Verujem cenjena glavo da si i učio pravo

Da svakom sudiš pošteno (...) veli pesma, a šta bi se moglo reći o funkcionisanju našeg pravnog sistema u ovom vanrednom stanju? Vlast i „struka“ (lekari) otpočetka epidemije naglašavaju da je „život najvažniji“, ali mora se ukazati bar na neke primere neustavnosti, za bolji dan posle. Da bude jasno, srpski ustavni sistem nije ukinut (nema okupacije, ni revolucije), niti je Srbija u ratu - oružanom sukobu država i ljudi, već u vanrednom stanju gde „javna opasnost“ (kovid-19), procenjeno je, „ugrožava opstanak države ili građana“ (čl. 200 Ustava). Ne treba nam ni metafora o ratu, koliko god da je upotpunjuje ministar vojni u uniformi, možda zaboravljajući da se ona u epidemijama ne nosi (kao civil, „terensku uniformu“ može nositi u drugim, tačno navedenim prilikama).

Preskačem odgovor na pitanje je li vanredno stanje neustavno uvedeno, možda to kaže Ustavni sud, ali već prvom „Uredbom o merama za vreme vanrednog stanja“ (15. mart) ovlašćuju se ministarstva unutrašnjih poslova i zdravlja da ograniče slobodu kretanja, iako to, po Ustavu, može jedino Vlada. Vlada sigurno zna da nema „prometa nadležnosti“ među najvišim organima vlasti – ne može, primera radi, Skupština poveriti sudu donošenje zakona ni u vanrednom stanju - tako ni Vlada svoja ustavna prava u vanrednom stanju ne može preneti na ministarstvo. Vlada je ta koja propisuje mere odstupanja od ljudskih prava, uz supotpis predsednika Republike (čl. 200 Ustava). Sa Vladinom uredbom predsednik Republike se saglašava, potvrđuje je, otuda je nejasno zašto je on na ovoj i kasnijim uredbama prvopotpisani donosilac.

Veći broj naših građana je neki dan pre ili posle uvođenja vanrednog stanja ušao u Srbiju, sa pasošem ili ličnom kartom. Nije bilo medicinskog pregleda ni prisustva sanitarnog inspektora koji bi tim građanima, po Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti, izdao usmeno ili pisano rešenje o karantinu. Ali naknadno donetom naredbom ministra zdravlja o uvođenju karantina (17. mart) obuhvaćeni su i ti građani. Ovde je neustavno povratno dejstvo naredbe (zabrana retroaktivnosti, čl. 197 Ustava) koju je doneo neovlašćeni organ – ministarstvo (mora Vlada), a građani nisu ni znali za svoju obavezu - ona i ne postoji jer u vreme prelaska granice nema pravnog akta, po zakonu obaveznog. Ti građani su evidentirani i protiv onih koji nisu nađeni u samoizolaciji pokrenuti su krivični postupci za delo nepostupanja po merama za vreme epidemije, u kojima javno tužilaštvo predlaže određivanje pritvora i sud ga najčešće određuje. Na ovakvu krivičnu i prekršajnu „strogoću“ (ministar je, a ne Vlada, doneo i naredbu od 18. marta koja uvodi prekršajnu odgovornost za kršenje „policijskog sata“) u kojoj se izriču zatvorske kazne dodatno komplikuje činjenica da postupci ne mogu pravnosnažno da se završe za vreme vanrednog stanja (osim priznanjem krivice) jer ne teku žalbeni rokovi (uredba od 15. marta). Pitanje je da li će postupci moći da se okončaju i po prestanku vanrednog stanja jer tada prestaju mere odstupanja od ljudskih prava koje su pravni osnov ovih suđenja (čl. 202 Ustava, vid. ustavno problematičan čl. 5 st. 3 Krivičnog zakonika).

Jer u danu posle, kada sve ovo prođe, ako prava i slobode ostanu gažene život je zapravo izgubio. Sa ovakvom pravnom praksom se ne sme nastaviti

Sledeći problem našeg režima vanrednog stanja, posebno u vezi sa predstojećim Vaskrsom (19. april), tiče se ustavne odredbe da mere odstupanja od ljudskih prava ni u kom slučaju nisu dozvoljene u pogledu slobode veroispovesti (čl. 202 i 43). To znači da se „policijskim satom“ ili drugim aktom ne mogu sprečiti građani da pohađaju versku službu. Ograničenje ili ukidanje slobode kretanja ne može se odnositi na odlazak i boravak na obredu u verskom objektu jer bi to značilo ograničenje slobode veroispovesti, a za tako šta nužno je promeniti Ustav (ne može se menjati za vreme vanrednog stanja).

Ove i druge primere neustavnosti sa kojima živimo treba gledati upravo u duhu strukovno-političke parole da je u borbi sa bolešću život najvažniji. Jer u danu posle, kada sve ovo prođe, ako prava i slobode ostanu gažene život je zapravo izgubio. Sa ovakvom pravnom praksom se ne sme nastaviti.