Tajkuni i demonstriranje moći

Politički život u Srbiji neprestano nam donosi sve veći broj inovacija. Najnovija je tripartitni sastanak predstavnika Vlade Srbije, sindikata i najvećih poslodavaca i formiranje privremene radne grupe čiji je zadatak da rešava nagomilane ekonomske i socijalne probleme.

Sastanak je očigledno uspeo čim je formirana još jedna radna grupa koja će veoma brzo biti zaboravljena. To nije bio, a verovatno neće ni biti poslednji sastanak ove vrste. Ali novina je u tome što se sada otvoreno pokazuje koja to poslovna grupa zaista poseduje moć u našem društvu. Bilo je to otvoreno preslišavanje vladinih predstavnika od strane „najvećih“ poslodavaca u Srbiji. Prigodna lekcija o tome gde se nalazi pravi centar odlučivanja.

Prosto je neverovatno da vlada sada formira paradržavno telo koje treba da rešava ekonomsku krizu i uspostavlja socijalni dijalog u našem društvu. Bez obzira na to što je vlada već ranije formirala Savet koji je bilo zadužen upravo za uspostavljanje i jačanje socijalnog dijaloga, ona ovime sebe suspenduje jer je njen osnovni zadatak da bude najodgovornije telo izvršne vlasti za predlaganje i sprovođenje mera za rešavanje ekonomskih problema. Očigledno je da su naši tajkuni otvoreno izašli na političku scenu sa zahtevom da se ekonomska politika kreira u skladu sa njihovim interesima. Stvarna struktura moći u našem društvu je u potpunosti ogoljena i jasno je da se većina najvažnijih odluka donosi van nadležnih institucija – parlamenta, ministarstava, stranaka, organizacija građanskog društva i javnosti.

Ovo medijski veoma propraćeno simuliranje socijalnog dijaloga imalo je za cilj da demonstrira ko u ovoj državi ima realnu vlast. Međutim, ovo je još jedan znak da je ekonomska i socijalna situacija veoma ozbiljna kada su i naši tajkuni odlučili da se otvoreno uključe u tokove dnevne politike. Očigledno je da su procenili da im više ne odgovara da sede u senci, već da treba da pokažu realnu moć i obezbede zaštitu pre svega svojih ekonomskih interesa. Ovim sastankom naša vlada je dodatno izgubila na svom ionako ne baš velikom kredibilitetu.

Sigurno je da je našoj posustaloj ekonomiji neophodan ozbiljan plan za izlazak iz sve dublje ekonomsko-socijalne krize, ali on mora nastati kao rezultat političkog i socijalnog konsenzusa u društvu, a koji će dobiti podršku u parlamentu, stručnim krugovima i najširoj javnosti. Formiranje privremenih radnih i kriznih grupa može samo da bude odraz delovanja raznih lobističkih grupa, ali to sigurno neće stvoriti uslove za izlazak iz krize.

U jednoj od političkih analiza proteklih parlamentarnih izbora u Mađarskoj iznete su za naše prilike veoma podsticajne ocene o odnosu interesa kapitala i ispoljene volje naroda. „Bez obzira na sukobe i smene nacionalista i liberala na vlasti u tranzicijskim zemljama, ono što ni jedna ni druga strana nikada nisu ugrozile su interesi kapitala. U tom smislu treba promatrati i Jobik i njegovu funkciju u održavanju sistema. Ta stranka je u velikoj meri uspela kooptirati masovni otpor neoliberalnim reformama i usmeriti tu borbu protiv manjina i socijalista (koji to nisu). U svemu tome, ono što ostaje zaštićeno od narodnog besa je diktatura kapitala koja je jedini stvarni protivnik socijalnih prava većine. U toj situaciji ono što treba u svim tranzicijskim zemljama je pokret koji će biti alternativa politici i jednih i drugih, a ta alternativa može biti samo borba protiv diktature kapitala i njenih vernih slugu, liberala i fašista podjednako.“

Ne ulazeći u ideološku suštinu ovih ocena, za nas ostaje otvoreno pitanje koja će politička snaga uspeti da artikuliše i politički kapitalizuje sve veće socijalno nezadovoljstvo nastalo u vreme sprovođenja privatizacije i procesa tranzicije. Od odgovora zavisiće politički i socijalni pravac u kom će se odvijati dalji razvoj naše zajednice.