Seciranje briselskog sporazuma

Da li je potrebna obdukcija mrtvorođenog sporazuma ili će njegova primena završiti po onoj narodnoj „operacija uspela, pacijenti mrtvi“ ­nedelje nas dele od odgovora na ovo pitanje.

Dočekavši ministra Nemačke bez sakoa, ležerno, u košulji i uz „bratski“ zagrljaj, prvi potpredsednik Vlade ne pokazuje samo da su političke temperature u Beogradu fizički nepodnošljive, već da je i on shvatio da njegova karijera, barem na spoljno-političkom planu, zavisi pre svega od Berlina i da nije loše još jednom sebe predstaviti kao čoveka koga lideri lidera Evrope smatraju za „disajdera“.

Iako na istorijskom sporazumu, kako su ga nazvale sve tri strane, stoji potpis premijera Srbije, na Kosovo je otišao onaj koji toj Vladi donosi legitimitet i udahnjuje joj suštinu. Bez njega sve sednice, svi izjave, svi predlozi zakona, uredbe, odluke bile bi samo kulise koje bi padale kao domine pri najavi prevremenih izbora.

Zajednička sednica Skupština sve četiri Opštine sa srpskom većinom održana je u relativno pristojnoj atmosferi. Svi su već znali šta ko ima da kaže i niko nije očekivao da će predstavnici srpskog naroda promeniti svoju odluku koju su doneli dok se još mastilo na briselskom sporazumu nije ni osušilo.

Ova poseta upoređivana je sa posetom Slobodana Miloševića 1987. godine Kosovu polju, ali jedina paralela koja se sa njom može povući jeste mantra koju svaki novi mesija mora ponavljati dok ne hipnotiše okupljeno stado. Vučićevo „niko ne sme da vas bije“ pretvoreno je u parodiju o „Cipelićima“. Demagoški anestetik kratkog dejstva u vidu usmeno-pismenih garancija da albanska čizma neće kročiti na Sever pada u vodu pred malo detaljnijom analizom sporazuma.

Naime, upravo će albanske čizme koračati Severom sa ostalim delovima službene uniforme koju propisuje ministarstvo unutrašnjih poslova „Republike Kosovo“ i njen resorni ministar Bajram Redžepi. To što će u tim čizmama biti srpske noge, mala je uteha za narod koji više od decenije živi u pravnom vakuumu i permanentnom bezakonju. Tim nogama mozak će biti u Prištini.

Pitanje koje braniocima sporazuma nije postavljeno na nacionalnim medijima jeste kako će postupiti srpski policajci pod prištinskom komandom ako kosovsko tužilaštvo podigne optužnicu za počinjene ratne zločine protiv nekog Srbina iz bilo koje četiri opštine na Severu?

Još jedna paralela sa bliskom prošlošću bila je podvučena posle čuvene desete runde pregovora, a ona glasi da je na delu zapravo novi Erdutski sporazum kojim se Sever mirno reintegriše u ustavno-pravni okvir Kosova, poput Srba u Slavoniji, Baranji i Zapadnom Sremu pre više od petnaest godina. Treba li podsećati na čuvene tajne optužnice koje su visile Srbima kao Damoklov mač, kao i na desetine Srba koji su bili uhapšeni odmah pri povratku iz izbeglištva?

Čeka li Srbe na Severu slična sudbina?

Da li je moguće da će se desiti da brat brata hapsi jer je jedan, noseći uniformu svoje države, izvršavao komande osuđenog generala Bratislava Đorđevića, koji se izvinio za počinjene zločine na Kosovu, a ovaj drugi, slušajući komande sadašnjeg režima u Beogradu, mora da nosi uniformu druge države u nastajanju, države za koju su se borili oni koji su pucali na njegovog brata i koji su sada metke zamenili optužnicama pa njima gađaju svoje nekadašnje neprijatelje?

Taj scenario se vidi kada ispod mikroskopa stavite tačku 7 sporazuma koja govori o jedinstvenom policijskom aparatu na celoj teritoriji Kosova, dok bi jedina moguća zaštita bila tačka 10 koja uređuje sudsku vlast na Severu.

Međutim, nigde nije navedeno kakva je uloga tužilaštva, koje je po Ustavu Kosova nezavisna institucija, odvojena od sudske vlasti i direktno vezana za izvršnu, i da li je ostavljena mogućnost albanskoj strani da preko svog specijalnog tužilaštva za ratne zločine  (kao i suda, a praksa može biti preuzeta iz Srbije) procesira Srbe sa Severa, kada Haški tribunal najzad jednog dana bude zatvoren, a „niže“ predmete prepusti lokalnom pravosuđu?

Daljom autopsijom sporazuma dolazimo do tačaka koje definišu postojanje Zajednice srpskih opština i, pod malim uvećanjem, vidi se namerna dihotomija. Kao Borkovi sporazumi, i ovaj aktuelni sadrži dvoznačje, za Srbe ova institucija je Zajednica, za Albance to je Asocijacija – kako i definiše njihov Zakon o lokalnoj samoupravi.

Kada se sočiva na mikroskopu dodatno saviju, usmerena svetlost otkriva novo pitanje – da li će buduća zajednica imati i jednu nadležnost više od onih nadležnosti koje su opštine dobile planom Martija Ahtisarija.

Doduše, tačkom 5 moguće je da centralna vlast podari Zajednici dodatne nadležnosti – pored onih izvornih i proširenih – propisane kosovskim zakonom, a koje mogu, po tački 4, da se prenesu na Zajednicu. Verovatnoća da se to desi, ipak, izuzetno je mala.

Na kraju, možemo utvrditi uzrok smrti i obdukciju privesti kraju preparirajući član 11 koji ne samo da definiše održavanje lokalnih izbora na Severu po kosovskim zakonima, već za taj proces daje i vremenski okvir – a to je tekuća godina.

Na isečku se već mogu videti članovi kosovskih zakona koji do detalja opisuju mapu puta ka definitivnom rasformiranju paralelnih institucija.

Zakon o lokalnim izborima Republike Kosovo, kako je zvanični naziv ovog dokumenta, donet je 5. juna 2008. godine.

U poglavlju 3 ovog zakona govori se o pravu na glasanje  koje je definisano Zakonom o opštim izborima Republike Kosovo, preciznije članom 5 koji kaže da se pravo glasa ima osoba od 18 godina na dan izbora i koja ispunjava jedan od tri uslova – lice registrovano kao građanin Kosova u Centralnom registru građana; lice koje boravi van Kosova ili koje je napustilo Kosovo na dan ili posle 1. januara 1998 godine ali ispunjava i uslove vezane za državljanstvo Kosova; lice koje je dobilo status izbeglice na dan ili posle 1. januara 1995. godine ali  je i upisano u Centralni registar građana kao građanin Kosova.

Drugi uslov pruža Srbima moćno političko oružje, ako se računa na glasove stotine hiljada izbeglih Srba sa teritorije Kosova i Metohije, koji bi svojim glasom mogli doneti skoro trećinu poslaničkih mesta srpskoj zajednici u kosovskom parlamentu.

Da bi neko uopšte mogao da glasa mora da bude upisan u birački spisak,a isti po članu 7 gore pomenutog zakona vodi i ažurira Centralna izborna komisija, institucija definisana Ustavom Kosova, sa sedištem u Prištini, koja registruje političke partije, izdaje sertifikate svim političkim subjektima i utvrđuje podobnost kandidata.

Opštinske izborne komisije, koje zapravo nadziru lokalne izbore i obezbeđuju legalnost, legitimitet i efikasnost izbornog procesa su podređene CIK-u, koji postavlja izvršnog šefa koji tom komisijom i predsedava po članu 67 Zakona o opštim izborima.

Članovi ovog zakona direktno ne propisuju obavezu isticanja državnih obeležja na izbornim mestima, što je od simboličkog značaja za Srbe, ali je to i kompenzacija za prošlogodišnje održane srpske parlamentarne i republičke izbore gde, u  dogovoru sa OEBS-om, nisu isticane srpske insignije.

Ove najbolnije odredbe briselskog sporazuma nisu bile samo predmet spora u najtežoj rundi pregovora, već su i kamen spoticanja na putu ka implementaciji i izgleda da o tome neće odlučivati koordinator iz Brisela već sa strepnjom i srdačnim zagrljajem dočekani gost u ležernoj košulji.