Fašizam, „antifašizam“ i zamena teza

I evo, prošlo je dovoljno vremena nakon posete Vladimira Vladimiroviča Putina Beogradu. Sasvim dovoljno vremena i da se ushićenje Srba izazvano posetom velikog prijatelja iz bratskog nam ruskog naroda, svede na objektivno zadovoljstvo, ohrabrenje i nadu. A sasvim dovoljno vremena i da se vlast Srbije dovoljno izizvinjava zapadnim nam „prijateljima“, zbog posete možda i jedinog prijatelja u međunarodnoj politici, da se nebrojeno puta zakune u evropski put, da organizuje i sastanak „trilaterale“, i da „popije“ još jedan vruć šamar od Edija Rame.

Bilo je prilika i za analitičare da izanaliziraju posetu sa svih strana. Vojni su se radovali paradi i potencijalnoj vojnoj saradnji sa Rusijom, ekonomski su se radovali ponudom od 6-10 milijardi koje Rusija može za Srbiju da izdvoji (po sistemu: ne dajte Nemcima Telekom za milijardu, ako možete nama za tri), a evroentuzijasti su se primirili barem na 2-3 dana.

Ipak jedna poruka V.V. Putina u Beogradu je ostala gotovo nezapažena. Naime, Putin je u više navrata pominjao potrebu suprotstavljanja povampirenju fašizma i nacizma, rekavši između ostalog i: „Danas je naša zajednička obaveza - da se suprotstavimo heroizaciji nacizma, da se čvrsto odupremo pokušajima revizije ishoda Drugog svetskog rata, da se dosledno borimo protiv svih oblika rasizma, ksenofobije, agresivnog nacionalizma i šovinizma“.

Nama koji smo u vreme komunizma išli u školu i učili ideološki obojenu istoriju, nije bilo do kraja jasno, kako je to Nemačka 1941, tako lako pragazila SSSR. Sećamo se onih replika iz partizanskih filmova kada Nemci kažu: „Fi niste ferovala da če Nemačka uči u Kief?! Zo, Nemačka je ušla u Kief!“. Nije nam bilo jasno kako je tako veliki i značajan grad mogao tako lako i brzo da bude osvojen. Ovogodišnji konflikt u Ukrajini je umnogome svima nama pojasnio taj fenomen.

Naime nije ni tada, a ni danas, konflikt u Ukrajini podrazumevao samo dve strane. Tada je na strani Nemačke ratovalo i sijaset drugih država, aktivno podržavajući Nemačku šaljući Vermahtu i svoje vojnike i vojne efektive. Danas možda Nemačka nije taj glavni agresor na Rusiju, preko konflikta u Ukrajini, već su to SAD, ali čitav NATO savez, a pojedine članice veoma militantno, zagovaraju ratnu katastrofu. I to baš one članice koje su i 1941, vrlo aktivno pomagale Nemačkoj u invaziji na SSSR. Dakle nije Nemačka tada, kao ni SAD sada bila sama. Imala je snažnu armiju, ali iznad svega tzv. „insajdere“ ili „petu kolonu“, tamo gde je udarala. Kao što je i danas zapad Ukrajine

Sa naših prostora takođe je bilo značajne pomoći Hitleru u gore pomenutoj invaziji. Hrvati su regrutovali „Crnu legiju“ i „Vražju diviziju“, Muslimani „Handžar diviziju“, Šiptari „Skenderbeg diviziju“, i sve su one zdušno pomagale nacističkoj Nemačkoj na Istočnom i na drugim frontovima. Doduše, i nacistička Nemačka im nije ostajala dužna. Pomagala je i ona njima, naročito efikasno kada je bio u pitanju genocid nad Srbimna i Jevrejima. I svi oni, dakle i Hrvati i Muslimani i Šiptari zdušno su danas  protiv uloge Rusije u ukrajinskom građanskom ratu.

Mi smo u Srbiji danas preplavljeni dušebrižnicima koji pokušavaju da spreče restauraciju fašizma kod nas?! Kod nas - to znači kod Srba. Kod Srba kod kojih fašizma, barem onog institucionalizovanog nikada nije bilo, pa se samim tim ne može ni restaurirati.

Bukvalno smo preplavljeni akcijama „antifašista“, a pogotovu što se krećemo našom zemljom ka severu. Pri tome fašistima se smatraju Srbi: koji su proruski orijentisani (dakle velika većina), koji se suprotstavljaju teroru homoseksualaca u društvu, koji se protive devijantnim pojavama u društvu, koji ne žele da trpe pritiske EU i SAD, koji se živo sećaju terora istih1999, i naravno koji ne pristaju da im se država komada.

Sa druge strane ti „antifašisti“ zdušno podržavaju sve što je hrvatsko (dominantno se služeći u svojim akcijama hrvatskom latinicom), muslimansko ili šiptarsko.  Dakle sve što je kontra srpskom „fašizmu“. Čudna neka matematika.

Istorija je pokazala, a konflikt u Ukrajini naročito ko je „vera a ko je nevera“, odnosno ko je fašista, a ko nije. Hrvati od kako su ušli u EU to više i ne kriju, nemaju potrebe. Čak i njihov predsednik se ubi plašeći Evropu Šešeljevim verbalnim bravurama, ali mu ne smeta što zabranjuje održavanje pomena ubijenim Srbima u Glini, na primer.

Albanija je pokazala i pokazuje sve više da je njen projekat Velike Albanije i te kako aktuelan, a taj projekat je u biti ogoljeno fašistički. Muslimani u Srbiji veličaju Aćifa Bljutu, koji je bio jedna od perjanica Velike Albanije 40-ih godina prošlog veka, koji je zbrisao po Raškoj oblasti hiljade srpskih i stotine jevrejskih duša. Ako to nije veličanje i restauracija fašizma, onda ne znam šta je.

Pa kako je onda napravljen taj steroptip i ta etiketa koja se automatski zalepi za Srbe „k`o mokre novine“ kad god neko sa severa zemlje ili iz „kruga dvojke“ pomene fašizam? I otkud uošte ta priča o Srbima kao fašistima? Tako što Srbi nedopustivo dugo i uporno ćute. Ne opiru se. Navikli su da gube medijske bitke.

A mediji u Srbiji (a dobrim delom i privreda) su u vlasništvu gore pomenutih saveznika iz Drugog svetskog rata. Glavne „antifašističke“ galamdžije pripadaju NVO i strankama koje finansiraju upravo gore pomenuti saveznici iz Drugog svetskog rata. Neprekidnim lepljenjem etiketa: „desnice“ i „ultradesnice“ svakoj nacionalnoj ideji dolazi se do toga da po definniciji sve što je srpsko u stvari  zamiriše na fašizam. A kad se to usvoji, onda je lako manipulisati.

Srbima izgleda nije jasno da ih etiketiranjem etiketom „fašisti“, neko legalizuje kao metu za odstrel.  Kao dežurnog krivca. Ne shvataju svu ozbiljnost takvog etiketiranja. Ne shvataju da uveliko kaskaju za događajima, te ne reaguju na vreme. A morali bi.

Morali bi da spreče akcije „antifašista“ koji ih legitimišu kao lovinu za odstrel. Tada se ne bi čudili kad im dronovi lete iznad glava. Naravno ne nasilno, jer postoje mnoge daleko inventivnije i efikasnije metode. Kaskanje za događajima, i neozbiljno shvatanje etiketiranja smo veoma drastično osetili na svojoj koži tokom devedesetih, a naročito 1999. Ne bismo smeli da dozvolimo ponavljanje greške. Ponovljena greška skupo košta.