U raljama mikroba

Opsesija meksičkim gripom koja vlada poslednjih nedelja možda je učinila da svet na trenutak pomalo zaboravi na svoju prethodnu veliku opsesiju – ekonomsku krizu – ali je istovremeno upumpala vetar u jedra jednoj drugoj sve ozbiljnijoj savremenoj opsesiji – čistoći. Pranje ruku, dezinfekcija, maske... čak i u Srbiji, hiljade kilometara udaljenoj od najbližih slučajeva meksičkog gripa, maske se više ne mogu pronaći u apotekama. Klice su postale naša najveća noćna mora. 

Kult čistoće polako prerasta u jednu od ključnih opsesija savremenog sveta, smatra Ketrin Ašenburg, autorka knjige "Prljave priče o čistoći: neprečišćena istorija". Ona upozorava: "Naša obuzetost čistoćom dostigla je apsurdne razmere. Danas kao da ne postoji način da se osećamo udobno u svojoj koži više od nekoliko sati nakon tuširanja. Čistoća nam deluje sve nedostižnije." Paradaksalno, ali čini se da što postajemo čistiji, to se zapravo prljavije osećamo.

Panika od bakterija i virusa pretvorila je tokom poslednjih decenija antiseptička sredstva u naše najbolje prijatelje. Dok su ranije mogli da se nađu samo u bolnicama, antibakterijski gelovi danas se mogu naći u školskoj torbi skoro svakog deteta u razvijenim zemljama, a njihova prodaja svake godine raste za 50%. Da mikrobi vrebaju na svakom koraku upozoravaju nas vesti, novinski članci, knjige o odgajanju dece. "Ljudske ruke prekrivene stotinama vrsta bakterija!" "Mikrobi vrebaju na novčanicama!" „Kuhinja, izvor zaraze“– mediji svakodnevno hrane našu higijensku paranoju. Reklame su posebna priča – u njima su mikrobi jezivi i odvratni negativci, često predstavljeni kao mala čudovišta čijeg podmuklog prisustva nismo ni svesni sve dok nam animacija ne dočara kako oni zapravo lebde u vazduhu svuda oko nas, prekrivaju sve predmete koje dodirujemo, prljaju nam kožu i zagađuju pore i nastanjuju naizgled čist pod po kome naša beba puzi. Lice nikada nije dovoljno očišćeno, zubi nikada dovoljno oprani, belo nikad dovoljno belo, a bebine ručice nikad dovoljno dezinfikovane... Svet koji nas okružuje za nas postaje sve negostoljubivije mesto,. 

Zapravo, većina mikroba koji nas okružuju uopšte ne predstavlja nikakvu opasnost, već je vrlo korisna. A takođe i neuništiva, budući da po svojoj masi 25 puta nadmašuju sve višećelijske organizme na planeti. Od nekih 100 triliona ćelija koje sadrži ljudski organizam, 90% su zapravo mikrobi. Očišćen od mikroba, čovek ne bi mogao da živi ni nedelju dana. Ali, koga još za to briga u situaciji kada sa naslovnica ne silaze ljudi sakriveni iza medicinskih maski a pranje ruku postaje najvažnija građanska dužnost.

Psiholog Robert Lihi, autor knjige "Lek za brigu" smatra da je higijena danas postala vrsta terapije. Ona je svakom dostupan način da se oslobodi svakodnevnih nervoza i strahova. Smiruje nas utisak da nešto postižemo, da imamo kontrolu nad stvarima. Možda nismo u stanju da sredimo svoje živote, ali definitivno možemo da učinimo da nam stan bude cakum-pakum. Ritual čišćenja tela ili prostora može da predstavlja i naš pokušaj da "očistimo" svoj unutrašnji svet od briga i neželjenih misli. Jedan eksperiment je pokazao da su ljudi, koji su dobili uputstvo da razmišljaju o svojim gresima iz prošlosti – poput laganja, krađe ili izdajstva prijatelja, prali ruke mnogo češće nego inače.

S druge strane, strah od mikroba i zaraza može da odražava i jednu dublju nesigurnost i pesimizam društva. A ta nesigurnost je, smatra psiholog DŽin Tvendž, rezultat sve veće društvene izolovanosti karakteristične za moderan način života. Slabljenje socijalnih mreža među ljudima, manje prijatelja i manje vremena za njih, današnje društvo čini krhkim i podložnim strahovima.

Popularna kultura neprestano hrani naše strahove nudeći nam širok repertoar svežih opasnosti, objašnjava sociolog Fren Furedi. Što je društvo sigurnije u pogledu zdravlja, bogatstva, političke stabilnosti, a savremena razvijena društva pružaju najviši stepen takve sigurnosti do sada, to će verovatnije da se uhvati za "teorijske opasnosti", poput mikroba, terorizma, genetski modifikovane hrane, zračenja od mobilnih telefona. Širenje strahova od ovakvih opasnosti takođe je i rezultat erozije tradicionalnih moralnih normi. Društvo koje više ne razlikuje "dobro" od "lošeg", opsesivno stvara nove norme, pa u sferu morala danas ulaze zdravlje, ishrana, higijena, ekologija..

Dakle, možda izmišljamo opasnosti tamo gde ih u suštini i nema, ali na taj način, kao u samoispunjavajućem proročanstvu, zapravo zaista stvaramo nove, prave opasnosti po sebe. Dezinfikujući okolinu sredstvima za higijenu i svoja tela bespotrebnim gutanjem nimalo naivnih lekova, stvaramo otporne sojeve smrtonosnih mikroba. Previše štiteći svoj organizam, činimo da i on, poput našeg društva, "izmišlja" opasnosti u nedostatku pravih, pa stradamo od alergija i autoimunih bolesti. O novim „društvenim bolestima“ koje zdravstvene histerije prouzrokuju da i ne govorimo.

Naravno, istovremeno dok vodimo odsudne bitke protiv prljavštine i klica, a bolesti u dalekim zemljama okupiraju vesti i naslovne strane, prave opasnosti i pravi problemi društva ostaju neprimećeni i zanemareni. Možda zato što ih malo vode i sapuna ne mogu oprati.