О Србима, Србијанцима и србијанчењу Срба

Вербални ексцес господара Црне Горе

У нашој јавности, која је позната по непредвидљивости својих реакција и арбитрарности по којој бира своје „виталне националне интересе“, буру негодовања изазвао је ових дана, уместо малтретирања српског становништва на Космету и понижавања српских грађана на „административним прелазима са интегрисаним управљањем“, један интервју који је недељнику „Време“ дао господар и суверен Црне Горе и отац црногорске нације, Мило Ђукановић. Ставови које је тамо изложио нису били ни нови, ни непознати нашим новинарима и политичким коментаторима, па су они опет на тих неколико вербалних провокација и отровних подбадања реаговали неупоредиво бурније, него на све репресивна мере против српског народа, језика и Цркве у протеклом периоду. Тема које је Ђукановић потегао је много, на неке од њих он свакако баца додатно светло које ће бити од значаја за неко будуће преиспитивање неуспеха и промашаја српске политике на почетку XXI века, али свакако најзанимљивија (и по свој прилици најконтроверзнија и медијски најзапаженија) остала је његова снисходљива похвала новом председнику Србије на његовом, о свих могућих људских и професионалних квалификација и квалитета, пореклу. Ђукановић тако каже:

Зато сам, вјерујте, најискреније прижељкивао тренутак када ће се, умјесто Срба импортованих из Црне Горе и са других мјеста, на челу Србије коначно наћи аутентични Србијанац који неће имати потребу да, кудећи сусједе, својим грађанима доказује лојалност. Такав би се предсједник, умјесто обрачунавања са својим црногорским или неким другим коријенима, прије упустио у бављење озбиљним, суштинским стварима преуређења, модернизације Србије... 

Шта је проблематично са овим изразом? Наизглед, оно што Ђукановић хоће да каже је да Срби који нису рођени на територији Србије имају потребу да доказују своје српство тако што „куде сусједе“, дакле да су у питању неки „проблематични Срби“ са комплексом ниже вредности, који властите фрустрације националног идентитета искаљују на народима који, ето, стицајем историјских околности, живе са Србима у комшилуку, али са њима немају никакве везе. Свакако, ову врсту проблема у већој или мањој мери имају све земље у региону, али да ли се српски случај може подвести под проблеме које Хрвати наводно имају са „Херцеговцима“, Албанци са „Косоварима“, а босански муслимани са „Санџаклијама“? Или је јаз између „Србијанаца“ на једној и „Војвођана“, „Црногораца“, „Босанаца“, „Крајишника“, односно „пречана“, „дођоша“ и „избеглица“ нешто друго и знатно опасније?

Глобални изазови и паралеле

Да изједначавање етницитета, топонима и држављанства није наивна ствар сведоче примери практично свих земаља у свету. Стварање „британске нације“ прихватили су само доминантни Енглези, изједначавање појмова „Француз“ и „Немац“ са држављанима ових земаља, што је још увек званична мултикултуралистичка пракса, дало је озлоглашено негативне резултате (и скоро званично је проглашено као неуспео пројекат), чак је и најслављенији експеримент мултикултурализма, амерички melting pot почео да пуца по шавовима етничке и расне нетрпељивости и нарочито континуитета политике отпора „староседелаца“ и „правих Американаца“ према „имигрантима“. Штавише, питање имиграције вероватно је једна од најзапаљивијих политичких тема западног света и управо око ње се данас највише укрштају копља конзервативне и левичарске политике.

Оно што Ђукановић хоће да каже је да Срби који нису рођени на територији Србије имају потребу да доказују своје српство тако што „куде сусједе“, дакле да су у питању неки „проблематични Срби“ са комплексом ниже вредности...

Са друге стране, да ни питање именовања ових надетничких националних идентитета није ништа мање спорно сведочи нам руски случај, чије су власти донеле у јавности контроверзну одлуку да се сви придеви „руски“ (русский) у службеној употреби замене придевом „русијански“ (российский), како се не би угрожавала грађанска права свих припадника „многонационалног русијанског народа“ (са преко 200 „народности“, од којих је најбројнија „руска“). Штавише, држава коју ми у Србији зовемо Руска Федерација у ствари се зове „Русијанска Федерација“, а у Уставу Русије придев „руски“ појављује се на само једном месту – у члану 68. где се утврђује да је државни језик Федерације – руски језик. Најзад, званичне медијске куће грађане Русије зову изразом „Русијанци“ (россияне), што већ годинама изазива негодовање руских националиста и конзервативаца.

О српском антисрпском шовинизму

Обе наведене стране проблема присутне су увелико и у Србији, иако су прикривене испод површине српског политичког мртвог мора, које повремено узбуркају таблоидизовани и отуђени медији, скрећући по правилу пажњу на вечито погрешне проблеме. Србија као сиромашна земља са огромном незапосленошћу нема значајан прилив страних имиграната, али је зато земља са највећим бројем регистрованих избеглица у Европи. Ове званично регистроване избеглице, при томе, представљају једва трећину њиховог стварног броја, пошто су многи у међувремену узели српско држављанство, а сви листом у највећем и преовлађујућем броју представљају Србе из горепоменутих „сусједних земаља“. Без обзира на то што је у питању исти народ, истог језика, вероисповести и културних вредности, у тренуцима распада економије Србије ову додатну инфузију конкурентске радне снаге и „гладних уста“ око државног казана једна група наших суграђана дочекала је са неприкривеним изливима шовинизма и ксенофобије, који су веома често били контрастирана са упадљивим улизиштвом, снисходљивошћу и комплексом ниже вредности према „матичним народима“ у „сусједним државама“, тј. првенствено према Словенцима, Хрватима и босанским муслиманима, који су управо те њихове презрене сународнике протерали.

И док је држава Србија у својим најтежим тренуцима учинила за избеглице из региона оно што ниједна држава никада није учинила ни за чије избеглице, изјадначивши их по свим правима са сопственим грађанима, ова гласна и нетрпељива група парадоксално је инсистирала на томе да за њихове сународнике преко Дрине нигде на свету нема места, ни у њиховој матичној држави, ни у државама из којих су протерани. Они „пречане“, понекад из незнања, а понекад из пакости, и дан-данас зову именима која за себе присвајају народи који су их протерали са родних прагова, или који их тамо сматрају грађанима другог реда – „Босанцима“ и „Хрватима“, као што инсистирају на „црногорству“ свих Срба рођених у некадашњој „српској Спарти“, док нарочито подло и са врхунским цинизмом расељене сународнике са Космета зову „Шиптарима“, именом које, из поштовања и политичке коректности, све ређе употребљавају и за саме Албанце. И док је деведесетих година у одређеним шовинистичким круговима у Србији „избеглица“ била погрднији израз него „Шиптар“, „Циганин“ или „Балија“, данас се на сличном тапету налазе домаћи „Црногорци“ и „Босанци“, односно већ поменути „Косовари“ (сви листом Срби!).

Други, наизглед још необичнији парадокс лежи у томе што ова антинационална и аутодеструктивна политичка подела са лакоћом превазилази и разрешава унутрашњи раскол између „две Србије“. У презиру према „дођошима“, „пречанима“ и „Црногорцима“ потпуно су уједињени националисти и либерали, десничари и левичари, симпатизери Николића, Дачића, Илића и Чанка, Јовановића и Пешићеве. И док „Првој Србији“ смета што се у Сарајеву родио Борис Тадић, „Другој“ смета што се тамо није остао Емир Кустурица (док и једни и други то по свој прилици мисле за Горана Бреговића). Први се костреше на Борку Павићевић, други на Матију Бећковића, а у глас вичу „идите кући“, као да ико од ових људи има другу кућу и другу отаџбину осим Србије. Да ова школа ксенофобије истински уједињује завађене идеолошке стране у Србији сведочи и то што је можемо пронаћи у свим порама и културним слојевима друштва – од сиротиње која скупља картон и кулучи „на црно“ код приватника, преко политичара и НВО сектора, па све до Цркве, Академије и Универзитета, у оквиру којих се периодично стално реактивирају оптужбе против „босанског“ или „ијекавског лобија“, који забога сахрањује аутентичну (националну, грађанску) културу/језик/религију/економију домицилног становништва Србије. Када се у целу ту ствар пренесу псеудо-историософске интерпретације модерне српске повести, рађа се фантастична теорија „несрпске завере“ која почиње са „Црногорцем“ Карађорђем и његовим потомцима „на које је бачено проклетство народно“ (веровали или не, ова фраза је красила 10. члан српског Устава из 1869. године), и преко „црногорског зета“ Александра Карађорђевића, Хрвата Јосипа Броза (уз омиљеног саучесника „Црногорца“ Мирослава Ђиласа), долази до „Црногораца“ Милошевића и Тадића те „Босанца“ Зорана Ђинђића. Стога није ни чудо што је Ђукановићева изјава о „Србијанцу Николићу“ међу толиким људима одјекнула позитивно.

О употреби појма „Србијанац“

За разлику од већ поменутог спорног појма „Русијанци“, који је забележен у књижевном руском као алтернативни и мало коришћени синоним за Русе, „Србијанац“ се, према доступним сведочанствима, појављује као ознака за српско становништво слободне Србије, за разлику од Срба који су живели по ободима Турског и Аустријског царства. Овај термин служио је да се подцртају реално присутне разлике у политичким системима, животним проблемима и културним разликама које постоје између слободног и поробљеног дела српског народа, и у њој није било ничега погрдног, нити подсмешљивог. Међутим, унутар данашњих граница Србије, „Србијанци“ се углавном користе на северу, како би се (углавном пежоративно и презриво) денотирали „геџовани“, примитивци и сиротиња са југа која одудара од „западноевропских“ манира, обичаја и „културе“ тзв. „Војвођана“. Очигледно је да ова употреба, међутим, настаје касније и нема везе са оним „Србијанцима“ о којима сведоче Вук Караџић и Бранко Радичевић.

Наиме, за време СФРЈ, државе која није крила да је решавање „питања великосрпског национализма“ једно од њених кључних унутрашњих задатака, локални политички коректни говор форсирао је термин „Србијанци“ у оквиру насилног (и делимично успешног) настојања да поделу конститутивне југословенске нације, тог Александровог „једног народа са три имена“, сведе на народе који би се у што већој могућој мери свели на границе социјалистичких република које су насељавали. Будући да је успех ове политике (као и свега осталог у бившој Југославији) зависио првенствено од приљежности републичких власти, Словенци и Хрвати су, баш као што су пропустили да имплементирају политику „један језик, два писма“ под својом надлежношћу, такође „преспавали“ своју обавезу да себе претворе у „Словенијанце“ и „Хрваћане“ (ово је опет Радичевићев израз), док су власти у Македонији и Црној Гори своје регионалне идентитете до XXI века са скоро па апсолутним успехом превели у „државотворне нације“ Македонаца и Црногораца, са „јасно профилисаним идентитетом, језиком, културом и историјом“. Чак је и у Босни и Херцеговини постигнут привремени успех у стварању, ако не „народности“, онда свакако препознатљивог наднационалног регионалног идентитета, који је, међутим, у ратовима после распада СФРЈ завршио исто као и вештачки коструисани етнос „Југословена“.

 

И док је деведесетих година у одређеним шовинистичким круговима у Србији „избеглица“ била погрднији израз него „Шиптар“, „Циганин“ или „Балија“, данас се на сличном тапету налазе домаћи „Црногорци“ и „Босанци“, односно већ поменути „Косовари“ (сви листом Срби!).

 

Значајан елемент самоутемељења хрватске, македонске и црногорске нације, као и покушаја формирања унитарне босанске државе, било је управо разграничавање сопственог идентитета од Срба, који су свима њима послужили као митолошки „други“, конститутивни непријатељ у чијем поразу једино може да се уздигне нова и млада нација. Какве је размере на крају попримило ово „ограђивање“ од Срба у бившим југословенским републикама није потребно подсећати. Али један од важнијих инструмената у току тог разграничавања било је управо инсистирање на подели на „Србе“ и „Србијанце“. Наиме, дижући из блата своје „тисућљетне идентитете“, наши „сусједи“ морали су прво да изађу на крај са својим темељним и кључним проблемом – како убедити своје грађане да се они темељно и цивилизацијски разликују од својих комшија Срба, који су говорили истим језиком (наречјем, акцентом, жаргоном итд.) као и они и делили са њима исте породичне и културне вредности. (Наиме, само је мали број националистичких „тврдих језгара“ у том тренутку водио рачуна о вероисповести, будући да је већина грађана Југославије, без обзира како се декларисала, делила јединствену секуларну културу.) Срби у Хрватској имали су исте манире као Хрвати, у Босни су јели исту храну и излазили у исте кафане, у Македонији и Црној Гори су говорили идентичним наречјем.

Србе на Србијанце, и обрнуто

Управо зато је званична политика свих ових политичких елита била да „Србима“ зову своје комшије које се не разликују од њих, а који, згодно, у свим овим земљама представљају апсолутну или релативну мањину, од њихових сународника који представљају конститутивни народ (уже) Србије. Ово је омогућавало хрватским и муслиманским домољубивим агитаторима да инсистирају на „великосрпској опасности“, истовремено убеђујући своје комшије да, када они говоре о „мрачним бизантинцима“, „Влајима“ и „папцима са истока“, заправо не мисле на њих (јер „они“, Срби, су у реду, они су културни/раја/нормални), већ на „оне Србијанце“, са њиховим „опанцима и празилуком“, „турбо-фолк сељаклуком“, „ћириличарењем“, „четништвом“, „Светим Савом“ и осталим назадним и националистичким будалаштинама. Потпомогнуто поменутом ксенофобијом и неразумевањем у матици, где су сви они ионако били „Хрвати“, „Босанци“, „Црногорци“, ова тактика довела је до темељне разједињености српског етноса у Југославији у тренутку када је земља почела да пуца по шавовима, оставивши Србе у раскораку и заостатку за већ формираним „националним идентитетима“ осталих народа. Презир према „србијанским папцима“, односно према „хрватским/босанским/црногорским итд. примитивцима“ један је од кључних разлога несклада и раздора у политичкој делатности српских политичких елита у Југославији током деведесетих, а када се на њега дода отуђена београдска и новосадска „урбана чаршија“, тј. стожери данашње „Друге Србије“, са њиховим бескрајним презиром према целини српског народа и малограђанска засењеност провинцијалним европејством Загреба и Љубљане, рецепт за националну пропаст је готов.

Наравно, као што су Срби каснили у свему, тако су каснили и са освешћивањем ове идеолошке замке која им је наметнута. Како су се појединачне републике отцепљивале, преко ноћи су мењале појам „Србијанци“ назад на „Србе“, проглашавајући своје дезоријентисане комшије за „страни фактор“ и „окупаторе“, истовремено их остављајући да се гложе са матицом по линији Срби/Србијанци. Док су се Власи досетили, било је већ прекасно, и позиви на одустајање од „језика подела“ до дана данашњег нису уродили плодом. „Српски окупатори“ су протерани из Словеније и Хрватске, расељени су са територије Федерације БиХ, а у Црној Гори су маргинализовани и обесправљени. И сада, када политике ових земаља са ратне реторике прелазе на мирнодопску пропаганду, поново је потребно инсистирати на „србијанској држави“, „србијанском председнику“ и „србијанским институцијама“, како случајно неко од Срба у Хрватској или Црној Гори не би помислио да је Томислав Николић и њихов председник, а Београд и њихова престоница. Јер, како би иначе хрватски Срби могли да „постану политички Хрвати“ и славе „ослобођење Хрватске од агресора“, како би, уосталом, Мило Ђукановић могао да се радује „аутентичном србијанском председнику“, него тако што ће рачунати да ће интровертност и аутизам будуће српске политике још више препустити „рубне Србе“ на милост и немилост насилној асимилацији у новонастале „историјско-државотворне идентитете.

Србијанство као Прокрустова постеља за српски народ

Шта је онда, када се све то узме у обзир, поручио Николићу Мило Ђукановић? Будући да је црногорски национални идентитет на који се Ђукановић позива дубоко спорна и често бесмислена и противречна идеолошка брљотина, није најјасније зашто би њему требало да буде у интересу да повлачи разлику између „Срба“ и „Србијанаца“. Он то сигурно не чини зато што се нада да ће се црногорски Срби наивно окренути институцијама Црне Горе, државе која је суштински утемељена на унутрашњем конфликту „Срба“ и „Црногораца“, чије је гложење неопходно да би она могла да настави да сервисира луксузне животе политичке елите којој ни до Срба, ни до Црногораца није претерано стало. Штавише, чини се да је баш у духу нове монтенегринске историографије да, у духу хрватске, муслиманске и албанске пропаганде, црногорске Србе представи као потомке „дошљака“ и „окупатора“ и поручи им да се „врате у Србију, одакле су и дошли, ако им у Црној Гори не ваља“.

Значајан елемент самоутемељења хрватске, македонске и црногорске нације, као и покушаја формирања унитарне босанске државе, било је управо разграничавање сопственог идентитета од Срба, који су свима њима послужили као митолошки „други“, конститутивни непријатељ у чијем поразу једино може да се уздигне нова и млада нација. 

Наравно, то тако изгледа из наше, београдске перспективе, будући да ми, вечито каскајући за догађајима, још увек не можемо да престанемо да се чудимо како је уопште она црногорска већина одједном одлучила да не буду Србима. Ми данас на црногорске Србе гледамо као на вечну датост, коју ништа не може пореметити, и заносимо се да ће тих 30% заувек остати Србима, баш као што смо се заносили пре десет година да ће 100% Црногораца заувек остати Србима, или да ће косовски Срби заувек на барикадама бранити Србију, док она гради своју европску будућност. Ђукановић, међутим, размишља стратешки. Он поручује Србима у Црној Гори да „он поштује да они свој национални идентитет доживљавају као нешто аутентично“ (они то само „доживљавају“, док Ђукановић зна да је „аутентичан“ управо „србијански идентитет“ Томислава Николић), да се Црна Гора нарочито пријатељски односи према Србији, те да је „црногорски језик лингвистички идентичан српском“, али да је суверено право Црне Горе да језик зове „онако како су га назвале све земље бивше Југославије – именом државе“. Истовремено, Ђукановић подвлачи „да су се кроз историју, на Црну Гору увијек најлакше камењем бацали они Црногорци који су, несрећници, имали потребу да се тиме – обично са високих државних и јавних функција – у Београду представе већим католицима од папе“.

Ђукановићева порука је дакле, јасна – црногорски Срби нису „аутентични“ представници културе Србије и стога их треба одвојити од Београда „за обострано добро“. Истовремено, држава Црна Гора је више него стрпљива према њиховој хировитости и спремна је да им помогне да се интегришу у њен национални идентитет, а Ђукановић лично очекује у томе свесрдну подршку самог Београда и поготово „србијанског председника“ Томислава Николића. Потпуно идентичну политику као и Подгорица воде и Скопље, Приштина, Сарајево и Загреб, и док је тај процес отуђења Срба од матице потпуно довршен у Македонији, док они полако и поступно окрећу леђа Србији у Црној Гори, Хрватској и чак на Космету, једино се Срби у Босни чврсто држе свог идентитета, не дозвољавајући „сусједима“ да их утопе у лажне регионалне идентитете. Нажалост, овај народ је до сада за сва своја стремљења и страдања по правилу наилазио на дубоко неразумевање у матици, која је, истина, увек била спремна да им пружи уточиште и помоћ, али никада истинску подршку и солидарност.

Као што је до сада небројено пута речено, Србија је пре сто година била претесна за национална осећања њених становника, који су са жаром и поносом хитали да ослободе своје сународнике у Македонији, Херцеговини, Босни, Крајинама, Банату итд., док им је данас српско рухо прешироко, па се са радошћу задовољавају скученим и јаловим „идентитетима“ Црногораца, Војвођана и Србијанаца. „Србијанство“, потекло из једног невиног топонима, постало је данас Прокрустова постеља у коју, што „сусједи“, што међународна заједница, што домаћи отуђени грађанисти гурају српски народ у више него јасној намери да му подсеку крила и учине га национално и политички „безопасним“, економски несамосталним и, што је најважније, културно стерилним и непродуктивним. Негодовати данас против „србијанства“ Србије значи истински претендовати на оно што сви наши политичари мантрају, а у шта искрено не верују, а то су фразе о „балканском Пијемонту“, „локомотиви региона“ и „фактору мира и стабилности“. Јер, каже и сам Ђукановић – „нико те не поштује, ако не поштујеш сам себе“. И не само то. Срби су себе од нације својевољно и слободним избором свели до етноса у „многонационалном југословенском народу“ (баш као што су то учинили Руси). Када је југословенска нација пропала, на Србији је остало да види да ли ће свом народу да поврати статус једног од главних носилаца историјских догађаја (и историјског прогреса) на Балкану, или ће пристати да се сведе на неки тамо етнографски куриозитет у балканском шаренилу. А Београду време већ увелико откуцава, тим пре што на Балкану постоји још једна престоница, још један председник, и још једна република, која се не стиди придева „српска“.