Sve je to od lošeg vina

Ovih dana se na naslovne strane dnevnih listova vratio Zoran Živković. Mediji tvrde da je bivši srpski premijer za sedam godina od skromnog državnog službenika koji živi samo od plate, kako je sam sebe opisivao, izrastao u milionera i krupnog zemljoposednika! Ovoga puta Zoran Živković nam se, dakle, vraća u liku uspešnog poslovnog čoveka, vinara i vinogradara.

Prema sopstvenom priznanju, Zoran Živković je rođen 22. decembra 1960. godine. Otac Borisav je bio šef Robne kuće u Nišu, a majka Radmila domaćica. Završio je Gimnaziju "Bora Stanković" u Nišu i Višu ekonomsku školu u Beogradu. Godine 1988. osnovao je ugovorno preduzeće „Supertim“, koje se kasnije spojilo s firmom „Tehnomeding“. Živković je bio direktor i vlasnik većinskog kapitala. Međutim, firma je zatvorena. Dakle, propala.

Nakon ulaska u politiku i desetogodišnjeg bavljenja isključivo ovim pozivom, Živković je 2003. godine, stupajući na mesto premijera, prijavio da živi od svoje i ženine državne plate, da vozi dva „oldtajmera" – više od 20 godina starog „folksvagena" i „sitroena", i da je vlasnik dela porodične kuće u Nišu. Nakon kratkog i ničim izazvanog premijerskog staža i poraza na izborima, parlamentarnim i unutarstranačkim, Živković se povukao iz ozbiljne politike. Zlonamerni bi rekli, politički propao.

Onda je, kažu dobro upućeni, bivši premijer neko vreme odmarao, pa rešio da se ponovo oproba u biznisu. Da pokuša da svoju istinu pronađe u vinu. Od tada sve je naglo krenulo nabolje. Toliko da je današnja imovinska karta frapantno različita od početne, šta god smatrali početkom. Novu 2010. godinu bivši premijer započinje kao vlasnik 47 hektara vinograda u Krčedinu koji, prema procenama stručnjaka, vredi najmanje 1.500.000 (milion i pet stotina hiljada) evra, firme koja uvozi vina iz Južne Amerike, luksuzne kuće u elitnom delu Niša i više luksuznih automobila, od kojih je najnoviji džip „tojota lend kruzer V8", koji košta više od 70.000 evra!? Ništa, dakle ni nalik na propast iz prethodnih epizoda.

To je bilo sasvim dovoljno da bi neki mediji počeli da se bave ovim neobičnim imovinskim preokretom. Pitanje se, kada se sve sabere i oduzme, svodi na sledeće: kako je moguć takav „poslovni” uzlet ni iz čega? Ovu očiglednu disproporciju između imovine sa kojom je napustio politiku (u međuvremenu prikazivani prihodi) i trenutnog imovnog stanja, Živković je prilično nevešto, pokušavao da objasni u poslednjih nekoliko dana.

Subvencije Ministarstva poljoprivrede, krediti Fonda za razvoj i Živkovićeva poslovna sposobnost argumenti su koji nisu impresionirali javnost. Naročito pošto je iz Fonda za razvoj stigao demanti u kojem se tvrdi da bivši premijer i njegova firma nikada nisu dobili sredstva od ovog fonda, a iz Ministarstva poljoprivrede objašnjenje da subvencije koje su novopečenom vinogradaru mogle da budu stavljene na raspolaganje nisu ni približno onolike kolikim ih on prikazuje.

U ovoj, kao i u drugim sličnim prigodnim prilikama, nameće se nekoliko povezanih pitanja. Da li se neke institucije u ovoj zemlji bave stvarnim prihodima i stvarnom imovinom političara, kao i poreklom njihovih prihoda i imovine? Gde su sada reformisani tužioci i sudije i neroformisana Agencija za sprečavanje pranja novca, Poreska uprava, policija? Zbog čega je za srpsku policiju i pravosuđe manje rizično da udari na narko-kartel koji godišnje prihoduje stotine miliona evra, nego na bilo kog političara, sadašnjeg ili bivšeg? Odakle kod građana Srbije utisak da svako ko se u ovoj zemlji bavi politikom, od šefa seoske mesne kancelarije do predsednika vlade i države, uživa večiti i neokrnjivi imunitet? Kako i čime se zaslužuje takav stepen zaštite od ovozemaljske pravde?

Verujem da ćemo jednog dana, ukoliko budemo dovoljno radoznali, uporni i trezni, dobiti odgovore na ova pitanja.