O Srbima, Srbijancima i srbijančenju Srba

Verbalni eksces gospodara Crne Gore

U našoj javnosti, koja je poznata po nepredvidljivosti svojih reakcija i arbitrarnosti po kojoj bira svoje „vitalne nacionalne interese“, buru negodovanja izazvao je ovih dana, umesto maltretiranja srpskog stanovništva na Kosmetu i ponižavanja srpskih građana na „administrativnim prelazima sa integrisanim upravljanjem“, jedan intervju koji je nedeljniku „Vreme“ dao gospodar i suveren Crne Gore i otac crnogorske nacije, Milo Đukanović. Stavovi koje je tamo izložio nisu bili ni novi, ni nepoznati našim novinarima i političkim komentatorima, pa su oni opet na tih nekoliko verbalnih provokacija i otrovnih podbadanja reagovali neuporedivo burnije, nego na sve represivna mere protiv srpskog naroda, jezika i Crkve u proteklom periodu. Tema koje je Đukanović potegao je mnogo, na neke od njih on svakako baca dodatno svetlo koje će biti od značaja za neko buduće preispitivanje neuspeha i promašaja srpske politike na početku XXI veka, ali svakako najzanimljivija (i po svoj prilici najkontroverznija i medijski najzapaženija) ostala je njegova snishodljiva pohvala novom predsedniku Srbije na njegovom, o svih mogućih ljudskih i profesionalnih kvalifikacija i kvaliteta, poreklu. Đukanović tako kaže:

Zato sam, vjerujte, najiskrenije priželjkivao trenutak kada će se, umjesto Srba importovanih iz Crne Gore i sa drugih mjesta, na čelu Srbije konačno naći autentični Srbijanac koji neće imati potrebu da, kudeći susjede, svojim građanima dokazuje lojalnost. Takav bi se predsjednik, umjesto obračunavanja sa svojim crnogorskim ili nekim drugim korijenima, prije upustio u bavljenje ozbiljnim, suštinskim stvarima preuređenja, modernizacije Srbije... 

Šta je problematično sa ovim izrazom? Naizgled, ono što Đukanović hoće da kaže je da Srbi koji nisu rođeni na teritoriji Srbije imaju potrebu da dokazuju svoje srpstvo tako što „kude susjede“, dakle da su u pitanju neki „problematični Srbi“ sa kompleksom niže vrednosti, koji vlastite frustracije nacionalnog identiteta iskaljuju na narodima koji, eto, sticajem istorijskih okolnosti, žive sa Srbima u komšiluku, ali sa njima nemaju nikakve veze. Svakako, ovu vrstu problema u većoj ili manjoj meri imaju sve zemlje u regionu, ali da li se srpski slučaj može podvesti pod probleme koje Hrvati navodno imaju sa „Hercegovcima“, Albanci sa „Kosovarima“, a bosanski muslimani sa „Sandžaklijama“? Ili je jaz između „Srbijanaca“ na jednoj i „Vojvođana“, „Crnogoraca“, „Bosanaca“, „Krajišnika“, odnosno „prečana“, „dođoša“ i „izbeglica“ nešto drugo i znatno opasnije?

Globalni izazovi i paralele

Da izjednačavanje etniciteta, toponima i državljanstva nije naivna stvar svedoče primeri praktično svih zemalja u svetu. Stvaranje „britanske nacije“ prihvatili su samo dominantni Englezi, izjednačavanje pojmova „Francuz“ i „Nemac“ sa državljanima ovih zemalja, što je još uvek zvanična multikulturalistička praksa, dalo je ozloglašeno negativne rezultate (i skoro zvanično je proglašeno kao neuspeo projekat), čak je i najslavljeniji eksperiment multikulturalizma, američki melting pot počeo da puca po šavovima etničke i rasne netrpeljivosti i naročito kontinuiteta politike otpora „starosedelaca“ i „pravih Amerikanaca“ prema „imigrantima“. Štaviše, pitanje imigracije verovatno je jedna od najzapaljivijih političkih tema zapadnog sveta i upravo oko nje se danas najviše ukrštaju koplja konzervativne i levičarske politike.

Ono što Đukanović hoće da kaže je da Srbi koji nisu rođeni na teritoriji Srbije imaju potrebu da dokazuju svoje srpstvo tako što „kude susjede“, dakle da su u pitanju neki „problematični Srbi“ sa kompleksom niže vrednosti...

Sa druge strane, da ni pitanje imenovanja ovih nadetničkih nacionalnih identiteta nije ništa manje sporno svedoči nam ruski slučaj, čije su vlasti donele u javnosti kontroverznu odluku da se svi pridevi „ruski“ (russkiй) u službenoj upotrebi zamene pridevom „rusijanski“ (rossiйskiй), kako se ne bi ugrožavala građanska prava svih pripadnika „mnogonacionalnog rusijanskog naroda“ (sa preko 200 „narodnosti“, od kojih je najbrojnija „ruska“). Štaviše, država koju mi u Srbiji zovemo Ruska Federacija u stvari se zove „Rusijanska Federacija“, a u Ustavu Rusije pridev „ruski“ pojavljuje se na samo jednom mestu – u članu 68. gde se utvrđuje da je državni jezik Federacije – ruski jezik. Najzad, zvanične medijske kuće građane Rusije zovu izrazom „Rusijanci“ (rossiяne), što već godinama izaziva negodovanje ruskih nacionalista i konzervativaca.

O srpskom antisrpskom šovinizmu

Obe navedene strane problema prisutne su uveliko i u Srbiji, iako su prikrivene ispod površine srpskog političkog mrtvog mora, koje povremeno uzburkaju tabloidizovani i otuđeni mediji, skrećući po pravilu pažnju na večito pogrešne probleme. Srbija kao siromašna zemlja sa ogromnom nezaposlenošću nema značajan priliv stranih imigranata, ali je zato zemlja sa najvećim brojem registrovanih izbeglica u Evropi. Ove zvanično registrovane izbeglice, pri tome, predstavljaju jedva trećinu njihovog stvarnog broja, pošto su mnogi u međuvremenu uzeli srpsko državljanstvo, a svi listom u najvećem i preovlađujućem broju predstavljaju Srbe iz gorepomenutih „susjednih zemalja“. Bez obzira na to što je u pitanju isti narod, istog jezika, veroispovesti i kulturnih vrednosti, u trenucima raspada ekonomije Srbije ovu dodatnu infuziju konkurentske radne snage i „gladnih usta“ oko državnog kazana jedna grupa naših sugrađana dočekala je sa neprikrivenim izlivima šovinizma i ksenofobije, koji su veoma često bili kontrastirana sa upadljivim ulizištvom, snishodljivošću i kompleksom niže vrednosti prema „matičnim narodima“ u „susjednim državama“, tj. prvenstveno prema Slovencima, Hrvatima i bosanskim muslimanima, koji su upravo te njihove prezrene sunarodnike proterali.

I dok je država Srbija u svojim najtežim trenucima učinila za izbeglice iz regiona ono što nijedna država nikada nije učinila ni za čije izbeglice, izjadnačivši ih po svim pravima sa sopstvenim građanima, ova glasna i netrpeljiva grupa paradoksalno je insistirala na tome da za njihove sunarodnike preko Drine nigde na svetu nema mesta, ni u njihovoj matičnoj državi, ni u državama iz kojih su proterani. Oni „prečane“, ponekad iz neznanja, a ponekad iz pakosti, i dan-danas zovu imenima koja za sebe prisvajaju narodi koji su ih proterali sa rodnih pragova, ili koji ih tamo smatraju građanima drugog reda – „Bosancima“ i „Hrvatima“, kao što insistiraju na „crnogorstvu“ svih Srba rođenih u nekadašnjoj „srpskoj Sparti“, dok naročito podlo i sa vrhunskim cinizmom raseljene sunarodnike sa Kosmeta zovu „Šiptarima“, imenom koje, iz poštovanja i političke korektnosti, sve ređe upotrebljavaju i za same Albance. I dok je devedesetih godina u određenim šovinističkim krugovima u Srbiji „izbeglica“ bila pogrdniji izraz nego „Šiptar“, „Ciganin“ ili „Balija“, danas se na sličnom tapetu nalaze domaći „Crnogorci“ i „Bosanci“, odnosno već pomenuti „Kosovari“ (svi listom Srbi!).

Drugi, naizgled još neobičniji paradoks leži u tome što ova antinacionalna i autodestruktivna politička podela sa lakoćom prevazilazi i razrešava unutrašnji raskol između „dve Srbije“. U preziru prema „dođošima“, „prečanima“ i „Crnogorcima“ potpuno su ujedinjeni nacionalisti i liberali, desničari i levičari, simpatizeri Nikolića, Dačića, Ilića i Čanka, Jovanovića i Pešićeve. I dok „Prvoj Srbiji“ smeta što se u Sarajevu rodio Boris Tadić, „Drugoj“ smeta što se tamo nije ostao Emir Kusturica (dok i jedni i drugi to po svoj prilici misle za Gorana Bregovića). Prvi se kostreše na Borku Pavićević, drugi na Matiju Bećkovića, a u glas viču „idite kući“, kao da iko od ovih ljudi ima drugu kuću i drugu otadžbinu osim Srbije. Da ova škola ksenofobije istinski ujedinjuje zavađene ideološke strane u Srbiji svedoči i to što je možemo pronaći u svim porama i kulturnim slojevima društva – od sirotinje koja skuplja karton i kuluči „na crno“ kod privatnika, preko političara i NVO sektora, pa sve do Crkve, Akademije i Univerziteta, u okviru kojih se periodično stalno reaktiviraju optužbe protiv „bosanskog“ ili „ijekavskog lobija“, koji zaboga sahranjuje autentičnu (nacionalnu, građansku) kulturu/jezik/religiju/ekonomiju domicilnog stanovništva Srbije. Kada se u celu tu stvar prenesu pseudo-istoriosofske interpretacije moderne srpske povesti, rađa se fantastična teorija „nesrpske zavere“ koja počinje sa „Crnogorcem“ Karađorđem i njegovim potomcima „na koje je bačeno prokletstvo narodno“ (verovali ili ne, ova fraza je krasila 10. član srpskog Ustava iz 1869. godine), i preko „crnogorskog zeta“ Aleksandra Karađorđevića, Hrvata Josipa Broza (uz omiljenog saučesnika „Crnogorca“ Miroslava Đilasa), dolazi do „Crnogoraca“ Miloševića i Tadića te „Bosanca“ Zorana Đinđića. Stoga nije ni čudo što je Đukanovićeva izjava o „Srbijancu Nikoliću“ među tolikim ljudima odjeknula pozitivno.

O upotrebi pojma „Srbijanac“

Za razliku od već pomenutog spornog pojma „Rusijanci“, koji je zabeležen u književnom ruskom kao alternativni i malo korišćeni sinonim za Ruse, „Srbijanac“ se, prema dostupnim svedočanstvima, pojavljuje kao oznaka za srpsko stanovništvo slobodne Srbije, za razliku od Srba koji su živeli po obodima Turskog i Austrijskog carstva. Ovaj termin služio je da se podcrtaju realno prisutne razlike u političkim sistemima, životnim problemima i kulturnim razlikama koje postoje između slobodnog i porobljenog dela srpskog naroda, i u njoj nije bilo ničega pogrdnog, niti podsmešljivog. Međutim, unutar današnjih granica Srbije, „Srbijanci“ se uglavnom koriste na severu, kako bi se (uglavnom pežorativno i prezrivo) denotirali „gedžovani“, primitivci i sirotinja sa juga koja odudara od „zapadnoevropskih“ manira, običaja i „kulture“ tzv. „Vojvođana“. Očigledno je da ova upotreba, međutim, nastaje kasnije i nema veze sa onim „Srbijancima“ o kojima svedoče Vuk Karadžić i Branko Radičević.

Naime, za vreme SFRJ, države koja nije krila da je rešavanje „pitanja velikosrpskog nacionalizma“ jedno od njenih ključnih unutrašnjih zadataka, lokalni politički korektni govor forsirao je termin „Srbijanci“ u okviru nasilnog (i delimično uspešnog) nastojanja da podelu konstitutivne jugoslovenske nacije, tog Aleksandrovog „jednog naroda sa tri imena“, svede na narode koji bi se u što većoj mogućoj meri sveli na granice socijalističkih republika koje su naseljavali. Budući da je uspeh ove politike (kao i svega ostalog u bivšoj Jugoslaviji) zavisio prvenstveno od prilježnosti republičkih vlasti, Slovenci i Hrvati su, baš kao što su propustili da implementiraju politiku „jedan jezik, dva pisma“ pod svojom nadležnošću, takođe „prespavali“ svoju obavezu da sebe pretvore u „Slovenijance“ i „Hrvaćane“ (ovo je opet Radičevićev izraz), dok su vlasti u Makedoniji i Crnoj Gori svoje regionalne identitete do XXI veka sa skoro pa apsolutnim uspehom preveli u „državotvorne nacije“ Makedonaca i Crnogoraca, sa „jasno profilisanim identitetom, jezikom, kulturom i istorijom“. Čak je i u Bosni i Hercegovini postignut privremeni uspeh u stvaranju, ako ne „narodnosti“, onda svakako prepoznatljivog nadnacionalnog regionalnog identiteta, koji je, međutim, u ratovima posle raspada SFRJ završio isto kao i veštački kostruisani etnos „Jugoslovena“.

 

I dok je devedesetih godina u određenim šovinističkim krugovima u Srbiji „izbeglica“ bila pogrdniji izraz nego „Šiptar“, „Ciganin“ ili „Balija“, danas se na sličnom tapetu nalaze domaći „Crnogorci“ i „Bosanci“, odnosno već pomenuti „Kosovari“ (svi listom Srbi!).

 

Značajan element samoutemeljenja hrvatske, makedonske i crnogorske nacije, kao i pokušaja formiranja unitarne bosanske države, bilo je upravo razgraničavanje sopstvenog identiteta od Srba, koji su svima njima poslužili kao mitološki „drugi“, konstitutivni neprijatelj u čijem porazu jedino može da se uzdigne nova i mlada nacija. Kakve je razmere na kraju poprimilo ovo „ograđivanje“ od Srba u bivšim jugoslovenskim republikama nije potrebno podsećati. Ali jedan od važnijih instrumenata u toku tog razgraničavanja bilo je upravo insistiranje na podeli na „Srbe“ i „Srbijance“. Naime, dižući iz blata svoje „tisućljetne identitete“, naši „susjedi“ morali su prvo da izađu na kraj sa svojim temeljnim i ključnim problemom – kako ubediti svoje građane da se oni temeljno i civilizacijski razlikuju od svojih komšija Srba, koji su govorili istim jezikom (narečjem, akcentom, žargonom itd.) kao i oni i delili sa njima iste porodične i kulturne vrednosti. (Naime, samo je mali broj nacionalističkih „tvrdih jezgara“ u tom trenutku vodio računa o veroispovesti, budući da je većina građana Jugoslavije, bez obzira kako se deklarisala, delila jedinstvenu sekularnu kulturu.) Srbi u Hrvatskoj imali su iste manire kao Hrvati, u Bosni su jeli istu hranu i izlazili u iste kafane, u Makedoniji i Crnoj Gori su govorili identičnim narečjem.

Srbe na Srbijance, i obrnuto

Upravo zato je zvanična politika svih ovih političkih elita bila da „Srbima“ zovu svoje komšije koje se ne razlikuju od njih, a koji, zgodno, u svim ovim zemljama predstavljaju apsolutnu ili relativnu manjinu, od njihovih sunarodnika koji predstavljaju konstitutivni narod (uže) Srbije. Ovo je omogućavalo hrvatskim i muslimanskim domoljubivim agitatorima da insistiraju na „velikosrpskoj opasnosti“, istovremeno ubeđujući svoje komšije da, kada oni govore o „mračnim bizantincima“, „Vlajima“ i „papcima sa istoka“, zapravo ne misle na njih (jer „oni“, Srbi, su u redu, oni su kulturni/raja/normalni), već na „one Srbijance“, sa njihovim „opancima i prazilukom“, „turbo-folk seljaklukom“, „ćiriličarenjem“, „četništvom“, „Svetim Savom“ i ostalim nazadnim i nacionalističkim budalaštinama. Potpomognuto pomenutom ksenofobijom i nerazumevanjem u matici, gde su svi oni ionako bili „Hrvati“, „Bosanci“, „Crnogorci“, ova taktika dovela je do temeljne razjedinjenosti srpskog etnosa u Jugoslaviji u trenutku kada je zemlja počela da puca po šavovima, ostavivši Srbe u raskoraku i zaostatku za već formiranim „nacionalnim identitetima“ ostalih naroda. Prezir prema „srbijanskim papcima“, odnosno prema „hrvatskim/bosanskim/crnogorskim itd. primitivcima“ jedan je od ključnih razloga nesklada i razdora u političkoj delatnosti srpskih političkih elita u Jugoslaviji tokom devedesetih, a kada se na njega doda otuđena beogradska i novosadska „urbana čaršija“, tj. stožeri današnje „Druge Srbije“, sa njihovim beskrajnim prezirom prema celini srpskog naroda i malograđanska zasenjenost provincijalnim evropejstvom Zagreba i Ljubljane, recept za nacionalnu propast je gotov.

Naravno, kao što su Srbi kasnili u svemu, tako su kasnili i sa osvešćivanjem ove ideološke zamke koja im je nametnuta. Kako su se pojedinačne republike otcepljivale, preko noći su menjale pojam „Srbijanci“ nazad na „Srbe“, proglašavajući svoje dezorijentisane komšije za „strani faktor“ i „okupatore“, istovremeno ih ostavljajući da se glože sa maticom po liniji Srbi/Srbijanci. Dok su se Vlasi dosetili, bilo je već prekasno, i pozivi na odustajanje od „jezika podela“ do dana današnjeg nisu urodili plodom. „Srpski okupatori“ su proterani iz Slovenije i Hrvatske, raseljeni su sa teritorije Federacije BiH, a u Crnoj Gori su marginalizovani i obespravljeni. I sada, kada politike ovih zemalja sa ratne retorike prelaze na mirnodopsku propagandu, ponovo je potrebno insistirati na „srbijanskoj državi“, „srbijanskom predsedniku“ i „srbijanskim institucijama“, kako slučajno neko od Srba u Hrvatskoj ili Crnoj Gori ne bi pomislio da je Tomislav Nikolić i njihov predsednik, a Beograd i njihova prestonica. Jer, kako bi inače hrvatski Srbi mogli da „postanu politički Hrvati“ i slave „oslobođenje Hrvatske od agresora“, kako bi, uostalom, Milo Đukanović mogao da se raduje „autentičnom srbijanskom predsedniku“, nego tako što će računati da će introvertnost i autizam buduće srpske politike još više prepustiti „rubne Srbe“ na milost i nemilost nasilnoj asimilaciji u novonastale „istorijsko-državotvorne identitete.

Srbijanstvo kao Prokrustova postelja za srpski narod

Šta je onda, kada se sve to uzme u obzir, poručio Nikoliću Milo Đukanović? Budući da je crnogorski nacionalni identitet na koji se Đukanović poziva duboko sporna i često besmislena i protivrečna ideološka brljotina, nije najjasnije zašto bi njemu trebalo da bude u interesu da povlači razliku između „Srba“ i „Srbijanaca“. On to sigurno ne čini zato što se nada da će se crnogorski Srbi naivno okrenuti institucijama Crne Gore, države koja je suštinski utemeljena na unutrašnjem konfliktu „Srba“ i „Crnogoraca“, čije je gloženje neophodno da bi ona mogla da nastavi da servisira luksuzne živote političke elite kojoj ni do Srba, ni do Crnogoraca nije preterano stalo. Štaviše, čini se da je baš u duhu nove montenegrinske istoriografije da, u duhu hrvatske, muslimanske i albanske propagande, crnogorske Srbe predstavi kao potomke „došljaka“ i „okupatora“ i poruči im da se „vrate u Srbiju, odakle su i došli, ako im u Crnoj Gori ne valja“.

Značajan element samoutemeljenja hrvatske, makedonske i crnogorske nacije, kao i pokušaja formiranja unitarne bosanske države, bilo je upravo razgraničavanje sopstvenog identiteta od Srba, koji su svima njima poslužili kao mitološki „drugi“, konstitutivni neprijatelj u čijem porazu jedino može da se uzdigne nova i mlada nacija. 

Naravno, to tako izgleda iz naše, beogradske perspektive, budući da mi, večito kaskajući za događajima, još uvek ne možemo da prestanemo da se čudimo kako je uopšte ona crnogorska većina odjednom odlučila da ne budu Srbima. Mi danas na crnogorske Srbe gledamo kao na večnu datost, koju ništa ne može poremetiti, i zanosimo se da će tih 30% zauvek ostati Srbima, baš kao što smo se zanosili pre deset godina da će 100% Crnogoraca zauvek ostati Srbima, ili da će kosovski Srbi zauvek na barikadama braniti Srbiju, dok ona gradi svoju evropsku budućnost. Đukanović, međutim, razmišlja strateški. On poručuje Srbima u Crnoj Gori da „on poštuje da oni svoj nacionalni identitet doživljavaju kao nešto autentično“ (oni to samo „doživljavaju“, dok Đukanović zna da je „autentičan“ upravo „srbijanski identitet“ Tomislava Nikolić), da se Crna Gora naročito prijateljski odnosi prema Srbiji, te da je „crnogorski jezik lingvistički identičan srpskom“, ali da je suvereno pravo Crne Gore da jezik zove „onako kako su ga nazvale sve zemlje bivše Jugoslavije – imenom države“. Istovremeno, Đukanović podvlači „da su se kroz istoriju, na Crnu Goru uvijek najlakše kamenjem bacali oni Crnogorci koji su, nesrećnici, imali potrebu da se time – obično sa visokih državnih i javnih funkcija – u Beogradu predstave većim katolicima od pape“.

Đukanovićeva poruka je dakle, jasna – crnogorski Srbi nisu „autentični“ predstavnici kulture Srbije i stoga ih treba odvojiti od Beograda „za obostrano dobro“. Istovremeno, država Crna Gora je više nego strpljiva prema njihovoj hirovitosti i spremna je da im pomogne da se integrišu u njen nacionalni identitet, a Đukanović lično očekuje u tome svesrdnu podršku samog Beograda i pogotovo „srbijanskog predsednika“ Tomislava Nikolića. Potpuno identičnu politiku kao i Podgorica vode i Skoplje, Priština, Sarajevo i Zagreb, i dok je taj proces otuđenja Srba od matice potpuno dovršen u Makedoniji, dok oni polako i postupno okreću leđa Srbiji u Crnoj Gori, Hrvatskoj i čak na Kosmetu, jedino se Srbi u Bosni čvrsto drže svog identiteta, ne dozvoljavajući „susjedima“ da ih utope u lažne regionalne identitete. Nažalost, ovaj narod je do sada za sva svoja stremljenja i stradanja po pravilu nailazio na duboko nerazumevanje u matici, koja je, istina, uvek bila spremna da im pruži utočište i pomoć, ali nikada istinsku podršku i solidarnost.

Kao što je do sada nebrojeno puta rečeno, Srbija je pre sto godina bila pretesna za nacionalna osećanja njenih stanovnika, koji su sa žarom i ponosom hitali da oslobode svoje sunarodnike u Makedoniji, Hercegovini, Bosni, Krajinama, Banatu itd., dok im je danas srpsko ruho preširoko, pa se sa radošću zadovoljavaju skučenim i jalovim „identitetima“ Crnogoraca, Vojvođana i Srbijanaca. „Srbijanstvo“, poteklo iz jednog nevinog toponima, postalo je danas Prokrustova postelja u koju, što „susjedi“, što međunarodna zajednica, što domaći otuđeni građanisti guraju srpski narod u više nego jasnoj nameri da mu podseku krila i učine ga nacionalno i politički „bezopasnim“, ekonomski nesamostalnim i, što je najvažnije, kulturno sterilnim i neproduktivnim. Negodovati danas protiv „srbijanstva“ Srbije znači istinski pretendovati na ono što svi naši političari mantraju, a u šta iskreno ne veruju, a to su fraze o „balkanskom Pijemontu“, „lokomotivi regiona“ i „faktoru mira i stabilnosti“. Jer, kaže i sam Đukanović – „niko te ne poštuje, ako ne poštuješ sam sebe“. I ne samo to. Srbi su sebe od nacije svojevoljno i slobodnim izborom sveli do etnosa u „mnogonacionalnom jugoslovenskom narodu“ (baš kao što su to učinili Rusi). Kada je jugoslovenska nacija propala, na Srbiji je ostalo da vidi da li će svom narodu da povrati status jednog od glavnih nosilaca istorijskih događaja (i istorijskog progresa) na Balkanu, ili će pristati da se svede na neki tamo etnografski kuriozitet u balkanskom šarenilu. A Beogradu vreme već uveliko otkucava, tim pre što na Balkanu postoji još jedna prestonica, još jedan predsednik, i još jedna republika, koja se ne stidi prideva „srpska“.