Zoran Živković ili jednom političar – uvek političar

Da među našim političarima ima mnogo neobrazovanih, nepristojnih i samoljubivih već je opštepoznata činjenica u našem društvenom životu. Ali uvek nas iznova može iznenaditi njihova beskrupuloznost, ignorancija i bahatost. Novopečeni kolumnista Danasa Zoran Živković, koji se predstavlja kao nekadašnji političar koji je žrtvovao svoju uspešnu poslovnu karijeru da bi se borio za uspostavljanje demokratije u Srbiji, u tekstu "Težina klevete" samo je pokazao svoju pravu prirodu – bahatost, primitivizam i veliko neznanje. Jednom političar – uvek političar.

Ma koliko bezuspešno želeo da se izvuče iz kaljuge naše politike, on je ostao njen zatočenik. Iako kaže da ne želi da polemiše sa Zagorkom Golubović (što bi za nivo njegovog teorijskog znanja i obrazovanja bila svakako nemoguća misija), on se upustio u bezobziran obračun sa uglednom profesorkom Beogradskog univerziteta, sociologom i osnivačem naše antropologije, doslednim i istrajnim borcem za ostvarenje ideala i ideja socijalne pravde, demokratije i poštovanja ljudskih prava. Za njega se tzv. polemika sastoji u izricanju niza ideoloških i politikantskih diskvalifikacija što jasno govori o njegovoj bezobzirnosti, neznanju i bahatosti.

Tako je po njegovom mišljenju profesorka Zagorka Golubović-osvedočena zastupnica boljševizma koja je prećutala krvave devedesete u kabinetu Miloševićevog Univerziteta. Izreći ovakvu diskvalifikaciju i ordinarnu laž samo je očigledni izraz ideološkog slepila i primitivne bezobzirnosti, jer je upravo profesorka Zagorka Golubović bila jedan od najistaknutijih i najdoslednijih boraca protiv režima Slobodana Miloševića. O tome svedoče njeni mnogobrojni tekstovi i javni nastupi, ali očigledno je da Zoran Živković nema elementarno poznavanje naučnog i aktivističkog opusa Zagorke Golubović. On se samo uklapa u osvedočeni manir naših političara da ništa ne čitaju, ali su zato spremni da uvek o svemu presuđuju.

Profesorka Zagorka Golubović je već od početka naše nesrećne tranzicije ukazivala na pogubne i razorne posledice neoliberalne ideologije, čiji je sada zakasneli zastupnik Zoran Živković, zalažući se za reafirmaciju principa socijalne pravde i očuvanje dostignutog nivoa radničkih prava i principa solidarnosti. Ali to za ovog branioca kapitalizma, koji po njegovim rečima nije savršen, predstavlja žalopojku nad upokojenim boljševičkim i samoupravnim socijalizmom šarenih laža. Da je ikada i provirio u neki od mnogobrojnih teorijskih radova ugledne profesorke Zagorke Golubović, Zoran Živković je mogao da se uveri da se u njenim tekstovima neprestano obrazlaže i argumentuje mogućnost stvaranja alternative postojećem korporativnom kapitalizmu koji je stvorio socijalnu nejednakost nezabeleženu u ljudskoj istoriji. I u svom dugogodišnjem teorijskom delovanju profesorka Zagorka Golubović je bila jedan od najradikalnijih i najhrabrijih kritičara naše varijante realnog socijalizma. Zato se tu ne radi o zastupanju utopijskog socijalizma, već o istrajnom nastojanju da se kroz mukotrpni naučni rad osmišljavaju moguće socijalne i političke alternative vladavini nemilosrdnog predatorskog kapitalizma.

Nije u pitanju oživljavanje sovjetskog ili jugoslovenskog modela socijalizma, kako to tvrdi Zoran Živković, jer je upravo profesorka Zagorka Golubović napisala već klasična teorijska dela koja su se bavila kritikom ovog sistema, o čemu Zoran Živković po svemu sudeći ne zna ništa. Ali zato on u dobro poznatom politikantskom maniru nastoji da profesorku Zagorku Golubović svrsta u jalove kritizere koji su posvećeni specifičnoj nekrofiliji.

Ovaj nadobudni privatni preduzetnik, na privremenom radu u politici, samo je očiti primer do koje mere je u našoj politici dominantan antiintelektualizam i prezir prema svakom mišljenju koje u sebi nosi kritički i prometejski potencijal. Sama činjenica da je čovek ovakvog profila došao u priliku da bude premijer Srbije govori dovoljno o dubini našeg propadanja i beznađa. Ne znam da li je za to sasvim kasno, ali Zoran Živković bi mogao za promenu da pokuša da pročita ne samo knjige profesorke Zagorke Golubović, već i da se domogne radova znamenitih sociologa i ekonomista, verovatno mu neće mnogo pomoći u vođenju njegovog privatnog biznisa, ali ga mogu podučiti pristojnosti, odmerenosti i poštovanju naučnog dela ne samo profesorke Zagorke Golubović.

Takođe je nedopustivo da naša intelektualna i naučna javnost ne reaguje na ovako grub i primitivan napad na izuzetnog intelektualca i borca za dignitet naučne misli. Mogu samo da se pitam ko je sledeći na redu, jer ovaj pohod beznačajnosti, politikantstva i primitivizma sve više dobija svoje mesto na našoj političkoj sceni i u celom društvu.