Десет непријатних истина о Југославији – и зашто Срби немају разлога да је се стиде

Читаоцима се овде предлаже десет неконклузивних и у великој мери фрагментарних теза о Југославији и њеном месту, мање у српској историји, а више у српском идентитету и националној свести. Колико год то звучало флоскуларно, ове тезе су замишљене да нас „изведу из зоне комфора“ добро уходаног и увелико општеместашког дискурса о Југославији, и да нас, колико је то могуће, испровоцирају да се суочимо са неким непријатним, али потенцијално отрежњујућим сазнањима о самим себи. Тезе су тако замишљене да наизменично проблематизују идеолошка чворишта и југоносталгичарског, и антијугословенског наратива, и као такве немају никакву политичку агенду, нити претендују на то да читаоце убеде у било какав конкретан став у погледу било каквих „будућих Југославија“ (или њених панбалканских и паневропских сурогата), већ искључиво да нам омогуће да једно поглавље националне историје затворимо достојанствено, без комплекса, и колико је то могуће на народну ползу.

Нарочито треба нагласити да се овај текст неће бавити историјским и политичким догађајима и личностима, и њиховим различитим идеолошким интерпретацијама; још мање ће улазити у питања југословенске економије, социјалне политике, демографије и сл. Ова питања не само да изискују професионалну и деидеологизовану обраду стручњака и специјалиста, него у великој мери и немају везе са самим појмом Југославије. Економске и социјалне реформе у Југославији нису се много разликовале од сличних процеса у земљама Источног блока, културне и демографске тенденције имају паралеле у великом броју земаља Запада, а политички и историјски конфликт Срба, Хрвата, босанских муслимана и разних других пост-Срба би се, по свој прилици, слично одвијао и да Југославија никада није била формирана. Дакле, уместо свега онога што су омиљене теме кафанских и славских разговора о Југославији, овде ћемо покушати да стварно размотримо шта је то, уопште, била Југославија, шта нам то име значи, шта под њим подразумевамо, и зашто, углавном, нисмо у праву.

Проглашење Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, уметничко дело Ивана Тисова

1. Југославија није исто што и комунизам (а комунизам није исто што и титоизам)

Основна препрека сваком иоле смисленом дискурсу о Југославији представља дубинска контаминација овог појма идеолошком сликом ФНРЈ/СФРЈ. Са једне стране ово не треба да изненађује: већина становништва постјугословенског простора и даље је рођена у тој држави, многи су били Титови пионири, и своју младост и најбоље године живота везују за симболе и иконографију те земље. Наспрам њих, каснијим генерацијама, које су одрастале у земљама ограничене суверености, колонијалне пљачке, и срозавања животног стандарда, није било тешко да ружичасту слику „бескласне, безбедне, и безбрижне“ Југославије претпоставе својој туробној стварности. Али без обзира на то, највећи део те слике – и иначе искарикиране, фалсификоване, и фрагментарне —једноставно нема никакве везе са појмом Југославије.

Стога ако желимо да судимо о југословенском пројекту, потребно је да ставимо по страни „како се живело“, „где се летовало“, „чије су биле фабрике“, а поготово „кога је Тито дочекивао у Белом двору“, „како су га где дочекивали“, и „ко му је све дошао на сахрану“. Свака прича о југословенству које се своди на тробојку са петокраком, пионирску заклетву, слетове, штафете, и радне акције, Дан младости и Дан републике, тешко да може да добаци даље од апологије једног превазиђеног и увелико упокојеног политичког система. То не значи да СФРЈ није оставила свој аутентични допринос југословенству, што се најбоље види кроз два њена национална симбола — омиљену, бодру и снажну химну „Хеј Словени“ (усвојену тек ’77. године, након бројних неуспеха да се спева „југословенскија“ химна), као и кроз гесло „братство и јединство“, које је данас предмет опште поруге и подсмеха, али које представља један исправан, рационалан, и идеолошки крајње неутралан мото за једну тако шаролику државу.

Ако хоћемо заиста да говоримо о Југославији, морамо говорити о њој у свим њеним инстанцама, онаквој каква се манифестовала и у Александровом прогласу Краљевине и Видовданском уставу, каква је учвршћена након јануарске диктатуре и разводњена у саопштењима краљевске владе у Лондону, и у прокламованим вредностима Народноослободилачке војске Југославије и Југословенске војске у отаџбини, какву су је претпостављали закључци заседања АВНОЈа и каснији југословенски устави (укључујући и онај несрећни из 1974.), какву су рушили албански иредентисти, словеначки сепаратисти, и хрватски и муслимански шовинисти, какве се нису хтели одрећи Срби који су носили њену заставу, певали њену химну, и чували њено име више од деценије од њеног нестанка. Југославија је идеја која је у мање-више неизмењеном облику прожимала све те различите историјске, политичке, и друштвене процесе. И та идеја је оно што треба да се разматра, критикује, и вреднује, без обзира на ефемерности.

Краљ Александар I проглашава Краљевину Југославију 3. октобра 1929. године

2. Југославија није била антисрпски пројекат (питајте Хрвате)

Док се идеолошки галиматијас југоносталгије још и може некако ухватити за главу и реп, теза о „антисрпској завери“ (двојице колега масона Александра Карађорђевића и Јосипа Броза) губи већ свако утемељење у стварности, и раскалашном параисторијском епиком гази преко сваке логике, зидајући један веома малиган и штетан конститутивни мит, који најбољу и најспособнију генерацију српског народа, која је обликовала међуратну политичку стварност Европе, претвара у наивне домороце које су превеслале колонијалне силе. Идеја о „наметању Југославије Србима“ утолико више цвета, уколико више данашња Србија тоне у безнађу колонијалне немоћи, и губи способност и да замисли да су њени сиромашнији, али снажнији преци били у стању да диктирају и намећу своја политичка решења за балканска питања. Генерација која себе, уместо као субјекта балканске и европске политике, види као објекат колонијалног трке за комадање Југославије, не може ни да замисли да су њене прадеде хтеле да граде државу која ће у политичком, економском, и војном смислу парирати државама Европе. Најзад, чињеница да они у томе нису успели (мада су имали неке прилично импресивне резултате) можда значити да смо као народ „загризли више него што можемо да прогутамо“, али никако не да Југославија није била недвосмислени израз суверене политичке воље српског народа на свим својим историјским територијама.

Ако желите да једноставно установите колико Југославија (ни у једној својој инстанци) није била антисрпска творевина, довољно је да погледате у којој мери су је хрватски, муслимански, македонски, па и црногорски шовинисти сматрали за „превише српску“. Довољно је погледати хистерију са којом су усташки дужносници и идеолози, и њихови петпарачки настављачи из деведесетих година XX века говорили о „Србославији“ и „југочетницима“, довољно је погледати колико здушно у Федерацији БиГ и Црној Гори уједињење у Југославију називају „српском окупацијом“, колико сви редом јадикују над „Великосрпским империјализмом“ краља Александра и „бизантинштином“ београдске културне и уметничке сцене, и колико се жале на САНУ, СПЦ, Матицу Српску, па чак и национално самосвесније Србе из партизанског покрета и КПЈ, па да буде јасно да су све Југославије биле у оноликој мери српске, у коликој је српски народ остајао веран самом себи, и сопственом идентитету. А када се на то дода чињеница да је Југославија ујединила све Србе у једну државу, ујединила Српску православну цркву обновивши Пећку патријаршију, и да су за њено време српска књижевност, култура и уметност произвеле нека од својих највећих и национално и међународно најзначајних дела, теза о „антисрпском пројекту“ у најмању руку почиње да звони на празно, и да подсећа на сличне нарцисоидне јадиковке осталих наших народа и народности, које Србима баш и не приличе.

3. Срби сносе највећу одговорност за пропаст Југославије (јер су имали највећи интерес да је очувају)

Ако оставимо по страни горе поменуту тезу да су Александар, Тито, Пашић, Ранковић и други намерно градили Југославију „да би напакостили Србима“, остаје нам знатно блажа, и истини ближа тврдња да је Југославија представљала „фаталну грешку“, „најтежу заблуду“, „скупо плаћену илузију“, или у најмању руку „унапред на пропаст осуђену авантуру“ српског народа. Из перспективе накнадне памети после Светског рата, геноцида, катастрофалне националне политике под комунистима, а затим и неславног распада ове државе, заиста није тешко бранити тезу која почива на једном простонародном „шта нам је ово требало“. Овај став није тешко бранити, али се код нас он најчешће комбинују у самопротивречне мешавине са низом других мање или више проблематичних претпоставки, па тако чујемо да се неко истовремено жали што су Срби уопште улазили у Југославију, и јадикује на Хрвате и Словенце што из Југославије хтели да изађу. Југославија се тако жестоко критикује са позиција српских националних интереса, да би се истовремено негодовало када Загреб и Сарајево оптужују „српски национализам“ за распад Југославије.

Јосип Броз Тито и Александар Ранковић

А истина је, заправо, супротна. Југославија као таква била је најпотребнија Србима. Једино су Срби живели у практично свим њеним крајевима („од Триглава до Ђевђелије“), где су имали своје вишевековне заједнице, своје православне цркве и гробља. О присуству српског народа на свим овим територијама и након геноцида и етничког чишћења и даље сведочи структура епархија Српске православне цркве, која опслужује храмове, споменике, и некрополе широм бивше отаџбине. Срби су једини имали животни интерес да у својој земљи имају и Вардар, и Зету, и Неретву, и Босну, и Крајине, и Далмацију, и Истру — имали су императив да очувају своје старе заједнице у Дубровнику, Мостару, Сарајеву, Задру, или Загребу. За разлику од Срба, Словенце ништа није емотивно нити културолошки везивало за Ниш, Скопље или Призрен, нити Хрвате за Чачак, Мораву, или Грачаницу. Срби су ушли у југословенски пројекат као народ који њиме решава највиталније националне интересе, док су интереси других народа Југославије били пре свега политички.

Да би Југославију очували, Срби су морали да негују политички интерес других народа за њен опстанак, јер је то био начин да се заштите српски национални интереси. То је пре свега подразумевало сарадњу са политички најдалековидијим и културно најширим представницима Хрвата, Словенаца, босанских муслимана, Македонаца и сл., који би били у стању да превазиђу своје ускогруде и ексклузивистичке етничке интересе и усвоје један инклузивни, општи национални интерес, који је подразумевао изградњу снажне државе, јаке економије, кохезивне и хибридне културе, која би представљала регионалну силу и равноправну чланицу друштва народа, способну да штити слободу и суверенитет својих грађана, и да стоји као брана новој колонизацији и поробљавању. Тај свој примарни политички задатак су Срби на спектакуларан начин упрскали.

Идеологија интегралног југословенства на чијим крилима је држава уједињена — унутар које је један Мажуранић певао о црногорској борби за слободу, Мештровић у Венецији излагао пројекат „Видовданског храма“, а Мустафа Голубић као добровољац ступао у четнички одред Воје Танкосића — веома брзо је ишчилела и развејала се пред бирократијом, непотизмом, и ароганцијом српских чиновника, о чему потресно сведочи несумњиви пријатељ српског народа — др Арчибалд Рајс. То не значи да, рецимо, непосредна одговорност за распад СФРЈ није директно пропорционална броју убијених војника ЈНА на главу већинског народа сваке југословенске републике, то не ослобађа хрватске и муслиманске фашисте, бугарске и албанске иредентисте, босанске исламисте и словеначке сепаратисте од одговорности за злочине које су починили, и ратове које су покренули, нити им даје за право да за властите невоље у тим сукобима криве „српске националисте“. Али чињеница остаје: као што су само Срби могли да изграде Југославију, само Срби су могли и да је очувају, јер је то био њихов национални интерес. У томе не само да нису успели, него су у том дезоријентисаном посртању начинили низ грешака које су положај српског народа на целом постјугословенском простору вишеструко погоршале.

4. Југославија није била „између Истока и Запада“

Једна од најпопуларнијих флоскула која се везују за Југославију, пре свега када је у питању хладноратовски период, јесте да је она представљала „спону Истока и Запада“, а да никада, заправо, није припадала ни једном од два велика идеолошка блока која су делила Европу и свет. Са једне стране, наша бивша браћа с оне стране Дрине и Саве, као и један део наших национално онесвешћених сународника са севера Србије, вечито су инсистирали на томе да границе бивше Аустроугарске представљају неизбрисиву границу Западне и Источне цивилизације (Западног и Источног римског царства), па је самим тим и бивша отаџбина била некакав цивилизацијски амалгам мителојропског, медитеранског и оријенталног духа, својеврсни балкански meltingpot (или „босански лонац“).

Али без обзира на ову објективну шароликост култура које су улазиле у састав југословенског друштва, интегрална и нормативно прокламована југословенска култура била је потпуно недвосмислено западна, и чак западњачка, до те мере да су грађани Југославије себе као спољнополитички субјекат сматрали делом Западног света — њиховог културног простора и цивилизацијских вредности. Ова аутоперцепција поприма трагикомичан облик ако се има у виду да сам Запад никада Југославију није доживљавао као „своју“, већ увек као оријентални полигон за политичке експерименте изван граница „цивилизованог света“, утолико згоднији јер се практично налази у њиховој авлији. Ово фундаментално неразумевање властитог (не)припадања Западу код југословенске културне елите је у великој мери — а свакако далеко више од проказаног „српског национализма“ — кумовало коначној декаденцији и пропасти земље.

Школска карта СФРЈ

Да, југословенски комунисти су дошли на власт уз свесрдну помоћ СССР, и да, Југославија је имала приступ тржиштима и културним сценама Источног блока, са лакоћом се крећући кроз Гвоздену завесу. Али њено друштво је било опседнуто „западним вредностима“ — модом, филмом, музиком, потрошачком културом. Док све земље Источног блока деле неке заједничке културне референце (филмови и цртани филмови, музичка и књижевна сцена), све кључне културне иконе Југославије упућивале су на Запад — од филмских и модних идола (Гари Купер, Џејмс Дин, Одри Хепберн), преко музике („Битлси“, „Стонси“, Дејвид Боуви), па све до вестерна, стрипа, петпарачке литературе, цртаних филмова и играчака за децу. Са друге стране, културне иконе Источног блока биле су препознатљиве само људима који су тамо ишли послом, или су се за њих нарочито интересовали.

Ово „културно припадање Западу“ било је повод за неподношљиву ароганцију, снисходљивост и комплексе више вредности које је југословенска средња класа и малограђанска „културна елита“ гајила према „сиротињи“ из источноблоковских земаља, чак и након што се та сиротиња после пада Берлинског зида кудикамо успешније интегрисала у западно друштво од већине земаља бивше Југославије. Свако је од нас је небројено пута био у прилици да слуша омаловажавајуће приче наших старијих пријатеља или рођака о томе како су, приликом путовања у Пољску, Чешку, или СССР тамо продавали најлон чарапе, фармерке, плоче, и друге стаклене перле са Запада за новац са којим су „лагодно могли да живе месец дана“. При томе су те анегдоте по правилу биле повод за подсмех тим земљама које су „за нас биле беда“, а никада повод за рефлексију о томе како су несрећници у тим бедним земљама за цену пар фармерки могли да живе месец дана, док су се развијени и богати „југовићи“ некако увек бавили шверцом где год да оду преко границе.

5. Југославија је била националистичка земља до граница (ауто)шовинизма

На ову тему се директно надовезује друга омиљена флоскула југоносталгичарске грађанске псеудоелите, још једном дубоко контаминирана идеолошким мантрама из памфлета Савеза комуниста, а то је да „у Југославији није било места за национализам“. Циници би нагласили да није било места само за српски национализам, док су сви остали национализми цветали, бубрили, и метастазирали док нису коначно упропастили целу земљу, али та опаска унеколико маши поенту. Фантазија о Југославији као „наднационалном мултикултуралном друштву“ јесте, у складу са политичким кредом СКЈ („слаба Србија, јака Југославија“) сумњичила српски национализам више него остале, али њена основна идеја подразумева да је националистички сентимент као такав Југославији био стран, да је у питању било једно „отворено“ и „толерантно“ друштво које је прихватало различитости, поштовало све религије и културе, и никога није вредновало, нити омаловажавало на основу његове етничке припадности.

Ово није тачно дословно ни на једном нивоу. Истина је се „мултикултурална, мултинационална и мултиконфесионална култура“ номинално прокламовала на сваком кораку, али цела југословенска култура представљала је један коктел нарцисоидног национализма са јачим или слабијим примесама шовинистичког фолклора. И ту уопште није реч о односима међу конститутивним „народима и народностима“ који су ову земљу сачињавали, ту је реч о широком културолошком презиру који је у западним крајевима Југославије постојао према „сељачкој“ и „ћириличној“ култури из Србије, о снисходљивости према Македонцима, подсмеху према Црногорцима, отвореном шовинизму према Циганима, и ниподаштавању Албанаца све док њихови властити шовинисти нису постали озбиљан политички проблем.

Али прича се не завршава на унутрашњем плану. Носиоци југословенског идентитета у међународним односима ван матичне државе понашали су се као класични нарцисоидни националисти. Ово је подразумевало ароганцију и презир према већ поменутим народима и државама Источног блока, али и потпуно необјашњиве комплексе више вредности према озбиљним суседним нацијама и културама као што су грчка или италијанска. Истовремено, у класичном духу искомплексираног национализма, „Југословени“ су се, поготово у позној и декадентној фази СФРЈ, изразито улизички односили према богатијим народима Запада, и у све већој мери своје компаративно богатство узимали за повод да се према својим савезницима и партнерима из Покрета несврстаних и уопште из Трећег света односе са колонијалном ароганцијом и надобудношћу Запада. Наравно, све отровне и малициозне особености овог југословенског национализма наследили су каснији постјугословенски национализми — унутарјугословенска нетрпељивост је претворена у отворени шовинизам (а унутар бивших република, поготово у Србији — у аутошовинизам), подсмех и презир према (сада већ успешнијим и способнијим) земљама бившег Источног блока претворио се у завист, док је улизиштво према Западу прерасло у колонијалну религију и карго култ.

6. Југославија се не може избрисати из српске историје и идентитета (нити треба)

Резигнација српског народа Југославијом је сасвим природна ствар. Без обзира на амбиције, намере, и идеале, без обзира на уложену енергију, а имајући у виду национални и политички залог који је узидан у огњиште заједничке државе, Срби данас имају пуно право да подвуку црту и одбаце Југославију као историјски промашај и као експеримент који је дао негативне резултате. СФРЈ не постоји дуже од четврт века, а СРЈ се званично угасила пре 15 година (застава и химна су јој потрајале три године дуже), и нема никаквог разлога да се од њих праве некакве свете краве које не треба критиковати, и које се не смеју доводити у питање. Таква политика у самој СФРЈ је у великој мери и допринела катастрофалности размера распада земље која би сигурно сачувала више народа и више ресурса и богатства да за време њеног постојања идеја разлаза и распада није била табу тема. Али критика југословенског пројекта, колико год оправдана била, не сме да се претвори у орвеловско ретуширање историје, где се сваки помен Југославије покушава насилно ишчупати из српског националног сећања и идентитета, претварајући безмало цели један век у црну рупу у коју је упала Краљевина Србија, само да би из ње волшебно искочила изнурена, олупана и подерана Република Србија, која би сада да настави тамо где је стала као да се ништа није догодило.

Ову врсту идеолошког ретуширања историје масовно спроводе у бившим републикама, где се из историје југословенског периода пажљиво одстрањује све оно што се не уклапа у званичну идеолошку матрицу нове националне културе, и новокомпоноване конститутивне митове новонасталих (тисућљетних) држава. Сведоци смо ових дана како у Црној Гори Југославију, у оквирима које су постављени дословно сви темељи савремене црногорске државности и идентитета, пред нашим очима трансформишу у некакав концентрациони логор за Црногорце из кога су они, како испада, једва извукли живе главе. О претварању ненаоружаних војника ЈНА у Сарајеву и Тузли у „спољње агресоре“, а Тита, Кардеља, Станета Доланца и Милке Планинц у носиоце „великосрпске доминације“ у Загребу није потребно претерано говорити. Али Срби имају своје добро утемељене националне вредности и вишевековне конститутивне митове, које су како су најбоље знали унели у Југославију, а затим из ње изнели мање-више очуване, и имитације искомплексираног односа бивше браће према бившој домовини немају никаквог смисла, осим изградње комплекса који су нашем народу до сада били страни.

То што су се бројни српски великани двадесетог века залагали за Југославију, што су свој језик називали српскохрватским, или што су гајили илузије о братству и јединству „троименог југословенског народа“ не значи да их је потребно листом избрисати из националног памћења, а још мање значи да је њихове биографије потребно прати, а њихова дела цензурисати, да случајно своје југословенске заблуде не би пренели на неке наредне нараштаје. На страну то што је ова пракса неподношљиво патерналистичка и ниподаштавајућа према интелигенцији нових поколења Срба, она представља квинтесенцију јаловог постјугословенског национализма у региону, где се номинално патриотични и родољубиви појединици и организације острашћено гложе око реинтерпетације историјских догађаја који су у највећој мери уклесани у камену, док истовремено игноришу сопствену политичку реалност, и забијају главу у песак када је потребно да активно учествују у обликовању будућности своје земље.

7. Срби немају разлога да се стиде симбола Југославије (али други народи имају)

Ово се у највећој мери односи на симболе Југославије, а поготово оне њене симболе који нису per se везани за комунизам, нити за култ личности Јосипа Броза. Југословенску тробојку су Срби носили са поносом, под њом су једини у Европи принципијелно устали против нацизма 27. марта 1941., под њом су гинули и своју отаџбину бранили и пилоти у Априлском рату, и антифашистички борци НОВЈ и ЈВуО, под њом су војници ЈНА гинули бранећи своју домовину од издајника и сепаратиста, под њом је српска војска једина у Европи стала на црту америчком империјализму, бранећи косовске светиње од још једног осионог земаљског царства. Поготово нема разлога, и чак је помало тужно, што се нигде у данашњој Србији више не могу видети југословенске тробојке без петокраке (оне са петокраком су се показале као лукративан туристички бренд за југоносталгичаре, који своју љубав према социјализму изражавају кроз конзумеризам).

Гарда Војске Србије је 2006. године уз химну и почасти скинула југословенску тробојку са Народне скупштине, и однела је у Војни музеј. Срби су на тај начин постали једини југословенски народ који се са својим симболима опростио са достојанством, и стога нема никаквог разлога да се те заставе, и других југословенских симбола стиди. У најмању руку, према њима би требало имати исту врсту пијетета коју Руси показују према совјетској застави и симболима, под којим су учествовали у неким од најепскијих догађаја своје историје, и који се стога сваке године износе на челу Параде победе у Москви. Ова врста пијетета у Србији постоји једино према униформама и војним ознакама Војске Југославије, војске која се борила и издржала један незамисливо неравноправан рат са неупоредиво јачим непријатељем, и које природно имају већу емотивну тежину од ознака Војске Србије, које су до сада једино имале прилику да се истакну у заједничким вежбама са нашим НАТО партнерима.

Оно што важи за југословенску тробојку важи и за химну „Хеј Словени“, која такође нема никакве везе са комунизмом, нити са Брозовом диктатуром, и која је неупоредиво естетичнија и снажнија свечана песма за једну јужнословенску државу од химере која је склопљена за потребе Краљевине СХС. „Хеј Словени“ је бодра, снажна, и ратничка песма, блиска српском националном сентименту, и блиска етици Косовског мита, то је песма која слави непоколебљивост и инат народа који упорно опстаје и издржава налете историјских стихија, песма која „проклиње издајицу своје домовине“. Као таква, потпуно је јасно зашто ова песма изазива горак укус у устима Хрвата, босанских муслимана, црногорских Монтенегрина, и (античких) Македонаца, који су првом згодном приликом убили слободарски и антиколонијални „дух наших дедова“, и који нису „стајали постојано кано клисурине“ кад су „понор пакла и ватра грома“ мало запретили. У тим земљама је и даље већина становништва бар једном наглас отпевала стихове „проклет био издајица своје домовине“, и тога се старе химне, природно, нерадо сећају. Са друге стране, српски народ је поносито, постојано, и упорно бранио Југославију до самог краја, и од њене заставе и химне се опростио тек када су им леђа окренули сви остали. Срби стога не треба ничега да се стиде, треба да вијоре југословенску тробојку и пуштају „Хеј Словени“ на сав глас сваком приликом, ако ни због чег другог, из ината према бившој браћи, које та застава и ти стихови боле кудикамо више о српске тробојке и „Боже правде“.

8. Југоносталгија се оперативно манифестује као аутошовинизам

Још један разлог због кога Срби треба да негују сећање на властиту традицију Југославије и да негују њене симболе као део своје историје, укључујући ту и достојанствено, али презрено гесло „братства и јединства“, јесте спречавање злоупотребе ових симбола у сврху југоносталгије, која, када се подвуче црта, представља једну крајње негативну појаву не само међу Србима, него и међу бившим југословенским народима уопште. Већ смо нагласили да нема никакве срамоте у љубави и жалости према Југославији, баш као што носталгија према младости и времену када је наше друштво било стабилније, равноправније, просперитетније, а пре свега ведрије и оптимистичкије, представља нешто сасвим природно и разумљиво. Нема ничег спорног ни у вредновању идеала социјализма, у залагању за класну борбу, баш као што је брендирање и комодификација Титовог лика нешто сасвим разумљиво у једном капиталистичком и конзумеристичком друштву попут нашег. Али југоносталгија као специфични коктел ових сентимената, милитаризован кроз инфузију полураспале партијске идеологије СКЈ и повампирење већ поменутих различитих унутарјугословенских шовинизама представља камен око врата не само изградњи здравих држава на постјугословенском простору, већ и изградњи мостова и елементарног поверења међу бившом браћом.

Иако југоносталгија у прве редове увек ставља честите људе који никога не мрзе, који су резигнирани колонијалним положајем својих држава, и који су своју пионирску заклетву схватили преозбиљно — у основи је реч о једној малигној идеологији која из већ поменутог сплета југословенства, комунизма, и титоизма, по правилу извлачи све оно најтоксичније, пумпајући на тај начин отров социополитичких односа који су уништили Југославију у крха постјугословенска друштва. Поред трагикомичног настављања Брозовог култа личности, што би у једном грађанском и демократском друштву требало да буде незамисливо, ова регионална социјална група (и центар политичке моћи) наставља да перпетуира унутарјугословенске међуетничке шовинизме у име „наднационалног југословенства“, претварајући се на плану унутрашње политика у данас већ добро познати и озлоглашени аутошовинизам.

Та идеолошка матрица подразумева мантру да је „Југославија била друштво у коме су Срби, Хрвати, Словенци, и Македонци (и „Бошњаци“, и „Црногорци“, и Албанци) „били равноправни и једнако уважавани“, али која према националним културама, религијама и идентитетима ових народа гаји најдубљи, потпуно шовинистички презир. То су ликови који ће једне за другом понављати фразе о „братским народима“ и „културној толеранцији“, да би се одмах након тога острвили на све елементе националних култура тих народа као на „примитивизам и затуцаност“, да би већину становништва „братских народа“ прогласили за „дивљаке и варваре“ (популаран колонијалистички израз, индикативан у свом шовинизму је — „Индијанци“), којима је потребан неки нови Тито и неки нови Голи оток да се „утерају у ред“ и „приведу памети“. А у недостатку Тита и КПЈ, послужиће и бриселска бирократија и НАТО. Ова аутошовинистичка матрица под рухом југословенства није искључиви специјалитет српског народа, иако код нас, без сумње, поприма најмасовније и најтрагичније размере. И као што је то био случај у СФРЈ — ова псеудојугословенска идеологија не чини ништа да се ојача сама југословенска идеја, а да се између различитих народа изгради разумевање и емпатија, она је искључиво инструмент у рукама компрадорске елите која га наизменично користи за усмеравање пажње грађана на унутрашњи идеолошки конфликт, односно на „мрачни национализам“ становника неке друге постјугословенске полуколоније, чиме се отпушта вентил и даје одушак унутрашњим националистичким и шовинистичким поривима.

9. Југославија је одустала од себе када је одустала од антиколонијализма и антиимперијализма

Једна од највреднијих политичких традиција Југославије, која се из разумљивих разлога у колонијалним друштвима Балкана гура под тепих, или „скрива иза лажних имена“, јесте доследни, категорични, и бескомпромисни антиколонијализам. Између два рата, Југославија је служила као узор и инспирација за друге централноевропске, углавном словенске земље, које су настале након пропасти германског, односно аустроугарског империјалног апарата. Између ових земаља — пре свега Чехословачке и Пољске — и Југославије родило се тада једно искрено пријатељство и уважавање, захваљујући коме су српски добровољци ’38. године одлазили да бране Чешку након срамотног Минхенског споразума, и које је у великој мери допринело Мартовском преврату и недвосмисленом укључивању Југославије у антифашистички блок.

После Другог светског рата, Југославија је веома принципијелно, на аутентичан начин, и ослањајући се на сопствене снаге и ресурсе, подржавала и помагала процес деколонизације Африке и Далеког Истока, односно борбу за слободу и суверенитет латиноамеричких земаља (што се код нас непрецизно формулише као „политика несврстаности“), и то је кључ љубави према Југославији (а у великој мери и према Србији као моралној наследници Југославије) у тим земљама. При томе већ поменута недвосмисленост припадности западној култури није спречила Југославију да се придружи одијуму против империјалистичких интервенција Француске и САД у Вијетнаму, или против колонијалних убистава Патриса Лумумбе у Конгу, односно Салвадора Аљендеа у Чилеу, баш као што српска традиционална наклоност према Русима није спречила Југославију да гласно осуди совјетске интервенције у Мађарској и Чехословачкој. Најзад, ни симпатије према многострадалном јеврејском народу и заједничка антифашистичка борба (и лов на нацисте) није спречила Југославију да осуди репресивну политику Израела према Палестини, и да се по овим питањима донекле мање руководи вулгарним интересима, а донекле више својим прокламованим вредностима и моралним компасом — бар у поређењу са другим земљама.

Како је време пролазило, и како је СФРЈ трулила изнутра, ова антиколонијална традиција се све више претварала у празну позу, уступајући место једном снисходљивом и клијентистичком односу према западном империјализму. У својим протестима против ратнохушкачке политике Запада у Вијетнаму и на Блиском истоку, Југославија је, припадајући културном миљеу Запада, све више властиту слободарску традицију потискивала у задњи план пред либералистичким мантрама западних медија и индустрије забаве. Амерички филмови постали су доминантни извор идеолошких ставова о америчкој ратној политици, а мишљења о хуманитарним кризама по свету се у све већој мери преузимала од западних музичара, невладиних активиста, и „професионалних и независних медијских кућа“. У тренутку када је СФРЈ почела да се распада, званични наратив о совјетској интервенцији у Авганистану, Иранско-ирачком рату, односно првом Заливском рату у потпуности су диктирале стране агенције и организације, које су грађане Југославије не само убедиле у објективност и добронамерност „цивилизованог западног света“, већ су дали ветар у леђа фантазији да и Југославија представља део тог света.

Јосип Броз Тито, Џавахарлал Нехру и Гамал Абдел Насер

Ова илузија показала се фаталном када је пар година касније западни империјализам покуцао и на врата Југославије, где их је локална грађанска елита оберучке дочекала са снисходљивошћу колонијалних домородаца, падајући ничице пред њиховом благонаклоношћу, богатством, и „цивилизацијским вредностима“, уместо да их најури као наследнике аустроугарских и немачких колонизатора који су већ у њиховој земљи посејали и више него довољно зла. Неуспех да се овај здрави антиколонијални став очува у Југославији представља јој један од крупних неуспеха српског народа, који је дозволио да се његова бескомпромисна слободарска традиција разводни и релативизује, и замени карго култом према западним колонијалистима, који су се, захваљујући спољашњој подели карата, на крају испоставили управо као нарочито малициозни и недобронамерни према Србима.

10. Ниједна постјугословенска држава није профитирала од уништења Југославије

Најзад, вреди напоменути да су све ове тезе и разматрања написане из перспективе српског народа и његових националних интереса, али се оне — упркос увреженом схватању — веома лако могу екстраполирати и на друге постјугословенске државе наше бивше браће. Рекли смо већ да је Србија највише крви и националних интереса уложила у југословенски пројекат, и стога недвосмислено представља највећег губитника у његовој пропасти. Али то не значи да су остали „народи и народности“ — како се то код Срба популарно сматра — профитирали од њеног распада. Чињеница је да су из југословенског пројекта једни компаративно извукли више користи од других. У поређењу са другим народима — Срби (са све Црногорцима) су при распаду СФРЈ били у далеко лошијем националном стању у поређењу са ситуацијом приликом формирања Југославије. Део одговорности за то сносе малициозни политичари других народа, али ипак у највећој мери — српска елита, која се показала једноставно недораслом да на својим леђима изнесе један тако капиталан пројекат, па чак и да из њега изађе уз очување минимума националних интереса.

Али то не значи да су остали народи и државе профитирали и процветали од распада Југославије. Још једном — оставимо по страни чињеницу да је паралелно са пропашћу заједничке државе укинут комунизам, бар номинално уведена парламентарна демократија, те да је постјугословенски простор ушао у један компликован процес економске транзиције у потпуно различит економски систем, над чијим кључним процесима нема апсолутно никакву контролу. Ови процеси су у свим бившим републикама мање више текли по истом колосеку, са мање или више успеха, али остаје чињеница да су се све те земље — осим Србије — изласком из Југославије добровољно одрекле дела своје суверености, и похранили га у руке транснационалних олигархија и корпоративних елита из којих га неће лако повратити натраг. Оно што је остало на месту трупла Југославије јесте архипелаг пигмејских полузависних, клијентистичких републичица, чије какистократске политичке псеудоелите владају својим народима са једнаким безобразлуком, похлепом, и осионошћу које су наследили од недодирљивих комунистичких апаратчкика, служећи увек и једино само својим налогодавцима, суверенима и франшизним директорима у спољним центрима моћи.

Прогрес на постјугословенском простору може се само пратити у пљачкашкој првобитној акумулацији капитала и изградњи локалних колонијалних олигархија, односно у имплементацији „европских стандарда“ — империјалистичких и колонијалних полуга моћи преко којих се политичка и економска контрола над овим земљама сваке године у све већој мери преноси на институције, на чији рад овдашњи грађани не могу да имају апсолутно никакав утицај. Да, Југославија за Хрвате и Словенце није била испуњење заветног сна и начин да се реше најважнија национална питања — али је и даље била инструмент која њиховим грађанима гарантовао суверенитет и контролу над сопственим животима. Колико су они изгубили најбоље се види на томе што су Југославијом могли да управљају, могли су чак и да је униште, док у Европској унији не могу ништа, осим да раде шта им се каже. Чак и Словенија која је у економском смислу највише профитирала од разваљивања бивше домовине све више почиње да осећа омчу око врата. Њени политичари одржавају своју илузију значаја само у оној мери у којој могу да се наметну за компрадоре и тумаче царске воље у земљама које још чекају улазак у ЕУ — у свему осталом су минорни и безначајни на начин на који то у Југославији никада нису били.

***

Ових десет теза су отвориле огроман број питања на која није могуће одговорити, нити је то овде циљ. Основна идеја овог текста била је да читаоце, од којих свако има свој лични и чврсто уобличени наратив о Југославији, натера да узму у обзир бар неки став о коме до сада нису размишљали, и који се не уклапа у већ донету „пресуду“ овом трагичном политичком пројекту. Циљ није био да се Југославија од нечега „опере“, нити да се нечим „облати“, још мање је био да се указује прстом на то ко је одговоран за њено уништење (мада је ту, као што је већ речено, најкривљи онај који је највише убијао војнике у југословенским униформама). Југославија је мртва, и неопходно је да српски народ изађе из неурозе који је њен нестанак изазвао, и да се према историјским процесима који су је уништили постави рационално, промишљено, и прагматично — између осталог и зато, што се велики број њих није зауставио. За потребе таквог једног здравог и рационалног става потпуно су бескорисне и југоносталгичарске жалопојке, и националистичко кукумавчење над „великом преваром“. Историјске грешке се никада неће исправити. Све што можемо да учинимо, јесте да из њих извучемо наук, како их не бисмо понављали. А претварање нелинеарне, комплексне, и замршене историје Југославије у симплификовани, токсични мит, који у обе своје варијанте само перпетуира дефетизам, карго култ, и утисак беспомоћности, у предстојећој антиколонијалној борби неће нас одвести никуда. Утолико пре, што за те потребе имамо кудикамо боље, естетичније, и небројено пута већ доказане митове.

Српска јавност се данас према историји југословенског периода односи било са тврдоглавим инатом Андрићевог кмета Симана, смишљајући како да сто година југословенства поништи са нових сто година антијугословенства, било са дезоријентисаном трагикомиком Пекићевог Арсенија Његована, правећи се да се претходних 27 година (или сто година, како за кога) није догодило, и да се може наставити тамо где се стало. А Југославија је мртва и сахрањена, и једино остаје питање да ли ће њен живот и смрт послужити да у наредних сто година своје историје уђемо бар мало паметнији, опрезнији, и зрелији, или ћемо просто да наставимо да се гложимо као овнови на брвну и срљамо као гуске у магли, као да слободних векова имамо напретек.

За почетак, у општем полету урбанизације и подизања јарбола са заставама, могли бисмо један трг у Београду да посветимо Југославији, и на њега пободемо југословенску тробојку, коју би гарда сваког дана подизала и спуштала уз инторирање „Хеј Словени“. То би био леп начин да се обележи бурних сто година српске историје, да се искаже поштовање свим нашим сународницима који су се под том заставом гинули и борили за опстанак и интересе српског народа, али и да се дефинитивно стави тачка на једну епоху. А не би било лоше ни за туризам.