Генерација тужних смајлија - зашто су нам деца све незрелија и неприпремљенија за живот

У ери паметних телефона стасава престрављена генерација интернет балаваца, истовремено физички најсигурнија и психички најрањивија, и потпуно неспремна за одраслост.

Из године у годину, медији и стручњаци покушавају да нас убаце у стање све веће забринутости поводом данашње омладине и њене огрезлости у насиље и неморал. Наводно, деца нам одрастају у никад бруталнијем свету, превремено гурнута у свет одраслих. Невиност њиховог детињства украли су конзумеризам и порнографија. Интернет и друштвене мреже чине да им је забрањено воће надохват руке а родитељи и друштво немоћни су да их заштите.

Уз све ово медијско распиривање моралне панике у ери таблоидног спектакла, човек лако може да заборави како је изгледало одрастање данашњих родитеља и поверује да смо живели у некој бајци из СФРЈ читанке у којој Титови пионири пију млеко и иду на спавање одмах после цртаћа у 7 и 15 све до самог пунолетства, дочим су наши потомци такве детињарије превазишли још у јаслицама и прешли на секс, дрогу, насиље и страх негде у предшколској групи.

Међутим, нешто на овој слици није у винклу. Заправо, када се заиста добро замислимо над сопственим одрастањем и упоредимо нас као петнаестогодишњаке или осамнаестогодишњаке са генерацијом савремених тинејџера, не можемо да се отмемо утиску да бисмо их некадашњи ми – појели за доручак. Чак и без неких конкретних података који би то покрепили, сам поглед на данашње тинејџере интуитивно нам говори да иза њихових петнаест година стоји далеко мање искуства, зрелости, смелости, сналажљивости и „намазаности“ него што би то био случај пре неколико деценија. Данашњи клинци просто делују балавије и бојажљивије од нас, била то добра или лоша вест. А да овај летимични утисак не вара, показују и подаци који стижу са друге стране Атлантика, где се феномен смена генерација већ дуги низ деценија далеко озбиљније проучава.

Виртуелни его

Као што је већ добро познато, крај 20. и почетак 21. века обележила је генерација  „миленијалаца“ надуваног ега, са више самопоуздања него знања, о којој је у књизи Генерација ЈА  писала Џин Твенги, амерички психолог.  Миленијалци су одрастали у уверењу да је сасвим природна ствар бити у центру пажње и стављати увек себе на прво место.  Слушајући од малих ногу  поруке типа „Ти си посебан“ и „Ти то заслужујеш“,  постали су веома нарцисоидни и фокусирани на себе, уверени да су дорасли сваком изазову, па су се неретко на отрежњујући начин суочавали са сопственим ограничењима.

Међутим, судећи по најсвежијим истраживањима, ствари су се и те како промениле у последњих неколико година. Умишљени миленијалци изгледа да су ствар прошлости, али то никако не значи да треба да се радујемо што неки нови клинци не мисле да су толико специјални и чаробни. На њихово место ступила је генерација која је свој предимензионирани его из стварног пројектовала у виртуелни свет друштвених мрежа, где он буја, надима се и кипи, док га у стварном свету остаје све мање, буквално се топећи лајк по лајк.

и генерацијаНаиме, како поменута ауторка пише у својој најновијој књизи  И-генерација: Зашто данашња супер-повезана деца расту у мање бунтовне, толерантније, мање срећне и потпуно неспремне одрасле (iGen: Why Today’s Super-Connected Kids Are Growing Up Less Rebellious, More Tolerant, Less Happy—and Completely Unprepared for Adulthood—and What That Means for the Rest of Us), садашњи клинци све су очајнији и несигурнији, а за то је пре свега крив паметни телефон који је попут чаробног фрулаша одвукао целу једну генерацију у онлајн свет депресије и хроничне незрелости.

Твенгијева се у новој књизи бави генерацијом која се не сећа времена пре Интернета, што је утицало на све аспекте њихових живота, од друштвених односа до менталног здравља. Они проводе своје време радикално другачије и имају и знатно промењене ставове о религији, сексуалности, политици, друштвеним табуима, каријери. У првим редовима су највеће кризе менталног здравља последњих деценија, будући да међу њима учесталост депресије и самоубистава убрзано расте. Притом, насупрот раширеном веровању да „деца данас одрастају све брже“, припадници ове генерације заправо одрастају све спорије. Данашњи осамнаестогодишњаци понашају се као некадашњи петнаестогодишњаци, а тринаестогодишњаци као десетогодишњаци, објашњава Твенгијева.

Црпећи податке из истраживања којима је обухваћено једанаест милиона Американаца од шездесетих наовамо, она је уочила десет важних трендова који обликују „ајџенере“: они не журе да одрасту, бораве углавном на интернету, не маре превише за комуникацију лицем у лице, несигурни су, нерелигиозни, плаше се ризика, финансијске нестабилности, флексибилних су схватања, инклузивни и неповерљиви према политичким партијама.

Осамнаест је нових петнаест

Прве знаке тектонских промена Твенгијева је уочила 2012. године, када су кривуље на графиконима након дуготрајних стабилних трендова почеле вртоглаво да пониру или скачу, поништавајући вишедеценијске поступне помаке у само пар година. Док је покушавала да утврди шта се у друштву дешавало у том периоду што би могло да изазове такво „искакање из зглоба“, као главни осумњичени наметнуо јој се паметни телефон, који је баш у то време ушао у животе велике већине Американаца и променио начин на који људи проводе време, брже и драстичније него иједна иновација пре тога. На клинце рођене између 1995. и 2012, који су од пубертета надаље уживали сва преимућства процвата друштвених мрежа и сведоступног интернета, онлајн живот очигледно је утицао више него што је ико могао да претпостави.

При поређењу И-генерације са њеним претходницама, Твенгијева је користила податке сакупљане у испитивању младих истог узраста током ранијих деценија, као једини поуздан показатељ ставова и емоционалних стања, за разлику од сећања данашњих зрелих људи на своју младост, која су често извитоперена и непоуздана. Срећом по ово истраживање, младе у САД још од шездесетих редовно питају за њихове навике и погледе на свет, па је материјала било више него довољно за овако темељан приступ – чак једанаест милиона Американаца обухваћено је њиме, и то припадника свих друштвених група, раса, економских категорија, у градовима, селима, свих нивоа образовања. Једне наспрам других, Твенгијева је могла да постави бејбибумере (1946–1964), генерацију X (1965–1979), миленијалце (1980–1994) и И-генерацију (1995–2012).

Иако је Твенгијева проучавала само америчку децу, закључци из њене студије прилично су примењиви на сва друштва у којима су интернет и паметни телефони постали доступни већини деце и младих, а то је добар део света, што, како она наводи, потврђују све бројнија скорашња истраживања њених колега из других држава. А као земља у којој просечан родитељ сматра да није паметно ни предшколско дете послати „усвијет“ без паметног телефона, Србија сигурно спада у једно од активних попришта велике генерацијске трансформације која се управо одвија пред нашим очима.

Одраслост је бљак

Сва та порнографија на интернету и секси веш за шестогодишњакиње… човек би помислио да ће деца и тинејџери одрастати брже него икада раније. Међутим, у свету у коме је све оно што је интригирало и голицало машту претходних генерација као прозор у свет зрелости  – постало нешто крајње банално и надохват руке – у рату за пажњу данашњих клинаца побеђују романи о Харију Потеру и видео клипови слатких куца и маца.  Као генерација, данашњи ајџенери све кораке ка зрелости праве касније него претходне. И тринаестогодишњаци и осамнаестогодишњаци данас се владају као да су још деца, док адолесценција наступа тек у двадестим.

Твенгијева је кроз разговоре са америчким средњошколцима дошла до фрапантног закључка да је њима сасвим прихватљиво и нормално да на своје изласке са друштвом воде и родитеље,  а родитељи су добродошли и на кућним журкама. „Да ли икада негде идеш без родитеља?“ питала је једног петнаестогодишњег момка са којим је водила разговор за књигу. „Па, на утакмице… али заправо не.“

Да нису у питању само појединачни случајеви, говоре и резултати истраживања. Ученици четвртог разреда средње школе 2015. године без родитеља излазе ређе него што су само пре шест година излазили осмаци. Бити сам ван своје куће искуство је које све касније долази на дневни ред, а са њим и осећај самосталности  и самопоуздање које доноси  способност доношења сопствених одлука. Бити тинејџер више не значи желети да се ослободиш матораца како би бар пар сати дневно живео свој живот. Маторци су просто – ок.

Наравно, у друштву родитеља није баш природно започињати свој романтични живот, чак ни данашњим клинцима навиклим на њихову свеприсутност. Твенгијева износи податак да дупло мање ученика завршних година средњих школа данас има љубавни живот у односу на генерацију бејбибумера и генерацију X.

Покемони дражи од секса

А када вам се љубавни живот своди на спорадично ћаскање преко друштвених мрежа, није нимало необично ни што сексуални односи стижу на тапет касније него икада пре. Проценат ученика првог разреда средње школе који су сексуално активни преполовио се у односу на 1990. годину, док је међу ђацима четвртог разреда средњих школа, удео сексуално активних пао за 15% у истом периоду.

Ставови ајџенера о сексу дефинитвно се разликују у односу на претходне генерације. Данашњи клинци су, у складу са толерантним духом времена, далеко мање конзервативни. Још 2006. године, чак 50% младих Американаца сматрало је да секс ван брака није у реду (што је исти проценат као и 1970), док је 2016. читавих  65% младих мислило супротно. Чак је и на секс међу малолетницима престало да се гледа као на нешто спорно и проблематично.

Дакле, будући да имају либералније ставове о сексу, помислили бисте да га данашњи млади раније, слободније и чешће практикују. О томе се вазда много брине у медијима, имајући у виду сву ту интернет порнографију и сексуализованост културе.

Међутим, ајџенери заправо мање практикују секс . Дупло више данашњих младих у ране двадесете улази невино него што је био случај код генерације x. Међу одраслима рођеним деведесетих дупло је више невиних него што је случај са особама рођеним у шездесетим. Миленијалци и ајџенери ређе мењају и партнере. Док су припадници генерације X пријављивали у просеку 10,5 сексуалних партнера, миленијалци и ајџенери имали су сексуалне односе са просечно 5,29 особа.

Шта је узрок смањеној популарности сексуалне праксе, у односу на теорију? Опрезност и страх од трудноће и сексуално преносивих болести, страх од мушкараца као сексуалних предатора и чињеница да млади проводе мање времена у физиком присуству других младих, наводи ауторка. Док им секстинг и стриптиз преко скајпа нису нимало страни, секс уживо је нешто сасвим друго. „Можда је нетфликс заменио секс?“, пита се једна 26-годишња саговорница Твенгијеве и додаје: „Знам само да ми хватање ретког покемона  причињава далеко веће задовољство него ћаскање са незанимљивим мушкарцима преко апликације за дејтинг.“

Наравно, ту је и неизбежни сурогат за секс – онлајн порнографија. За неке младе она је просто довољна. „Нисам баш заинересован за прави секс. Толико сам га се нагледао… Нема ничег посебног у томе, зар не?“, објашњава један осамнаестогодишњак интервјуисан за књигу. Реалност у сваком случају није тако гламурозна као у порно филмовима, што многим младим људима представља све већи проблем. „Постојао је раскорак између онога што сам желео у глави и реаговања мог тела“, објаснио је један двадесетшестогодишњак свој први и неуспели покушај сексуалног односа крајем средње школе, након скоро деценије мастурбације уз онлајн порнографију. Теорија и пракса дефинитивно нису исто.

Све у свему, подаци показују да мање младих упражњава секс, да се ређе упуштају у љубавне везе и да их све мање занимају брак и деца. Барем кад су хетеросексуални односи у питању. Наиме,  док ајџенери не гледају баш са посебним одушевљењем на традиционални брак и породицу, далеко више одобравају нетрадиционалне везе из ЛГБТ спектра. Хетеросексуални брак је смор, али геј брак је, с друге стране – баш екстра.

Ни посао, ни џепарац

Вожња је још једна активност коју данашњи млади у САД почињу да практикују све касније. Док су у генерацији бејбибумера практично сви у четвртом разреду средње школе поседовали возачку дозволу, данас је тај удео пао на 72%. Заправо, ако су некада тинејџери вршили притисак на родитеље не би ли што пре дошли до возачке дозволе, аутомобила и независности коју је вожња пружала, данас су родитељи ти који врше притисак на своју децу да коначно почну да возе и тако их ослободе обавезе да им по цео дан изигравају шофере.

Ни оно по чему су амерички тинејџери били препознатљиви захваљујући филмовима и популарној култури – послови попут разношења новина или испомоћи у бакалници на ћошку – више не представља тако раширену праксу.  Само 22% осамнаестогодишњака није радило 1970. године, док данас не ради 44% њих. Они који раде, раде мање сати недељно него икада раније. Летњи посао има 43% младих, док је 1980. године преко лета радило чак 70% њих.

Разлог што млади мање раде није у томе што имају више школских обавеза, истиче Твенгијева. И-генерација троши мање времена на израду домаћих задатака, плаћене послове, волонтирање и ваншколске активности   – укупно, него што су га трошиле претходне генерације.  Имају читавих 43 минута слободног времена више дневно у односу на младе из генерације X.

Шта губе млади са губитком тинејџерских послова? Пре свега, прилику да се науче одговорности и вредности новца. „Чак и кад сам нашла посао, отпустили су ме због неозбиљности“, жали се једна од саговорница, и то не тинејџерка већ двадесетдвогодишњакиња. „Да сам радила у средњој школи, вероватно бих знала како да се понашам на послу, имала бих више дисциплине и радне етике“, закључује она.

Пошто већ не раде, помислили бисте да данашњи тинејџери добијају од родитеља џепарац како би подмирили своје трошкове. Међутим, заправо мање тинејџера данас добија џепарац него пре. И овде се на делу показује теза да су данашњи осамнаестогодишњаци као некадашњи петнаестогодишњаци. Уместо да морају да економишу добијеним џепарцем, млади просто траже од родитеља да им купе оно што им затреба. Новац притиче, али нема оног непријатног осећаја да га може понестати ако не пазиш како га трошиш.

За ајџенере типично је и да немају превелику наклоност ка алкохолу. Проценат осмака који су пробали алкохолна пића преполовио се од 1993. У раним деведесетим, просечан осмак већ је имао своје прво искуство са пићем, док 2014. просечан ученик другог разреда средње школе није. Колико год могло деловати као добро то што млади одлажу прва опијања, овај тренд долази на наплату када се крене на факултет, и када наступа бесомучно облокавање и надокнађивање пропуштеног, уз неискусно претеривање, интоксикацију и пијану вожњу.

Родитељи у њима

Тинејџери… има ли веће бриге за родитеље? То је доба непромишљеног, ризичног понашања младих које доноси многе непроспаване ноћи родитељима. Али не и родитељима ове генерације. Изгледа да је све оно време проведено у друштву матораца уместо са вршњацима, у модерне тинејџере усадило управо оне страхове и ону опрезност која приличи родитељима.

Бити тинејџер одувек је значило и бити у сукобу ниског до високог интензитета са одраслима, услед борбе непрестане за освајање независности. Најзад, младост је доба када су жеље веће од могућности, а смелост већа од мудрости, па је надзор одраслих неопходна кочница. Бар је тако било до сада. Наиме, Твенгијева износи податак да су свађе са родитељима све мање на репертоару породичних односа. Ајџенери  као да су интернализовали родитељски суперего, па и једни и други имају исти циљ – да одрастају спорије. А  тамо где нема сукоба интереса, нема ни спорења. Како спречавати да пребрзо одрасте неког ко то уопште и не жели?

А да се младима данас генерално не мили да одрасту, показују бројне анкете. Студенти су склонији да  се сложе са изјавом „желим да се вратим у сигурност детињства“, док су мање склони да се сложе са изјавом „радије бих био одрастао, него био дете“ и „срећан сам што више нисам дете“. Бити дете значи мање стреса и више забаве. „Одраслост“ је постала баук који деци укида забаву. „Зашто се људу радују осамнаестом рођендану??? Ја се страшно бојим одраслости!!!“, пише један корисник Твитера. „Одраслост је срање. Желим да одустанем“, пише други.

Апликација генерација

Тржиште је, наравно, увелико препознало тренд и данас постоји огромна понуда бојанки за одрасле и других апропријација дечијих производа за нову циљну групу. „Интервјуисала сам Џоузи, седамнаестогодишњу ученицу четвртог разреда средње школе која се управо уписује на колеџ. Питала сам је које филмове највише воли. Одговорила је да су то Дизнијеви цртаћи ‘Златокоса’ и ‘Залеђено краљвство’”, пише Твенгијева и закључује:  „Родитељи су детињство данашње генерације претворили у дивно место са пуно похвала, забаве и све мање обавеза. Зашто би деца уопште хтела да одрасту?“

Чак и кад млади доспеју на колеџ, родитељи настављају да их третирају као децу. Пријављују их на предавања, подсећају на рокове, буде на време. Наша генерација била би ужаснута да их родитељи тако тетоше, али ови данас су им заправо захвални, примећује Џули Литкот-Хејмс, бивша деканица на Стенфорду. Током деценије коју је провела на овој позицији, студенти су почели о себи да говоре као о деци.  „Желимо да нас третирате као децу, а не као одрасле“, типичан је студентски захтев, преноси Твенгијева искуство Литкот-Хејмсове.

Књига није наша брига

А пошто већ све пробају касније, мање раде, мање уче, мање излазе, мање љубавишу и мање пију, шта онда раде уместо тога? Време је да се вратимо на негативца са почетка текста – паметни телефон у њиховим рукама.

Просечан ученик четвртог разреда средње школе у САД, истраживања показују, проводи два сата и петнаест минута дневно у слању порука преко телефона, два сата на интернету, сат и по у игрању игрица и пола сата у видео ћаскању. То је укупно шест сати дневно са новим медијима – практично читаво слободно време које млади имају, наводи Твенгијева.

Колико времена проводе на друштвеним мрежама? Током претходних седам година, од сваког другог младог, друштвене мреже постале су свакодневно место боравка практично сваког тинејџера. На првом месту по омиљености су инстаграм и снепчет, које користе 80% односно 79% младих. Девојчице су страственији корисници, док дечаци доста времена троше и на играње видео игрица.

Све ово време проведено на интернету мора бити науштрб неких других активности, али којих? Пре свега – читања. Седамдесетих година већина тинејџера читала је књиге и часописе сваког дана, док данас то чини само 16% њих. Књиге једноставно нису довољно брзе за генерацију која је навикла на мултитаскинг и непрестано мењање фокуса пажње. „Тешко ми је да дуго читам једну књигу, да седим мирно и будем тиха“, објашњава једна саговорница. Не само да млади нису у стању да читају књиге, већ су проблем постали и уџбеници, па се покушава са интерактивним е-књигама. Ајџенери толико времена проводе на телефонима да просто немају времена за традиционалне медије.

Када се не дописују и не постављају селфије на инстаграм, шта ајџенери раде на интернету? Углавном гледају видео клипове, што је делимично заменило навику гледања телевизије. Али, какве клипове? Слатке животиње, слатке бебе и музичке видео спотове. Гледање телевизије и одлазак у биоскоп све мање су на списку њихових разонода. Ако већ гледају филм, одабраће удобност свог дома и лежање у пижами испред екрана. Најзад, екран је екран, чему излазак из куће међу друга људска бића?

Лице, шта је то?

Питање које се намеће јесте, колико уопште генерација која мање него икада раније ради све оно „што воле млади“, уопште виђа своје пријатеље уживо?

 „Моја генерација изгубила је интересовање за  дружење уживо“, каже Кевин, један од саговорника Твенгијеве, и то је права дефиниција садашње културе младих. Они проводе чак три пута мање времена на журкама у односу на генерацију X. „Нико за то није стварно заинтересован, укључујући и мене“, примећује једна средњошколка. Њен вршњак додаје: „Једине журке на које сам ишао у средњој школи су оне рођенданске, и то скоро увек под надзором одраслих.“ Кевин је дао и објашњење: „Људи су правили журке јер им је било досадно, а ми имамо нетфликс и толико тога на интернету.“

Истраживања потврђују оно што млади говоре. Број тинејџера који се свакодневно виђају са друговима преполовио се за само петнаест година, а посебно је драстичан пад забележен у последњој деценији. Ово је генерација која проводи сат времена дневно мање у дружењу са пријатељима, што значи да губи сат времена за усавршавање друштвених вештина, барем оних потребних у стварном свету.

Подударност је упадљива – изазак ван куће са друштвом је активност која је почела да губи на популарности управо онда када су паметни телефони почели на њој да добијају. Једноставно, деца су време проведено са пријатељима уживо, заменила временом у дружењу онлајн. Како ли ће изгледати њихове успомене из младости, хоће ли са истом сетом памтити неку текстуалну поруку или мему као што наша генерација памти први пољубац, пита се Твенгијева?

Штавише, припадници интернет генерације жале се како их старији не разумеју и како стално инсистирају на контакту лицем у лице, што њима нешто и не прија. Далеко су срећнији када су лицем у лице са својим телефоном, који им пружа све што им је потребно у животу.

Међутим, да ли је заиста тако? Ако је онлајн комуникација просто један нов вид друштвеног живота који „ради посо“ што се тиче данашње омладине, зашто да се онда уопште узбуђујемо?

Сад фаце емоји

Прихватимо ли тезу да је дружење у виртуелном свету заиста довољно испуњавајуће за данашње младе, припадници И-генерације требало би да буду срећни колико и они из претходних, зар не? Тако и делују. Погледајте само њихове инстаграм профиле, те широке осмехе и позитивне поруке којима се свакодневно обраћају својим пратиоцима. Погледајте само све те смајлије, сва та срца, све те пољупце, лајкове и лоловања. Они су БФФ (Бест Фриендс Форевер), живот им иде ГР8 (Греат) а, време проводе РОФЛ (роллинг он тхе флоор лаугхинг). Уосталом, да ли је све то нормално је НОYБ (Ноне оф Yоур Бусинесс). Имају чак и израз којим означавају онај чудни невиртуелни свет у коме људи немају жута округла лица – ИРЛ (Ин Реал Лифе).

Међутим, емотикони очигледно нису исто што и емоције. Истраживања показују да што више времена млади проводе пред екранима, то су мање задовољни својим животима, без обзира на број срећних емоџија које размењују. Екрани их заиста чине несрећним, а посебно рањиви су најмлађи тинејџери. Осмаци који проводе десет или више сати недељно на друштвеним мрежама имају 56% више шансе да буду несрећни.

Осећај усамљености расте пропорицонало расту времена проведеног на друштвеним мрежама па тинејџери који свакодневно висе на инстаграму и снепчету себе описују као усамљене, изостављене и без пријатеља, док они који свакодневно време проводе са пријатељима уживо ређе пријављују такав осећај. Додатна истраживања показала су да није реч о томе да усамљени млади људи једноставно траже утеху на друштвеним мрежама, већ да усамљеност управо расте под утицајем чешћег боравка на њима.

Виртуелни друштвени живот дефинитивно је рецепт за душевну пропаст, и није чудо што је 2015. озбиљну депресивну епизоду доживело 56% више тинејџера него 2010. године. Природа прекоекранских међуљудских односа таква је да повећава ниво несигурности и параноје.  Свака ваша објава повод је за анксиозно ишчекивање лајкова и коментара, и губитак самопоуздања уколико они изостану. Свака порука коју пошаљете окидач је за осећај недовољне вредности уколико одговор изостане (тзв. синовање од енг. сеен). Свако скроловање њуз фида шанса је да се подсетите како ваши пријатељи живе толико узбудљивије животе од вас, иако је вероватно у питању само претварање. „Поглед на мој инбокс без порука чини ме стварно тужном , усамљеном и депресивном“, исповеда се једна тинејџерка.  „Када људи игноришу ваше поруке, питате се, јесам ли уопште жива“, јадикује друга. Онлајн живот је стресан. Комуникација сведена на кликове и поруке пружа много мање информација него она лицем у лице, па сте у сталној неизвесности – да ли ме моји пријатељи воле, јесу ли љути на мене, да ли ми се смеју? Чак и популарни тинејџери који свакодневно скупљају стотине лајкова и пратилаца, сваког јутра буде се са неизвесношћу – хоћи ли успети да останем на висини своје репутације? Када се навикнеш на сто лајкова дневно, пад на педесет може представљати озбиљну кризу и тежак удар на самопоуздање. Одржавање онлајн персоне рударски је посао.

Депресија је чест повод за самоубиство, а три сата пред екраном дневно представља један од показатеља да је дете под повећаним ризиком. У последњој деценији стопа самоубистава младих у САД у сталном је порасту, па се 2015. године убило 46% више тинејџера него 2008. године. Међу студентима, број оних који су озбиљно размишљали о самоубиству скочио је за 60% од 2011. до 2016. године. За нагли пораст броја самоубистава младих, осим интернета, криве се и све већи академски притисци као и све мања припремљеност на животне изазове, тј. управо оно спорије одрастање о коме је већ било речи.

Генерација које је претходила ајџенерима – миленијалци, била је генерација која је показивала највише задовољства својим животом у целини, да би око 2012/13. ниво задовољства животом код младих нагло почео да опада и сада је нижи него икад раније, пише Твенгијева. Две деценије раста избрисане су за само неколико инстаграм/снепчет година.

Као једног од главних криваца за ову катаклизму животног задовољства Твенгијева види тзв. страх од пропуштања или ФОМО (Феар оф Миссинг Оут), што је заправо бојазан да се негде другде (пре свега на друштвеним мрежама) управо дешава нешто узбудљиво или занимљиво. Иако су стално повезани онлајн, у току са животима својих пријатеља више него икада раније, страх од пропуштања расте упоредо са растом зависности од сталног притицања информација преко мрежа.

Самопоуздање које је толико красило миленијалце заменио је све раширенији осећај ајџенера да „ништа не раде како треба“ или да „њихов живот није користан“ или да „не уживају у животу“. Млади једноставно пореде своје животе са гламурозним представама туђих живота које гледају на друштвеним мрежама и резутат је осећај неуспеха. Девојчице на друштвеним мрежама проводе више времена него дечаци, па је депресија од 2012. до 2015. међу њема порасла за 50%.

И губитак сна узима се као битан фактор за избијање депресије, а коришћење телефона од којих се тинејџери не раздвајају ни у кревету, утицало је на то да значајно порасте број младих који спавају мање од седам сати дневно. Неиспаваност чини да се у овом емотивно захтевном раздобљу живота осећају још лабилније и рањивије.

Како сми видели, ајџенери су у неку руку тинејџери из родитељских снова – они пажљивије возе, мање пију, и не туку се. Док је половина ученика првих разреда средње школе 1991. године била укључена у бар једну тучу у протеклих годину дана, 2015. године то искуство имао је сваки четврти ђак. Ајџенери физичке обрачуне виде као опасне и бесмислене. А они не воле ризике. Штавише, сигурност им је приоритет.

На овом месту становник Србије вероватно ће помислити – е, ово вала код нас није случај. Најзад, зар насиље у школама није једна од наших највећих рак-рана?  Или је можда само рећ о далеко већој осетљивости друштва на насиље? Заиста, за ралику од просечног данашњег детета (а не оног из неког медијски експлоатисаног инцидента), старије генерације редом памте своје детињство као период испуњен сталним тучама које су се завршавале “тек кад потекне чорба” односно крв. Међутим, толеранција друштва на такве праксе некад је била далеко већа. Одрасли нису толико пажње поклањали сукобима међу децом – они су се дешавали у паралелном дечијем универзуму у који се старији нису претерано мешали. Само количина насиља којој је ауторка овог текста присуствовала у београдској основној школи током златних и безбрижних осамдесетих била би довољна да недељама храни насловне стране таблоида. Разлика је у томе што тада није било телефона којима би се деца снимала. Отимање пара за ужину било је уобичајена пракса, док данас такви примери завршавају у Београдској хроници. Колико дуго би данашње генерације које у школи уче како је насиље и кад неко шапуће у твом друштву или те погоди грудвом, издржале у ратној зони београдске учионице осамдесетих?

Али ајџенери не зазиру само од физичких опасности. И-генерација сматра трауматичним свако искуство које није пријатно и склона је преувеличавању и самовиктимизацији. У бази података Гоогле Боокс, учесталост речи „траума“ порасла је четири пута од 1965. до 2005.

У намери да се заштите од свих врста емоционалног стреса, млади избегавају сва искуства која могу имати непријатан исход, као и друштво особа са идејама које се разликују од њихових. Колико су не навикли на и најмању непријатност и колико емотивно реагују на сваки трачак неслагања са својим ставовима, показује и инцидент који је својим говором изазвала Клер Фокс, писац, у посети једној женској средњој школи у Уједињеном Краљевству. Уместо да њене речи провоцирају дебату међу ученицама, дочекале су је сузе. Очекивала је неслагање и рационалне аргументе, а добила је: „Не можеш то да кажеш“, изговорено између епизода плача.

Идеја да особа треба да буде заштићена од мишљења која му се не допадају довела је до стварања „сигурних зона“ на универзитетима, просторија у којима узнемирени студенти могу доћи да се утеше након што су слушали предавање које их је својим ставовима узнемирило.

„Јасно ми је да је важно бити безбедан, али се бринем због тога што је то постало најважније. Ако не ризикујете, како можете направити нешто од себе? Ако не можете да поднесете несигурност, како ћете мењати свет?“ каже Ричард Голдстајн, бивши рок критичар а сада професор на колеџу Хантер.

Презаштићивање које већ деценијама под стакленим звоном држи генерације деце учинило је своје. Родитељи штите децу и од правих и од замишљених опасности, спречавајући их да освајају слободе и постају зрелија, па се у судару са светом одраслих млади грчевито држе сигурности детињства тежећи за физичком и менталном заштитом од света који их окружује. Страхови се не могу превазићи избегавањем, већ суочавањем са њима, а то више није могуће у свету у коме уместо правих искустава деца живе она виртуелна.

Ми смо овде само због пара

Док су њихови претходници миленијалци здраво за готово узели популарну мантру са краја претходног века „можеш бити све што пожелиш“ и „следи своје снове“, ајџенери су генерација са обе ноге на земљи, пише Твенгијева. Штавише, за њу се придржавају и рукама. Уместо да „прате своје снове“ они једноставно „прате новац“ што значи да себе виде искључиво у добро плаћеним и не превише захевним пословима. „Желим посао у коме ћу довољно зарађивати а да не морам превише да радим“, типичан је одговор који је ауторка добијала од просечног адолесцента.

У времену у коме дружење више није толико важно, јер увек имамо телефоне кад се осетимо усамљено, ни каријера се више не посматра као прилика за интеракцију за занимљивим људима.  Млади само желе посао, који им одузима што мање времена и доноси што више новца, и није им важно да их „испуњава“ или да их зближава са интересантним људима, примећује Твенгијева.

Као што су опрезни и уздржани када су у питању вожња, пиће и забављање, припадници И-генерације нису баш луди ни за предузетништвом. Започињање сопственог бизниса је ризично, а већ знамо да они не воле ризике. „Посао треба да обезбеди сигуран приход, куповну моћ и осећај сигурности, а бизниси лако пропадају. Нико не жели да живи на улици“, објашњење је једне младе саговорнице. У односу на претходне генерације, ајџенере више занимају рад у војсци и полицији јер их лишавају главобоље коју доноси неизвесна будућност. Увек играј на сигурно!

Свакако да њихова одбојност према ризику има везе и са нижим самопоуздањем. Ајџенери се осећају као да немају контролу над околностима и препуштају се струји. Повећана учесталост анксиозности и депресије сигурно је у корелацији са овим феноменом, убеђена је Твенгијева.

То није моја шоља чаја

„А кад је реч о општим приликама/какве ја везе имам с тим/Нећу дозволити да ме ико пресира/Немам стомак за то/ А што се нашег друштвеног система тиче /Анy wаy/На њега ми се најискреније бљује (…)Ма… мислим… немам појма… баш ме брига/Нисам у том фазону/Мајке ми/Никад нисам био део тога/То није моја шоља чаја/Нити ће бити“

Матија Бећковић, „Кад будем млађи“

Осећај да не могу да промене ствари утиче и на став ајџенера према политици. Мање се укључују и дубоко су цинични по питању своје способности да ствари учине бољим. Никада нису мање веровали у моћ свог гласа. Као што се не поистовећују са традиционалним институцијама попут религије и брака, млади Американци не верују ни политичким партијама (отуд и њихова значајна подршка Доналду Трампу као независном кандидату). Уобичајени одговори на питања о политици су им: „Политика је прљава игра и не занима ме“ и „Политичари су једва више од криминалаца“ . То је можда и разлог што све мање излазе на изборе и што их вести претежно не занимају. Међу анкетираним бруцошима, већина студената рекла је да „није заинтересована за вести“. „Вести су депримирајуће“, „Немам стрпљења за вести“ – неки су од најчешћих одговора. Број младих који пишу политичарима од касних седамдесетих до данас опао је за преко 50% а исто важи и за број њих који су се активирали у некој политичкој кампањи. Док данашњи политичари не постану меме тешко ће привући пажњу младих, зачаурених у своје виртуелне комуне истомишљеника, примећује Твенгијева.

Али није то још готово

„Какав смо свет приредили нашој деци у таквом их морамо и подизати.“

др Светомир Бојанин

Бити ајџенер има својих предности, као што их има и бити родитељ једног од њих. Они су мање склони опијању, изазивању саобраћајних несрећа, малолетничким трудноћама. Најзад, сигурност им је високо на листи приоритета. Родитељи просто морају да их избацују међу друштво уместо да им ограничавају изласке.

Међутим, цена са којом долазе ова „преимућства“ уопште није мала. Наиме, ушушкани у свом виртуелном балону од сапунице, неки нови клинци опасно подсећају на оне учеснике из Селигманових психолошких експеримената о наученој беспомоћности, који, навикли да ниједна њихова акција не може да утиче на збивања, одлажу решавање проблема и избегавају преузимање одговорности за своје животе. Увек под надзором родитеља, одрастајући у друштву опседнутом контролом и безбедношћу, држе се сигурности свог  виртуелног света у коме ништа није превише озбиљно ни стварно. Одраслост их одбија, јер захтева излазак у реално, у коме се не сналазе јер никада нису ни имали прилике да искусе стварне изазове, да доживе праве неуспехе и на крају понекад и тријумфују. Што је најстрашније, како сами сведоче, нису ни свесни шта тиме заправо губе. Да људска бића ипак тако не могу живети, опомиње све већи осећај неиспуњености и туге који обележава њихову младост.

„Провела сам три године радећи на овој књизи, правећи на десетине графикона, читајући универзитетске новине, слушајући приче и ставове младих људи које сам интервјуисала, и закључила сам следеће: ајџенери су уплашени, можда чак и престрављени. Успорено одрастајући, васпитани да брину о сигурности и забринути због економске неједнакости, у адолесценцију су ступили у време када им је главна друштвена активност буљење у мали правоугаони екран коме се могу допасти или који ће их одбацити. Справе које држе у рукама истовремено су им и прошириле детиње видике и изоловале их од међуљудских односа. Последица тога је да су истовремено и физички најсигурнија и ментално најкрхкија генерација“, закључује Твенгијева.

Оно што она сматра охрабрујућим јесте чињеница да многи од њених младих саговорника увиђају где леже узроци њихових проблема. Питање је, међутим, имају ли довољно петље да одбаце научену  беспомоћност, изађу из сигурности четири зида и две димензије своје виртуелне адолесценције, а лајкове и емотиконе замене правим љубавима, сузама и осмесима?  Да не говоримо о преузимању одговорности за друштво у коме живе и политички систем који им кроји судбине. Сигурно је да њихов генерацијски недостатак бунта највише одговара управо онима који владају, како њиховим друштвима тако и њиховим новчаницима. Престрављеност и осећај беспомоћности пред изазовима стварног живота плодно су тле за инструментализацију и индокринацију од стране сваковрсних „спаситеља“. Будући да се грчевито држе безазлености детињства, лако је добити их на искуство.

Како онда ову „ишчашену“ Интернет генерацију „вратити у зглоб“? За почетак, свима нам је потребно да признамо са колико озбиљним противником имамо посла. Ова књига и узнемирујући подаци које износи добро су полазиште. Сваки родитељ који одгаја ајџенера свестан је колико су јаке силе са којима се хвата укоштац  – најзад,  и сам је под њиховим заводљивим утицајем. Деца су нам у неку руку заморчићи једног огромног друштвеног и технолошког експеримента и, што је најгоре, не можемо превише да учинимо поводом тога. Осим да се боримо за сваки тренутак њиховог детињства проведен у стварном свету, докле год се као родитељи за нешто питамо. Да се уздржавамо од свих врста ушушкавања потомства у виртуелне сигурне кућице, колико год нам понекад било лакше са екраном као бебиситером и мобилним телефоном као продуженом пупчаном врпцом.

Наравно, и да, док их васпитавамо и припремамо за живот, не заборавимо да су управо они та генерација на коју морамо да рачунамо да ће бити довољно смела и зрела да свет за неке нове клинце мења набоље. И то не онај виртуелни.

(detinjarije.com)