Коментар дана | |||
Дан Еврозе, или "рачунајте на нас" |
уторак, 10. мај 2011. | |
У Србији је прошлог викенда обележен “Дан Европе”. Деца су певала песмице о Европи, савладавала полигон са препрекама које су симболизовале искушења на нашем европском путу, а у оквиру манифестације “Европа без граница” одржаване су спортске приредбе, квизови знања... Као део програма “Европа отворено” и “Ритам Европе” у Београду и Новом Саду наступали су поп и рок музичари, шаљући својом младошћу и слављењем европских вредности једно велико “Рачунајте на нас” Европској унији. Награђене су и најбоље фотографије конкурса на тему "Како препознајемо Европу у Србији.” Свака сличност са некадашњим манифестацијама попут штафете младости и наградним конкурсима “зашто волим друга Тита” јесте (можда) ненамерна, али више него упадљива. Како и не би била, када је позадина и оних некадашњих комунистичких, и ових данашњих евро-ритуала мање-више иста. Једино су црвене, комунистичке звезде замениле оне жуте, европске. ЕУфорија која прати приближавање и прикључивање једне земље Европској унији већ је добро проучена и описана, а неизоставно штиво које анализира овај феномен јесте "Евроза" словеначког аутора Митје Великоње. Он је у својој студији помно анализирао евро-тоталитаризам који је у Словенији завладао у годинама које су претходиле прикључењу Европској унији. Инфантилна реторика, опште једноумље, “обреди преласка” у виду ношења штафета, спортских манифестација, приредби, концерата, ватромета, све то су били елементи “евроцентричног дискурса” чија суштинска карактеристика била “производња потребе за Европом” односно конструисање слике о Европи као предмету жеља и кончаној сврси бивствовања. Како се конструише Европа? Путем новог „говора“ о њој, који аутор појмовно одређује као „нови евроцентрични метадискурс“, или просто речено „верглање о Европејству“. Мантра о Европи, како примећује Великоња, “настаје, прима се и постаје нормална у свим областима друштвене стварности: у политичком животу, у медијима, у масовној култури, у оглашавању, у свакодневном говору“, а креће се у распону „од благо речено простодушних и наивних будалаштина до срачунатог бацања прашине у очи, од циркузантског претеривања и јефтине демагогије до смишљене офанзивности акција на начин агитпропа, од површних објашњења шта је Европа, до инфантилне симболике и транзиционих обреда“. Све ово, додуше у (засад) блажој форми, имамо и ми у Србији данас, а како нам се (и ако нам се) та измаштана Европа буде полако приближавала, тако ће и наша евроза расти. Још много песмица, приредби, рецитација и квизова очекује мале евро-пионире који одрастају у Србији данас. Наравно, колико год подударност методологије убеђивања између оне старе и ове нове идеологије бола очи, слабо ко је данас у Србији уочава. Сви они савремени родитељи који би вам не трепнувши рекли како ни у лудилу не би дозволили да њиховој деци неко испира мозак на начин који су њима то некада радили култом АВНОЈ-а и рецитацијама о Титу, беспоговорно шаљу своју децу да певају о Европи. А младе музичке снаге, које се издају за самосвесне и бескомпромисне уметнике, и згражавају над проданим душама које су певале за Слобу или Тита, сада се њишу у “ритму Европе” са бина евро-манифестација. Наравно, једнога дана све ће нам то изгледати глупо и смешно, а могуће и трагично. Само тешко да ће овог пута ико моћи да се вади на оправдање да је било друго време, и да се тако морало. |