Нова криза на Средњем истоку и немоћ америчке шпијунске моћи

Два маркантна догађаја у првој половини ове године – нагодба између Американаца и талибана о ослобађању из терористичког заточеништва редова Бергдала и изненадна офанзива огранка Ал Каиде против режима у Ираку, између осталог, озбиљно су пољуљали кредибилитет америчке тоталне шпијунаже глобалних размера. Наиме, иако је деценијама у оптицају теза о свеприсутној и свемоћној ЦИА у свету, припадник Агенције за националну безбедност (НСА) Едвард Сноуден је разоткривши прошле године јавности да дотична америчка агенција прислушкује све и свакога, засенио мит о превеликој шшијунској моћи ЦИА. Процењује се да је „узбуњивач“ Сноуден преснимио (украо) око 1,7 милиона фајлова матичне агенције и од тога је досад обелоданио само неколико стотина. Међутим, тај број био је довољан да медији обавесте свет о томе да НСА снима милијарду позива дневно, шпијунира цео интернет, контролише све електронске комуникације широм света, дакле, шпијунира цео свет, наравно и, Американце. Изучавајући размере шпијунских активности НСА у периоду од 2009. до 2012. године, Сноуден је констатовао да њени налогодавци „желе да сазнају све о сваком разговору и виду понашања на свету“.

Имајући наведено у виду, односно то да око двадесетак америчких обавештајних агенција покушава да све становнике света подвргне свеопштој тајној контроли, наводно „зарад успешне борбе против тероризма“, искрсавају најмање два питања. Прво, каква је сврха такве свеобухватне противтерористичке ангажованости, када ипак није резултовала лоцирањем места заточеништва и ослобађањем редова Бергдала, који је био талац терориста у Авганистану пет година. Друго, зашто таква обавештајна моћ није правовремено сазнала одлуку огранка Ал Каиде под називом Исламска држава Ирак и Левант о покретању масовне војне операције у Ираку.

Прича о редову Боуу Бергдалу – погубан преседан

Боу Бергдал, 23-годишњи војник, јесте из своје базе у Авганистану нестао 30. јуна 2009. године. Убрзо потом, катарски ТВ канал Ал Џазира, објавио је видео снимак првог америчког војника који је постао талац талибанских снага. Упитан има ли поруку за свој народ, он је престрашено казао: „Поручујем својим сународницима који имају крај себе оне које воле и који знају како је кад вам недостају да имају моћ да натерају нашу владу да нас врате кући. Молим вас, вратите нас кући јер нам је место тамо, а не овде где траћимо наше време и животе“.

С тим у вези, тадашња државна секретарка Хилари Клинтон је изјавила да САД предузимају све у својој моћи како би пронашле и ослободиле америчког војника кога су талибани заробили у Авганистану. Истакла је и то да је искоришћавање 23-годишњег војника у пропагандне сврхе противно међународном праву, квалификујући поступак талибана као „истински знак очаја милитаната“.

Авганистански талибани су 25. децембра 2009. године објавили нови видео снимак Бергдала како седи у униформи са шлемом и наочарима. Пошто је рекао да је из Ајдаха (САД) и ратни заробљеник талибана, напао је лидере САД због начина на који третирају муслимане у Ираку и Авганистану, упозоривши да америчка војска не може да победи талибане.

Почетком априла 2010. године талибани су објавили осмоминутни видео снимак редова Боуа Бегрдала, који је изјавио: „Ја сам затвореник. Желим да идем кући. Знате, Авганистанци који су у нашим затворима такође желе да иду кући. Пустите ме да идем. Дозволите ми да идем кући. Ослободите ме“. Потом се обратио портпарол талибана који захтева ослобађање заробљених талибана у замену за Бергдалову слободу.

Команда НАТО снага у Авганистану је осудила објављивање поменутог видео снимка. С тим у вези, адмирал Грегори Смит је рекао: „Непрестано коришћење редова Боу Бергдала у пропагандне сврхе је бедан чин, који само појачава наше напоре да га пронађемо и вратимо кући“ (шта је са свемоћним обавештајцима?).

Несумњиво, САД су чиниле адекватне, пре свега обавештајне напоре да пронађу и ослободе свог војника. Међутим, успеле су да га ослободе тек почетком јуна 2014. године, тако што су испуниле захтеве терориста – ослободиле су из америчког затвора Гвантанамо на Куби пет њихових виђенијих чланова. Ослобађање Бергдала трајало је пуних пет година, путем преговора - метод који је противан уобичајеном америчком начину ослобађања талаца које држе терористи.

Дакле, САД су прекршиле принцип да не преговарају са терористима и тиме учиниле опасан преседан, који су регистровале обе стране, наравно свака из свог угла. Духовни лидер талибана мула Мухамед Омар је постизање нагодбе и ослобађање заточеника из Гвантанама прогласио као „велику победу“ и честитао „свим муџахединима“. Поједини утицајни Американци пак упозорили су Обаму да није смео да ослобађа терористе из Гвантанама без одобрења Конгреса. Своје неслагање су поткрепили могућношћу да је тиме мотивисао терористе да убудуће отимају америчке војнике и потом их ослобађају на сличан начин.

„Изненадан“ васкрс Ал Каиде у Ираку

Америчко-британска војна операција против ирачког режима Садама Хусеина 2004. године покренута је због сумњи да је у дослуху са Ал Каидом и развија оружје за масовно уништавање. Након запоседања Ирака, поуздано је установљено да су биле неосноване поменуте сумње. Међутим, новостворено стање у тој земљи постало је стециште припадника и поборника Ал Каиде из читавог света. С временом, они су у савезу са домаћим џихадистима формирали терористички колективитет Исламска држава Ирак, чији су припадници и састави изводили систематске, тежишно самоубилачке нападе на инванзионе трупе и ирачке снаге безбедности. Избијањем грађанског рата у суседној Сирији, овај огранак Ал Каиде је пребацио део својих ефектива у Сирију с циљем да сруше Асадов режим и успоставе калифат са шеријатским законом. У ту сврху променио је свој назив у Исламска држава Ирак и Сирија (Идис), а потом у Исламску државу Ирак и Левант (Идил).

Током двогодишњег рата у Сирији, Идил је постала респектабилна војна организација. Своју моћ је („изненадно?“) у драстичном смислу показала у другој седмици јуна ове године када је око 10.000 њених припадника филмском брзином заузели Мосул, други по величини град у Ираку. У даљим нападним дејствима освојили су више градова у Ираку и угрозили Багдад. У ствари, заузели су велику територију и тиме се приближили остваривању прокламованог циља о формирању Калифата, намењеног сунитима.

Независно од крајњег исхода актуелне офанзиве Идил-а у Ираку, зачуђује то, да представља стратегијско изненађење у 13-годишњем америчком и 10-годишњем ирачко-америчком рату против тероризма. Наиме, могућа су тактичка изненађења чак и за амерички тотални шпијунски систем, али не стратегијска. Будући да функционише размена обавештајних сазнања између Ирачана и Американаца, загонетно је ко је на тој релацији заказао. С тим у вези, треба имати у виду да ирачке снаге безбедности, које броје око милион људи, формиране су и оспособљавају се да делују уважавањем америчке противтерористичке стратегије, која искључује стратегијска терористичка изненађења. Овакво нелагодно суочавање са терористима поново намеће питање: каква је сврха глобалног тоталног шпијунирања?