"Sve podseća na 1914." - neutemeljeno poređenje događaja iz 1914. i 2014.

U godini obeležavanja 100-godišnjice od izbijanja Prvog svetskog rata, paralele prošlost-sadašnjost su izgleda neodoljive za pojedine političare, istoričare, filozofe i slične.

To potvrđuju promocijom gledišta i stavova o tome da aktuelni međunarodni odnosi u vezi sa krizom u Ukrajini mnogo podsećaju na 1914. godinu („Situacija je ozbiljna i ne mogu da se otmem utisku da je nalik na onu pre izbijanja Prvog svetskog rata, 1914. godine“, izjavila je nemačka kancelarka Angela Merkel, a preneo pariski „Mond“, krajem decembra 2013. godine). Međutim, osim ekskluzivnosti takvih gledišta, uglavnom, reč je o pokušajima neutemeljenog upoređivanja argumenata o surovoj evropskoj prošlosti i neizvesne svetske današnjosti, čiju direktrisu čine uzroci-posledice.

Naime, razlike u tumačenju uzroka Prvog svetskog rata traju čitav vek, radi čega, uputno je zapitati se, čime se rukovode promoteri teze o tome da stanje u savremenom svetu nalik je na ono pre izbijanja Prvog oružanog kataklizmičnog svetskog sukoba. Nesumnjivo, ovakva teza isključivo je u funkciji uznemiravanja i zastrašivanja javnosti. To zato, što bezbednost savremenog sveta ima mnogo sličnosti sa događajima koji su uzrokovali Prvi, tzv. Hladni rat, a samo iznimno podseća na stanje pre Prvog svetskog rata.

Glavne suprotnosti između Velike Britanije, koja je imala veliki broj kolonija, i Nemačke, koja je težila da promeni taj odnos u svoju korist, dovele su do izbijanja Prvog svetskog rata. Države koje su imale slične interese i iste protivnike postepeno su se grupisale i formirale dva imperijalistička saveza: Trojni savez (Nemačka, Austro-Ugarska i Italija) i Trojni sporazum (V. Britanija, Francuska i Rusija). Oba saveza su se intenzivno spremala za međusobni oružani obračun. Koristeći atentat u Sarajevu kao zgodan povod, i rukovođena lažnom samouverenošću o brzoj i lakoj pobedi, Austro-Ugarska je 28. jula 1914. godine objavila rat Srbiji (General Poćorek je dobio naređenje da „prodefiluje sa svojom vojskom kroz Srbiju i osveti se za ubistvo u Sarajevu“). Tako je počeo Veliki svetski rat koji je trajao do 1918. godine, u kome je poginulo 10 miliona, a 20 miliona ljudi je ranjeno.

Kriza u Ukrajini nesumnjivo predstavlja veliki bezbednosni problem u savremenom svetu. Uprkos tome, ima vrlo malo sličnosti sa krizom koja je bila uoči Prvog svetskog rata. Stoga, valjana rasprava o ukrajinskoj krizi, prvenstveno mora uzeti u obzir bezbednosne pretnje u periodu posle raspada bipolarnog svetskog poretka (posle 1990. godine). U ovom periodu sistematski su ignorisani ciljevi i principi Povelje OUN i kršeno međunarodno pravo od pojedinih svetskih neobuzdanih moćnika, koje, kako je poznato, nije dovelo do izbijanja svetskog oružanog sukoba. Pomenimo samo neke presedane iz ovog perioda (... primena sile od strane NATO-a protiv SR Jugoslavije, pokušaj nagrađivanja terorizma albanskih islamista državom na delu teritorije Srbije, primena sile Rusije protiv Gruzije...), koji su, složićemo se, samo povećavali mogućnost obnavljanja „hladnog“ rata. Međutim, nisu nagoveštavali izbijanje novog svetskog „vrućeg“ rata, kakav je bio Prvi svetski rat.

Minimalne su mogućnosti da mikro tačka (ukrajinska kriza) eskalira u makro (svetsko) oružano sukobište, pa stoga, u priličnoj meri začuđuje pomenuto upopređivanje svetskih neprilika od pre jednog veka sa današnjim neprilikama. Navedeno potkrepljuju brojne i raznovrsne činjenice, a pominjemo samo neke.

Prvo, isključena je mogućnost da spoljne sučeljene strane u ukrajinskoj krizi direktno konfrontiraju svoje konvencionalne oružane sastave radi njenog okončanja, a još manja je mogućnost da u tu svrhu upotrebe nuklearno oružje.

Drugo, već nekoliko godina u savremenom svetu egzistira nekoliko kriza poput ukrajinske (karakteristična je sirijska), koje, ipak, nisu dovele do izbijanja svetskog „vrućeg“ rata.

Treće, aktuelna svetska bezbednosna arhitektura nije bipolarna, već višepolarna, a njena ukupna (i vojna) moć je vanevropskog prostora.

Četvrto, trezveni umovi Evrope shvataju i javno saopštavaju da eskalacija ukrajinske krize direktno šteti prosperitetu Evrope. U tom smislu, posebno ohrabruje to, što nemački umovi, koji su 1914. godine dali „zeleno svetlo“ Austro-Ugarskoj da otpočne svetski rat, danas podsećaju na to da su evropski moćnici u bliskoj prošlosti činili nedopustive bezbednosne greške i zato zastupaju stav o mirnom rešavanju sukoba. „Ono što smo (Nemačka) radili na Kosovu, a prethodno i u Bosni i Hercegovini, predstavlja brutalno gaženje odredbi međunarodnog prava... Neophodno je prevazići razlike tražeći zajedničke dodirne tačke, umesto sukobljavanja...“, rekao je bivši nemački kancelar Helmut Šmit, za najtiražniji dnevni list Nemačke „Bild“ (16. 05. 2014). „EU je glavni krivac za ukrajinsku krizu, jer je primorala Kijev da bira između budućnosti s Unijom ili s Rusijom“, izjavio je bivši nemački kancelar Gerhard Šreder, u intervjuu za „Velt am zontag“ (11. 05. 2014).

Peto, mogućan dugotrajan nerazuman pristup u rešavanju ukrajinske krize najviše će štetiti građanima Ukrajine, a Evropu će prinuditi da se bavi sama sa sobom. Na kraju, treba reći da posle kosovskog presedana, njeno valjano rešavanje je veoma neizvesno i može uzrokovati novi svetski „hladni rat“. Na takvu mogućnost, između ostalog, ukazuje prilično srozan autoritet OUN, s jedne, i narastajuća agresivnost pojedinih svetskih centara moći, sa druge strane.