Da li je raspad Jugoslavije nešto najbolje što nam se desilo u proteklih 69 godina?

Da je socijalistička Jugoslavija opstala, Srbija bi danas bila politički i ekonomski podeljena, podržavljene pokrajine bi gušile njeno funkcionisanje, Albanci bi imali prelomnu ulogu na srpskoj političkoj sceni, slovenačke i hrvatske firme bi se sa kompanijama iz inostranstva otimale za prevlast, ćirlica bi bila gotovo potpuno potisnuta i čitava zemlja bi bila svedena na Beogradski pašaluk, smatraju sagovornici „Svedoka“.

Pre 69 godina, 1943, 29. novembra, u Jajcu je održano Drugo zasedanje Antifašističkog veća narodnog oslobođenja Jugoslavije. Tada je J. B. Tito dobio titulu „maršala Jugoslavije“ i proglašena je Demokratska Federativna Republika Jugoslavija, koja je ustavom iz 1946. promenila ime u FNRJ, da bi 1963. dobila svoj najprpeoznatljiviji naziv – SFRJ.

Ta država postojala je sve do 1991/1992, kada se raspala građanskim ratom.

Šta bi danas bilo sa Kosovom i Vojvodinom da su im ostale nadležnosti koje su imale do ustavnih amandmana 1987/88? Kako bi funkcionisala Srbija sa podržavljenim pokrajinama? Kako bi izledala srpska privreda? Šta bi bilo sa ćirilicom?...

Dve decenije od njenog raspada, mnogi i dalje žale za zemljom za koju ih vezuju najlepše uspomene. I danas se širom bivše zemlje (negde više, negde manje) čuju komentari koji naglašavaju kako je bilo bolje, kako se putovalo i dobro živelo, šta je značio „naš crveni pasoš“, kakvu smo to armiju imali i kakav je „Tile“ bio maher!

Na talasu starih emocija, u medijima, pogotovo u Srbiji, s vremena na vreme pojavljuju se prilozi, tekstovi i komentari koji ne samo da podsećaju na „ona divna vremena“ već, iznose pretpostavke i predviđanja gde bismo danas bili da je ta zemlja opstala.

Tako se navodi da bi Jugoslavija danas bila članica EU i NATO i to pre Mađarske, Poljske i Slovačke, imali bismo najviši standard od zemalja sa istoka Evrope, prosečna plata bi bila između 700 i 800 evra, a u leđa bi nam gledale i neke zapadne zemlje, a bili bismo i neprikosnovena sportska sila...

Sve je to, verovatno – tačno, ali...

Postoji još jedno pitanje koje, barem zasad, niko nije postavio u tim „šta bi bilo – kad bi bilo“ teorijama. Šta bi se desilo sa Srbijom da je Jugoslavija (onakva kakva je bila do kraja osamdesetih, dok je funkcionisala) opstala?

Šta bi danas bilo sa Kosovom i Vojvodinom da su im ostale nadležnosti koje su imale do ustavnih amandmana 1987/88? Kako bi funkcionisala Srbija sa podržavljenim pokrajinama? Kako bi izledala srpska privreda? Šta bi bilo sa ćirilicom?

Milan Jovnaović, profesor FPN: Da je rat krenuo, a da je Srbija ostala sa pokrajinama koje su imale takve ingerencije kakve su dobile 1974, Srbija bi zaista bila svedena u formu pretkumanovske Srbije i Beogradskog pašaluka.

SFRJ je bila konfederalizovana zajednica, ali nije imala mehanizme kojim bi omogućila da savezna država donosi racionalne odluke bez saglasnosti pokrajina i republika, u onim domenima u kojima država mora slobodno da donosi odluke da bi bila država u pravom smislu. Sve se donosilo konsenzusom republika i pokrajina i na tome su se izgradile nacionalne elite, ukazuje Milan Jovanović, profesor Fakulteta političkih nauka na predmetu Politički sistem Srbije.

Prema njegovom mišljenju, postoje dva scenarija kojim bi se išlo, da je Jugoslavija opstala.

Prvi, pesimistički scenario, prema kome bi način odlučivanja u federaciji teško bio promenjen.

- Onda bi to bila federalna zajednica u kojoj bi svaka federalna jedinica morala na drugačiji način da funkcioniše i uređuje svoj život. To bi napravilo daleko veće razlike među republikama.

U optimističkom scenariju Srbija bi, kao veliko tržište, imala predispozicije za brži razvoj. Naravno, pod pretpostavkom da su amandmani na Ustav s kraja osamdesetih bili primenjeni i da je Srbija uspela da sačuva svoj unitarni karakter, a ne konfederalni preko pokrajina.

Međutim, upravo su ovi amandmani na Ustav, kojima je ukinut podržavljen status pokrajina, viđeni kao prvi korak ka razbijanju Jugoslavije i navode se kao početak Miloševićeve velikosrpske politike.

Srbija je u bivšoj državi bila najveća republika, a srpski narod je bio najbrojniji. Kako bi se sprečilo da Srbija ima prevelik uticaj, ustavom iz 1946. uvedene su autonomne pokrajine Kosovo i Vojvodina, koje su poslednjim ustavom SFRJ iz 1974. godine, dobile nadležnosti koje su u mnogo čemu bile slične nadležnostima republika, čime je Srbija faktički federalizovana.

Da je Jugoslavija ospstala, danas bi Srbija bila poligon na kojem bi se za prevlast borile slovenačka i hrvatska preduzeća sa jedne, i velike međunarodne kompanije sa druge strane.

Da je ovakav sistem opstao, tj. da je ostala onakva Jugoslavija kakva je bila, do izražaja bi došao pesimistički scenario, smatra Jovanović.

- Pesimistički scenario bi podrazumevao upravo nastavak procesa dezintegracije Srbije i on bi se očitovao upravo u ovome što se desilo. Naime, u takvoj Jugoslaviji pitanje je zašto bi druge republike pomogle Srbiji da srpeči terorizam na KiM? Naprotiv, pružale su podršku da dođe do dezintegracije Srbije. I verovatno bi taj scenario išao ovako kako je išao čak i kada je ostala Jugoslavija od dve članice, a kamoli da je bila ona do 1991. godine!

Jovanović smatra da bi se i u Vojvodini nastavile autonomaške tendencije i neki oblik separatizma.

- Ipak, u Vojvodini je pretežno srpsko stanovništvo i pretpostavljam da većina Srba to ne bi prihvatila.

Sličnog mišljenja je i istoričar Slobodan G. Marković koji ističe da je posle proterivanja Nemaca nakon Drugog svetskog rata, srpski nacionalni element prvi put dobio većinu u Vojvodini i time je to pitanje zatvoreno i ona je postala trajno srpska. To što postoje regionalistički elementi, ne treba brkati sa mogućnošću da se Srbija pocepa, smatra Marković.

Prema Milanu Jovanoviću, da se raspad Jugoslavije nije desilo do danas – snage koje su izvele ono što je bilo devedesetih, i štetne okolnosti koje su tada postojale, danas bi u Srbiji verovatno bile jače i izraženije.

- Te tendencije ne bi bile prevladane, to je sigurno. Posledice bi bile još teže jer bi to mrcvarenje još duže trajalo. Jugoslaviju očigledno nije želeo niko osim Srbije, a to se doživljavalo kao pokušaj hegemonije i podrazumevalo je negativan odnos prema Srbiji.

Na pitanje šta bi bilo sa Srbijom da nisu ukinute nadležnosti pokrajina prema ustavu iz 1974, Jovanović kaže:

- Sasvim jasno, Srbija bi izgledala kao prošireni Beogradski pašaluk, osakaćena bez dve pokrajine.

Međutim, ovo nije najgore što bi zadesilo Srbiju, smatra profesor Jovanović.

- Da je rat krenuo a da je Srbija ostala sa pokrajinama koje su imale takve ingerencije kakve su dobile 1974, Srbija bi zaista bila svedena u formu pretkumanovske Srbije i Beogradskog pašaluka.

Istoričar Slobodan Marković smatra da jugoslovensku federaciju nije bilo moguće očuvati, čak i da se krenulo putem demokratizacije.

- Princip jedan čovek – jedan glas, ne bi bio prihvatljiv ni za jednu republiku osim za Srbiju, tako da faktički nije bilo moguće sačuvati Jugoslaviju kao federaciju da se krenulo u neku vrstu demokratskog prekomponovanja, već isključivo kao konfederaciju. Ali, treba imati na umu da su konfederacije zapravo prelazno rešenje ka raspadu.

Međutim, nameće se pitanje šta bi se desilo čak i da se išlo na konfederaciju?

Istoričar Slobodan G. Marković ističe da je posle proterivanja Nemaca nakon Drugog svetskog rata, srpski nacionalni elemnt prvi put dobio većinu u Vojvodini i time je to pitanje zatvoreno i ona je postala trajno srpska. To što postoje regionalistički elementi, ne treba brkati sa mogućnošću da se Srbija pocepa, smatra Marković.

- U početku bi bilo šest država, ako uzmemo 1991. Pre ustavnih amandmana iz 1987. i 1988. bilo bi faktički osam država. Imali biste vrlo čudnu situaciju: asimetričnu konfederaciju u kojoj bi pokrajine imale 40 odsto poslanika u Skupštini Srbiji, a Srbija ne bi imala nikakav uticaj na pokrajine. Onda bi Srbija bila prisiljena da traži da pokrajine napuste Srbiju da bi ona mogla da funkcioniše, kaže Marković.

Da Albanci u borbu za svoje interese nisu išli oružanim putem, već kroz institucije, Srbiju bi zadesilo isto što i Makedoniju, smatra Marković.

- Srbiji bi se desilo isto što i Makedoniji. Tamo je procenat Albanaca 25 odsto, a u Srbiji je bio 20 odsto. Sada vidimo da se Makedonija faktički federalizuje. Zna se kako to ide: prvo se pravi sporazum koji ima federalne elemente, onda se pravi federacija, pa konfederacija, pa raspad. Sve bi išlo mirnije, ali mislim da se nezavisnost Kosova ne bi mogla izbeći.

Marković, ipak, ne misli da bi Albanci prešli sadašnje granice na kojima su, to jest da se ne bi proširili do Niša, kako se u nekim krugovima misli.

Da je Jugoslavija nastavila da se razvija kako je bilo osamdesetih, verovatno bi sve bilo kao i prema odlukama Badinterove komisije (zemlja bi se raspala na republike – primedba redakcije) sa time da bi i Kosovo otišlo. Kako god da okrenete, u sastavu Srbije bi ostala tzv. uža Srbija i Vojvodina i to je to, kaže Marković.

Marković, međutim, smatra da sve ne bi išlo bez komplikacija:

- Da je cela Srbija ostala država, onda bi po makedonskom modelu išla u pravcu federalizacije. Ponovila bi se situacija iz Kraljevine Jugoslavije, samo što ne bi bio srpsko-hrvatski sukob, već bi bio srpsko-albanski. Čak sa sličnim procentom. To bi bila beskrajna debata i ljudi bi se bavili samo tim pitanjem. Druga varijanta je da bi Kosovo de fakto bilo nezavisno bez obzira na to što bi formalno bilo u sastavu Srbije.

Dakle, nije pitanje da li bi se Jugoslavija raspala, već kada bi to bilo, smatra istoričar Slobodan Marković.

A šta bi bilo sa Srbijom u pogledu ekonomije?

Eksperiment samoupravljanja, premda je imao plemenite namere, nije doneo neki veći ekonomski napredak u Jugoslaviji. Sredinom šezdesetih, privreda počinje da posrće. Ipak, i tada je već jasno, gde se nalazi ekonomska snaga bivše zemlje. Iako su se neka od velikih preduzeća bivše Jugoslavije nalazila u Srbiji („Zastava“, „Galenika“, „Sartid“...) ekonomski su, uvek, prednjačile Slovenija i Hrvatska.

Da su Slovenci oduvek imali više sluha za ekonomiju, dokazuje i sledeći primer. Iako je na prostoru čitave Jugoslavije bilo zakonski uređeno da firme u privatnom vlasništvu mogu da imaju do pet zaposlenih (što je defakto ograničavalo mogućnost za razvoj privatnog preduzetništva) u Sloveniji je rukovodstvo donelo omogućilo svojim privatnim preduzetnicima da uposle više od pet lica.

Postoje mišljenja da je Srbija namerno stavljena u podređeni ekonomski položaj, a da je sve počelo još u jeku sukoba sa Informbiroom 1948. Tada su postojeći privredni pogoni i oni čija je izgradnja u posleratnim godinama bila planirana, izmešteni iz Srbije na zapad, u Sloveniju i Hrvatsku. Razlog za to je bila procena da će eventualni napad sovjetskih snaga doći upravo preko granica Srbije, iz Mađarske, Rumunije, ili Bugarske. Ipak, malo je onih koji smatraju da je postojala strategija ekonomskog upropašćavanja Srbije.

Prema mišljenju ekonomista, da je Jugoslavija opstala, Srbija bi bila pod još većim ekonomskim pritiskom Slovenije i Hrvatske, a jedina konkurencija bi im dolazila od kompanija iz sveta, a ne iz Srbije. Da je Jugoslavija opstala, danas bi Srbija bila poligon na kojem bi se za prevlast borile slovenačka i hrvatska preduzeća sa jedne, i velike međunardone kompanije sa druge strane.

Kako ističe ekonomista Mlađen Kovačević, Jugoslavija bi ušla u EU pre Mađarske i Poljske, a sva preuzeća bi prešla u ruke velikih svetskih kompanija, ali verovatno i onih iz Slovenije i Hrvatske jer su bili bolje ekonomski razvijeni.

Prema Milanu Jovanoviću, profesoru FPN, da se raspad Jugoslavije nije desilo do danas – snage koje su izvele ono što je bilo devedesetih, i štetne okolnosti koje su tada postojale, danas bi u Srbiji verovatno bile jače i izraženije.

- Osamdesetih su hrvatske, a pogotovo slovenačke firme bile u prednosti. Naravno, Slovenci su prepoznali da moraju da osvajaju i strana tržišta, ali i tržišta republika SFRJ. Slovenci i Hrvati su već osamdesetih bili jasno ekonomski dominantni.

Da se Jugoslavija nije raspala, slovenačke i hrvatske firme bi ovde imale velike konkurente u evropskim i svetskim firmama, smatra Kovačević.

- Dok su kod nas širili ekonomski uticaj, Slovenci su vrlo oštro štitili svoje tržište, a to su nastavili da rade i od samostalnosti, napustivši Vašingtonski konsenzus.

Sa druge strane, ulazak u EU doveo bi do određene ekonomske regionalizacije što bi delimično smanjilo razlike. Ipak, jasno je ko bi ekonomski dominirao.

- Hrvati i Slovenci bi bolje prošli nego mi. Oni imaju odbojan stav prema srpskim firmama i tako je bilo i osamdesetih, ali ne toliko kao danas. Uvek je postojala odbojnost prema prodoru srpskih firmi i uvek su gledali da u ekonomiji budu mnogo uticajniji i da tu dominiraju, naglašava Kovačević.

Kako navodi ekonomista Ljubomir Madžar, Jugoslavija je ekonomski počela loše da funkcioniše već šezdesetih godina.

- Srbija je u Jugoslaviji, u ekonomskom pogledu, bila odraz proseka. Slovenci su imali dvostruko veći dohodak od jugoslovenskog proseka, a Hrvati su imali za oko 40 odsto veći dohodak. Svi ostali bili su ispod proseka, ističe Madžar.

On smatra da Srbija svakako nije imala nikakav posebno povoljan ekonomski položaj u Jugoslaviji, ali, kako ističe, ni nepovoljan.

- Činjenica je da je Srbija morala da usaglašava neke stvari sa pokrajinama koje su se neretko stavljale nasuprot Srbiji. Toga je donekle bilo i u ekonomskoj politici i to je predstavljalo realan izazov.

Jugoslavija je bila neuspeo brak u kojem obe strane gube. Da je politički sistem ostao onakav kakav je bio, niko od te Jugoslavije ne bi imao koristi. Srbija bi ometala druge, a Slovenci i Hrvati bi ometali Srbiju, zaključuje Madžar.

Na osnovu svega, nameće se pitanje, da li je i ovakva Srbija bolja u odnosu na onakvu kakva bi bila da je ona Jugoslavija osptala?

Milan Jovanović ističe da to nije dobro za srpski narod jer je ostao podeljen i satanizovan, ipak, ali smatra da je bolje za Srbiju što je nevoljno ponovo postala samostalna država, i trebalo bi da svoju državnost shvati ozbiljno, da je gradi i brani.

- Za razliku od drugih koji svoju državnost slave po dvadeset godina, mi je imamo više od dva veka i trebalo bi na njenim iskustvima da gradimo svoj dalji put i čekamo vremena kada ćemo moći da ostvarimo svoje nacionalne interese na drugačiji način.

Iako je jasno da je način na koji se zemlja raspala doneo štete svima, a pogotovo Srbiji i srpskom narodu, sagovornici „Svedoka“ saglasni su u oceni da Jugoslavija nije mogla da opstane i da bi kad tad došlo do njenog raspada. Ipak, ako se uzme u obzir ono što su naveli kao moguće pravce razvoja, u takvoj zemlji bi svima bilo lošije, a, čini se, pogotovo Srbiji, koja bi zasigurno pored ekonomskih imala još ozbiljnije političke probleme. Stoga, čini se i ne tako nelogičnim pitanje da li je raspad Jugoslavije, a ne njen opstanak, nešto najbolje što je moglo da nas zadesi u proteklih 69 godina?

Srbiji bi se desilo isto što i Makedoniji. Tamo je procenat Albanaca 25 odsto, a u Srbiji je bio 20 odsto. Sada vidimo da se Makedonija faktički federalizuje.

Odgovor bi mogao da bude potvrdan, ukoliko se kao alternativa uzme opstanak one Jugoslavije koju u poslednje vreme sve češće spominju jugonostlagičari.

Dok su Srbi birali sportistu, Slovenci su birali izvoznika godine

Slovenci su još šezdesetih shvatili da je njihova perspektiva samo u izvozu jer su mala zemlja i to su forsirali, ističe ekonomista Mlađen Kovačević.

Kako kaže Kovačević, cela slovenačka država i naučne institucije su još od sedamdesetih, u januaru mesecu u Portorožu, organizovali veliko ekonomsko savetovanje o tome kako da unaprede izvoz.

- Tada su i dodeljivali nagradu najboljem izvozniku iz Slovenije. Dakle, kao što je kod nas u to vreme bila pompa da se izabere najbolji sportista Srbije, Slovenci su birali najvećeg izvoznika!

Da nije bilo terorizma na Kosovu, već da se išlo preko institucija

Na pitanje, šta bi bilo sa Srbijom da su Albanci odlučili da participiraju u institucijama, Milan Jovanović, profesor FPN, kaže:

- Srbija bi imala oko 35 poslanika Albanaca i imali bi neku vrstu kontrolnog paketa akcija na političkoj sceni. Ako stranke koje imaju jendog ili dva poslanika imaju ministra u vladi i direktorske fotelje u upravnim odborima, možemo samo da zamislimo šta bi u ovom slučaju bilo...

Ekonomista Ljubomir Madžar: Srbija je u Jugoslaviji, u ekonomskom pogledu, bila odraz proseka. Slovenci su imali dvostruko veći dohodak od jugoslovenskog proseka, a Hrvati su imali za oko 40 odsto veći dohodak

Međutim, ulaskom u institucije verovatno bi se povećale šanse razvoju pravog demokratskog federalizma. Ipak, da su Albanci išli i mirnim putem, kroz institucije, Kosovo bi danas bilo nezavisna država bez rata.

Da pokrajine nisu ukinute u Srbiji, dobila bi ih i Hrvatska

- Ako bi se to primenjivalo na Srbiju, primenjivalo bi se i na ostale republike. To što je Srbija imala pokrajne, ne znači da Hrvatska ne bi dobila pokrajne, recimo u Dalmaciji ili Istri gde žive Italijani.

Ko zna, možda bi Srbija i mogla da profitira jer je dve decenije bila konfederalizovana, pa bi mogla da svoje iskustvo prenese i na druge, ističe Milan Jovanović, profesor FPN.

Jugonostalgičarstvo - za čime, zapravo, žalimo?

Govoreći o jugonostalgiji sagovornici „Svedoka“ smatraju da ona pre svega ima ekonomsku, a ne emotivnu pozadinu.

- Eventualna jugonostalgija, ukoliko postoji, proizvod je lošeg ekonomskog stanja u zemljama posle Jugoslavije. Jugonostalgičarstvo se javlja u sferi zabave gde se podseća na staru državu, zarad širenja tržišta. Iza svega toga leži ideja da se proširi tržište na račun starih emocija. Veze se moraju obnavljati, ali ne treba zaboraviti uzroke i štetu koju je Srbija imala, smatra Milan Jovanović.

Istoričar Slobodan Marković smatra da je pravo pitanje za čime ljudi žale?!

- Ukoliko ljudi žale za Beogradom iz sedamdesetih, to je razumljivo. Ali, ne treba zaboraviti da je socijalistička Jugoslavija proganjala masovno svoje manjine – Nemce, Mađare, Istrijane, Turke. Ta zemlja je sovje seljake tretirala kao neprijateljsku populaciju prvih godina. U periodu od 1944-1948, ta zemlja je u odmazdama pobila oko 200.000 svojih građana.

To je bila jedina zemlja u Evropi, pored Španije, imala doživotnog diktatora. Ta zemlja je imala živog čoveka koji je 1963. postao ustavna kategorija. Prema tome, ne znam za čime ljudi žale?! Progoni su trajali do samog kraja – osamdesetih godina se primanjeivao zakon o zaštiti lika i dela Josipa Broza. Osamdesetih godina su ljudi bili osuđivani i na mesec dana zatvora zbog toga što švercovanjem kafe vređaju ugled Jugoslavije. Osamdesetih godina je gradonačelnik Beograda pozivao komšije da prijavljuju druge komšije što troše struju, a kasnije je taj čovek proglašen za branioca ljudskih prava.

To je bila država koja je ličiča na operetu i tako je završila, zaključuje Marković.

Kakva je bila sudbina ćirilice u Jugoslaviji?

Slobodan Marković: Ukoliko gledamo knjige štampane u Beogradu, pošto se sve centralne publikacije tu štampaju, imamo sledeće podatke: 1903. godine u Beogradu je izašlo 400 publikacija od čega 399 na ćirilici. U procentima to iznosi 99,75 odsto. Latinične publikacije se u značajnijem broju, više od dve godišnje, pojavljuju u vreme austrougarske okupacije Srbije.

Prvi put izdanja na latinici preuzimaju primat 1957. godine kada čine 61 odsto ukupno štampanih knjiga. Vrhunac je bio 1988. kada je broj štampanih publikacija ćirilicom bio samo 27 odsto.

U Kraljevini je situacija drugačija – tu se već pojavljuju latinična izdanja. Tako 1914. imamo 99,5 odsto publikacija na ćirilici, a taj procenat je do 1939. pao na 83.8 odsto. Sa 100 odsto 1913. godine, procenat ćiriličnih knjiga je pao na 83.8 odsto 1939. Te godine imate 185 monografskih publikacija štampanih latinicom, a ćirilicom 958.

S: Kako je bilo u vreme Milana Nedića?

S.M: U Nedićevoj Srbiji imate rast ćirilice, a dolaskom komunista imamo dramatičan pad ćirilice. U vreme Nedića, 1941. je bilo 90 odsto, 1942. isto, a 1943. je bilo 97 odsto ćiriličnih publikacija. Prosečno, u vreme Nedića, broj ćiriličnih publikacija iznosio je 94 odsto.

S: Šta se dešavalo sa ćirilicom od dolaska komunista na vlast?

S.M: Pod komunistima sledi nagli pad – 1947, kada se režim malo konsolidovao, imamo 70 odsto knjiga na ćiricli, a 1948. je 61 odsto.

S: Kada latinica uzima primat?

S.M: Prvi put izdanja na latinici preuzimaju primat 1957. godine kada čine 61 odsto ukupno štampanih knjiga. Te godine štamapano je 1282 latiničnih publikacije i 1038 ćiriličnih.

Onda to dalje pada i apsolutni minimum je dosegnut 1965. godine – 32,7 odsto, odnosno 1128 piublikacija na ćirilici, naspram 2316 na latinici.

Drugi nagli pad kreće od 1971. i dostiže vrhunac 1988. kada je broj štampanih publikacija ćirilicom bio samo 27 odsto, odnosno 3886 publikacija latinicom i 1483 ćirilicom. Iz toga se vidi da je ćirilica bila pred potpunim nestankom.

S: A u vreme Miloševića?

S.M: U vreme Miloševića ponovo raste ćirilica. Prvi put od 1956. godine, 1994. većina monografskih publikacija se štampa ćirilicom. Vrhunac izdanja štampanih ćirilicom je postignut 1998. godine – 55 odsto. Od tada ide pad, a naročito od 2001. Recimo, 2007. je već pao na 39 odsto.

S: U kom pracu ide cela priča oko ćirlice?

S.M: Sada se stabilno vraćamo vremenima kada je ćirilica bila jasno potisnuta. Ali, ni to nije potpuno. Apsolutni najgori period bio je sedamdesetih kada je na televiziji apsolutno sve išlo latinicom. Tada je, pod uticajem televizije, većina počela i da piše latinicom, i to štampanim slovima. Sada ipak Javni servis, pa i pojedini privatni mediji, dosta koriste ćirilicu, bilo u titlovanju filmova, bilo kao glavno pismo.