za EU nije sasvim promišljeno. Kako na ovo gledaju građani Srbije? Dele li opredeljenje političkih lidera?

Opredeljenje Beograda za EU nije sasvim promišljeno prvo, na čisto logičkom nivou, jer je proglašeno za put bez alternative. Štaviše, lišeno je političke refleksije jer smo suočeni sa savremenom Evropom koja je u previranju i još uvek pokušava da pronađe svoj put u multipolarnom svetu koji se rađa pred našim očima. Građani Srbije još uvek bolje prepoznaju politički pejzaž u odnosu na trenutne političke lidere, zbog čega manje od polovine građana podržava ulazak u EU, dok je 37% u potpunosti protiv.

5.  Šta Beograd može da dobije sa pridruživanjem Evropskoj uniji? A šta – sa druge strane – Srbija može da izgubi?   

Očigledno, najveći dobitak bio bi da se ispune i implementiraju evropski standardi ali sasvim je jasno da se ovo može postići i bez punopravnog članstva u EU. Sa druge strane, opis toga šta bi Srbija sve mogla da izgubi sa pridruživanjem Uniji praktično je beskonačan, u političkom, vojnom, ekonomskom, društvenom i kulturnom smislu. Politički, bio bi neprirodan ekskluzivni zaokret prema Zapadu tj. prema istim strukturama koje – u najmanju ruku – nisu podržavale interese Srbije dok su se druge zemlje, poput Rusije i Kine, dokazale kao njeni saveznici. Na vojnom planu, Srbija je zvanično vojno neutralna i teško je zamisliti kako bi mogla postati član EU a da ne postane član NATO-a. Ekonomski gubici za zemlju bili bi izuzetni, pre svega, jer Srbija ima sporazum o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom koji bi automatski bio poništen. Najzad, u duhovnom i kulturnom smislu, specifičnost Srbije leži u jedinstvenom istorijskom i geografskom položaju koji je, opet, sve samo ne jednosmeran.

6. Može li se reći da je Srbija ucenjena “evropskom” budućnošću koju Beograd želi? Gubitak Kosova i Metohije, identitet i autonomija, kao i privilegovani odnos sa Moskvom, u zamenu za finansijske integracije sa Briselom?

Upravo tako. Jer, sasvim konzistentno, i u brojnim prilikama, od strane različitih evropskih zvaničnika i/ili šefova pojedinačnih ključnih evropskih država, ponovljeno je da je ono što oni nazivaju “rešavanjem” kosovskog pitanja preduslov za članstvo Srbije u EU. Ovo se ponekad sasvim eksplicitno artikuliše dok je, u najvećoj meri, umotano u prividno neutralnu frazu o “normalizaciji odnosa”.

Zigmar Gabrijel: „Ako Srbija želi da napreduje ka EU, izgradnja vladavine zakona, ali takođe i prihvatanje nezavisnosti Kosova su primarni uslovi“

Suština je u tome da ono što se od Srbije traži je da preda ne samo vrlo važan deo sopstvene teritorije već svoj Jerusalim – i ovakav zahtev se nije postavljao ni pred jednu zemlju. Od Srbije se traži da ne bude više Srbija. Gubitak Kosova i Metohije bio bi nenadoknadiv gubitak identiteta i stoga nepopravljiva šteta.

7. Mala digresija o Kosovu. Koliko je ono važno pitanje u srpskom javnom mnjenju a koliko u političkom diskursu?

Ovo je bitno pitanje. Uočljiva je diskrepancija između toga kako srpsko javno mnjenje vrednuje Kosovo i kako se tretira u političkom diskursu. Preko 82% građana Srbije ne bi prihvatilo priznanje nezavisnosti Kosova pod bilo kakvim uslovima dok se isto ne može reći za političke elite. Ili, preciznije, iako se ponekad čini da običnim ljudima pitanje Kosova nije u prvom planu njihovog poličkog mišljenja, ono je konzistentno “tiho prisutno” u njihovim umovima i srcima. A onda, kada se dese tragični incidenti – kao što je to, u skorije vreme, bilo ubistvo uglednog Srbina sa Kosova ili poniženje Srbije sa hapšenjem jednog od njenih zvaničnika i to od strane kosovskih terorista – Srbi pokažu kako neće tako lako odustati od njihovog Jerusalima, posebno ne od severa Kosova i Metohije gde živi srpska većina. Sa druge strane, u mainstream političkom diskursu, već nekoliko godina Kosovo se predstavlja kao takoreći teret, pitanje sa kojim se odmah mora “raskrstiti”, kako bi Srbija mogla da nastavi put u “svetlu evropsku budućnost”.

8. Politička fikcija. Hoćemo li ikada moći da razrešimo pitanje? Predsednik Aleksandar Vučić nedavno je najavio kompromis. Kakav kompromis?

Prostor političke fikcije i političke virtuelnosti danas prevladava. Još ćemo videti šta će biti kompromis koji Srbija nudi. Mnogo Srba strahuje da će to biti upravo model “dve Nemačke”, koji će rezultirati promenom Ustava Srbije i priznanjem kosovske nezavisnosti – koja se neće eksplicitno tako zvati ali će u stvarnosti imati jednak uticaj. Sa druge strane, ako se posmatra istorijsko iskustvo, postaje jasno da su Srbi politički propatili i u prvoj i u drugoj Jugoslaviji i da, u tom smislu, jedini istinit, realističan i održiv kompromis bio bi da sever Kosova i Republika Srpska postanu sastavni deo Srbije, uz eks-teritorijalni status za srpske manastire na Kosovu. Granice na Balkanu menaju se otprilike svakih pola veka i nema ubedljivog argumenta zašto to ne bi mogao biti slučaj i danas, posebno kada je očigledno da je dugoročno rešenje potrebno za sve strane.

9. Srbija se smatra mestom susreta Istoka i Zapada. Koliko je važan odnos sa Istokom, posebno sa Moskvom?

Srpska tradicija, i pravo mesto, je tačka susreta Istoka i Zapada. Ovo je slučaj još od Svetog Save. Odnos sa Moskvom za Srbe je jedinstven i naša pravoslavna tradicija je njihov bitan deo. Preko 72% Srba podržava bliže veze sa Rusijom. U političkom smislu, Rusija je uvek bila srpski saveznik, dok činjenica da se sasvim novi svet rađa u ovom veku otvara i nove mogućnosti u pravcu saradnje.

10. U članku govorito o Balkanu kao relevantnom topos-u u uspostavljanju multipolarnog sveta u 21.veku i o Republici Srpskoj kao primeru novih političkih početaka. Može li da objasnite Vašu teoriju?

Republika Srpska je trenutno najreprezentativniji primer političkog suvereniteta ne samo među Srbima već na Balkanu en generale – a još uvek nije sasvim ni država. Drugo, Banjaluka se pojavljuje kao živo svedočenje da je Rusija konstitutivni deo Evrope – činjenica koja je tako jasna a tako često zaboravljena – i na taj način trasira put koji bi trebao biti put mnogih i različitih evropskih država. Kraj neokolonijalizma i neoimperijalizma u Evropi isprepleten je upravo sa priznavanjem koliko se proteže Evropa a Republika Srpska pokazuje taj smer. Predstavlja perspektivu novih i autentičnih političkih početaka a njena elita vodi se istinskim interesima naroda. Štaviše, strateški potencijal realizacije nove ruske, i izvorno evropske politike, na Balkanu, sada se otvara kroz pitanje o budućnosti RS. Put iz Banjaluke, dakle, može ponajbolje da oslika ulogu Srba u procesu stvaranja nove, samo-refleksivne i samo-određujuće Evrope.

11. Postoji izreka da je “kuća tamo gde je srce”. Dakle, gde se Srbi osećaju kod kuće?

Njihovo srce upravo je u Republici Srpskoj i na Kosovu i Metohiji, koji su emotivno, duhovno i politički za Srbe nerazdvojivi. Štaviše, istovremeno, ovo su i mesta na kojima su Srbi najviše propatili, u bližoj i daljoj istoriji, i gde su mnoge nepravde nad njima počinjene. Bez ovih mesta Srbi bi ostali bez srca tj. ličili bi na žive mrtvace kojima srce ne kuca. Onda bi mogli biti bilo gde – i uvek bi bili nigde.

https://www.eurasia-rivista.com/lavvenire-della-serbia/

Za Evroaziju razgovor vodio: Andrea Turi

Prevod: NSPM