Tiha suspenzija demokratije

Pre nekoliko dana Narodna skupština Republike Srbije je, po hitnom postupku, usvojila Zakon o budžetskom sistemu. U pitanju je važan, sistemski zakon, koji na sveobuhvatan način reguliše oblast javnih finansija. Od trenutka predaje predloga zakona Skupštini Srbije do njegovog usvajanja proteklo je svega sedam dana, uključujući i dva dana vikenda. Pažljivije posmatrače zakonodavnih aktivnosti, koji su sticajem okolnosti uspeli da primete da je predlog zakona ušao u skupštinsku proceduru, iznenadila je brzina predlagača i zakonodavca. Čemu tolika žurba, gde to gori pa se u sred jula, bez ikakve ozbiljnije rasprave, donosi tako važan zakon?

Za upornije, po pravilu malobrojnije, ovo nije bilo poslednje iznenađenje. Uvidom u tekst predloga zakona postalo je lako uočljivo da se ni u jednom od 114 članova ne pominje reč javnost. Čak ni na nivou principa! Možda to i ne bi bilo tako neobično, da nije u pitanju zakon koji se bavi javnim finansijama. Javne finansije “oslobođene” bilo kakvog uticaja javnosti - počelo je da liči na još jedan kreativni doprinos domaće političke elite pozorištu apsurda!

Grupa nevladinih organizacija okupljenih u Koaliciji za nadzor javnih finansija (www.nadzor.org.rs) reagovala je brzo i Odboru za finansije Skupštine Srbije uputila devet amandmana, čije se suština odnosila na unapređenje zakona unošenjem odredbi koje organe vlasti različitih nivoa obavezuju da građanima omoguće da aktivno učestvuju u budžetskom procesu. Ukratko, nadležni organi bili bi zakonom obavezani da u toku pripreme, usvajanja i realizacije budžeta organizuju javne rasprave i na svojim sajtovima građanima učine dostupnim sve važne dokumente koje se odnose na javne finansije.

Odbor za finansije Skupštine Srbije se sastao i od svih predloženih amandmana usvojio samo jedan. Reč je bila, naravno, o onom koji je bilo nemoguće odbiti. U članu 4. pored svih dotle nabrojanih principa (efikasnost, ekonomičnost, efektivnost...), dodata je i reč javnost. Svi ostali amandmani, u kojima je ovaj princip operacionalizovan, a koji su bili suštinski važni, nisu uvršteni u tekst novog zakona.

I sve bi, naravno, bilo već viđeno, normalno, obično i logično, a svako dodatno pitanje suvišno, da se ne radi o zakonu koji se bavi novcem, i to ne bilo čijim, već onom koji pripada građanima Srbije. A kada je o novcu reč, godine opasnog življenja su nas naučile da s tom stvari treba biti oprezan. Naročito sa onima koji u naše ime o tom novcu odlučuju. Dakle, vladajućom političkom elitom koju, kao što dobro znamo, ne čine amateri kulturno-umetničkih društava ni volonteri humanitarnih organizacija. Naprotiv. Njen integralni, a po svemu sudeći i preovlađujući deo, čine opasni ljudi opakih namera, sa rukama duboko zavučenim u državnu kasu. Neotporni na korupciju, kriminal, obmanjivanje javnosti. Otporni jedino na opravdane zahteve građana.

Takva politička elita, suprotno proklamovanim načelima i zaklinjanjima u reforme i evropeizaciju društva, zahvaljujući čemu je i dobila izbore, kreira sistem u kojem se u Srbiji, isključivanjem javnosti iz svih važnih društvenih procesa, tiho suspenduje demokratija. Jedini sistem u kojem ovakvi protagonisti političkog života mogu da funkcionišu. Ova suspenzija je vešto upakovana, tako da sve izgleda kao da je pravo. Srbija ima višepartijski sistem, institucije, zakone, proklamovanu podelu vlasti... Sve je tu, osim građanina, koji je sveden na glasača, i demokratske prakse, koja je svedena na izbore.

U takvoj, svedenoj i obesmišljenoj demokratiji, koja nije proizvod neznanja političara, koje im inače nije nesvojstveno, već njihovih opasnih namera, moguć je i zakon koji javnost isključuje iz polja javnih finansija. I to nije sve, pošto mašta beskompromisnih reformatora uvek ide korak dalje. Ako već javne finansije mogu da egzistiraju bez javnosti, zbog čega ne bi i demokratija funkcionisala bez demosa? Ostaje nam kratos, a zar je to baš tako malo u ova teška vremena?