Zapadni pritisci i istraživanje NSPM - njihovo je da traže, naše je da im ne damo

Beogradsku „duboku državu“ odavno nije ništa šokiralo tako kao prošlonedeljno istraživanje NSPM o odnosu nacije prema eventualnom uvođenju sankcija Ruskoj Federaciji, a povodom Specijalne vojne operacije na Ukrajini[1]. Dobijeni nalaz je pokazao da ni sva sila jakšašćekićevskih agitatora, promotera i aktivista nije uspela da u Srbalja poveća nivo srbo i ruso fobije, i pored silnog vremena i novca uloženih u iste. I ta „duboka država“, osetila je da je zaista, vox populli - vox Dei.

Dobijeni nalaz je pokazao da ni sva sila jakšašćekićevskih agitatora, promotera i aktivista nije uspela da u Srbalja poveća nivo srbo i ruso fobije, i pored silnog vremena i novca uloženih u iste

Bura se još ne stišava. U nebranom grožđu se našao i sami vrh države koji se nedeljama prenemaže, stenje i jeca, što će Srbija morati da preduzme „bolno i teško rešenje“, ali naš evropski put... Ali kako kad 90% naroda to neće? Kakav je to evropski put i demokratija ako se preduzimaju koraci protivni volji apsolutne većine? Da li se to zove demokratijom?

Čak i „njegova eksencija“ Kristofer Hil se vratio na fabrička podešavanja iz 90-ih, te je uprkos najavi da je u Beograd došao „da sluša a ne da govori“, progovorio, obavestivši nas da: „Za Srbiju postoji samo jedan put,a to je Zapad i EU“ . Po onoj narodnoj: „Što mačka okoti to miševe lovi“, nije propustio da nas podseti da nam je Kosovo „susedna država”[2].

I konačno u pogon je stavljena i mašinerija koja bezuspešno hipnotiše naš narod bajkama o: evropskoj porodici naroda, evropskim vrednostima, EU samo što nije („a ka` će ne znamo“), evropskom putu, klasterima i poglavljima.

Po prvoj, pocrkaćemo jer ćemo ostati bez radnih mesta, a po drugoj, otkačinjanjem Rusije sa naše grbače, postaćemo visoki lepi i plavi, jer neće više biti koga da nas eksploatiše. Ove teze  od jutra do mraka na medijima papagajski ponavljaju i elaboriraju perjanice NVO i druge Srbije

Kako bi šrafovi te mašine bili ubedljiviji, tema je sužena na dve teze: Prva: Ostavimo se mi emocija, jer je EU zaboga naša neminovnost, jer mi 70% ekonomske saradnje imamo sa EU, a sa Rusijom neki kikiriki; i druga: Rusi su nam uvek radili o glavi, eto prodali smo im NIS za 400 miliona, kao da se radi o Robnim kućama „Beograd“.

Po prvoj, pocrkaćemo jer ćemo ostati bez radnih mesta, a po drugoj, otkačinjanjem Rusije sa naše grbače, postaćemo visoki lepi i plavi, jer neće više biti koga da nas eksploatiše. Ove teze  od jutra do mraka na medijima papagajski ponavljaju i elaboriraju perjanice NVO i druge Srbije.

Pa da probamo da to papagajisanje malo profiltriramo.

Da li Srbija izvozi u EU 70% proizvoda? Sigurno da da, možda i više. Ali šta je jedino merilo uspeha u biznisu? Profit. Možeš da budeš lep biznismen, ali ako nemaš profita ostaćeš samo lep. A lepota je prolazna. Možeš biti ružan, ali „puniša“, i ti si uspešan.

Po toj metodologiji, sa porastom BDP, država stiče mogućnost da se dodatno zadužuje. Treba li podsetiti da naša država tu mogućnost obilato koristi? Profit ide tamo nekome (Hrvatu, Slovencu, Nemcu...), a dugovi nama. Dakle njima pare, nama dugovi. Duplo-golo

Naime, ako na primer „Soko Štark“ izveze „Smoki“ u Hrvatsku, to je izvoz u EU. Ako se zejtin iz Zrenjanina  izveze u Hrvatsku, i to je izvoz u EU. Ako smrznuto povrće najveće balkanske firme za tu delatnost izvezemo u Hrvatsku, pa i to je izvoz u EU. Slično je i sa deterdžentima iz Kruševca koji se prodaju Bugarskoj, i to je izvoz u EU. Šta je ovde važno? Važno je čiji je profit.

U navedenim slučajevima, hrvatski vlasnici izvoze u Hrvatsku, ili u slučaju deterdženata, nemački vlasnik izvozi u Bugarsku. Čiji je onda profit? E sigurno nije naš. Profit je hrvatski, nemački, italijanski, francuski, rumunski.... Ali nije naš.

A šta je naše? Naš je porast BDP. Zašto je to važno? Po metodologiji MMF-a, BDP pripada državi koja izvozi, a ne državi koja ubira profit, jer je to zaboga privatni kapital.

Po toj metodologiji, sa porastom BDP, država stiče mogućnost da se dodatno zadužuje. Treba li podsetiti da naša država tu mogućnost obilato koristi? Profit ide tamo nekome (Hrvatu, Slovencu, Nemcu...), a dugovi nama. Dakle njima pare, nama dugovi. Duplo-golo.

Druga teza je višestruko opasnija. Ona ne zahvata samo teren ekonomije, nego i socijalni i ekološki teren. Tiče se energetike. Prodali smo Rusima NIS za 400 miliona. Skandal![3] Da kojim slučajem ne pamtim „kako je to bilo“, možda bih se i složio sa tom tezom. Stavrno je bagatela.

Međutim, ako se setimo, privatizacija NIS-a je (možda uz MOBTEL) i naša najbolja privatizacija.

Prvo, nismo za 400 M€ prodali NIS, nego 51%. Kasnije je Gasprom od akcionara otkupio još. Drugo, NIS u to vreme nije mogao da odgovori zahtevima tržišta. Naime pre 20 godina odlučeno je da sadržaj sumpora u dizelu mora da se drastično smanji. Novi motori (euro 4, euro 5) nisu projektovani da rade na gorivo sa 200 ppm, već na takozvani ULSD (ultra low sulphur diesel), sa manje od 50 ppm[5] sumpora, a danas je to i manje od 10 ppm. Bez toga, NIS je mogao svoj proizvod da proda kao lož-ulje, ali sigurno ne kao gorivo za savremene automobile.

 Gasprom je zato samo u pančevačku rafineriju uložio oko 1,5 milijardu dolara. Danas se u Srbiji koristi najkvalitetniji dizel u Evropi, a NIS doprinosi državnom budžetu sa oko 16%

Da bi se taj kvalitet postigao trebalo je uložiti ne tako mala sredstva. Samo jedan katalizator za redukciju sumpora iz dizela košta desetak miliona dolara, a u sebi sadrži i platinu, koja ne „ulazi“ u tih „desetak miliona“. Gasprom je zato samo u pančevačku rafineriju uložio oko 1,5 milijardu dolara. Danas se u Srbiji koristi najkvalitetniji dizel u Evropi, a NIS doprinosi državnom budžetu sa oko 16%.

I najvažnije, privatizacija NIS je bila samo prvi korak u megaprojektu „Južni tok“ koji bi (da se realizovao) Srbiju izbacio u prvu ligu evropskih država. Podsetimo se da bi to bila kičma energetske stabilnosti Evrope. E sad, što smo mi u to vreme na čelu državnih institucija koje su gazdovale energijom imali lobiste „za drugu stranu“, to nije problem Rusije i Gasproma. U stvari, Rusije možda i jeste, ali Gasproma sigurno nije. 

Energetika je verovatno najčešće ponavljana reč u svetu, naročito poslednjih meseci. Ceo svet se ozbiljno i opravdano brine o budućnosti zbog vrlo izvesne energetske krize koja predstoji. U SAD je cena goriva na pumpama više nego duplirana. Za sada su protesti zbog toga ograničeni samo na neka „esnafska“ udruženja i sindikate (kamiondžija, na primer), ali je pitanje dana kada bi se protesti mogli oteti kontroli.

U tom pogledu, Srbija je u mnogo povoljnijem položaju. Ona ima izuzetnu komparativnu prednost u odnosu na mnoge, pre svega jer se i dalje oslanja na Rusiju. Nije tajna da zapad gura Srbiju u tzv. diverzifikaciju, što je drugo ime za otklon od Rusije i njene energetske (i ine) potpore, za smrzavanje tokom zime, za skupu hranu i svekoliku bedu.

Bilo kako bilo, svedoci smo da je „zinula i ala i vrana“, da Srbija uvede sankcioniše Rusiju. Da li Srbija od toga može imati koristi? Ne. Da li Rusija od toga može imati koristi? Ne. Ko može imati koristi? Samo Zapad

Bilo kako bilo, svedoci smo da je „zinula i ala i vrana“, da Srbija uvede sankcioniše Rusiju. Da li Srbija od toga može imati koristi? Ne. Da li Rusija od toga može imati koristi? Ne. Ko može imati koristi? Samo Zapad.

Pogoršanjem odnosa sa Ruskom Federacijom, koje je već na sceni (glasanje u UN, u Tirani i sl.), Srbija ne dobija ništa. Rusija osim što će da se ražalosti, ne gubi ništa. Ali Zapad će time dobiti mnogo.

Dobiće napokon nezavisno Kosovo, za koje se bori već 150 godina, dobiće unitarnu BiH za koju se zalaže 150 godina, i dobiće konačno rešenje srpskog pitanja na Balkanu, za koje se zalaže mnogo duže.

Njihovo je da traže, naše je da im ne damo, a istraživanje NSPM pokazuje da su Srbi još živi, i da neće dati