Суђење припрадницима ОВК и мук наше јавности

 Бивши лидери Организације ветерана  терористичке ОВК Хисни Гуцати и Насим Харадинај изјаснили  су се јуче  на суђењу пред Специјалним већима Косова у Хагу да нису криви за оптужбе које им се стављају на терет. Гуцати и Харадинај оптужени су за ометање рада тужилаштва и застрашивање сведока, јер су неовлашћено открили заштичене  информације укључујући и податке о потенцијалним сведоцима, које је Удружењу доствила непозната особа. Гуцати је пред судом казао да нема везе са тачкама оптужнице, док је Харадинај  специјалном тужиоцу рекао да оптужницу не разуме. Ово је једна од веома ретких новинских вести која се може наћи у нашој јавности о суђењу припадницима ОВК у Хагу а објављена је на дну странице у Вечерњим новостима. У другим писаним  медијима укључујући и многобројне електронске нема ни спомена о овом за нас изузетно важном процесу припадницима ОВК, починиоцима најмонструознијих злочина над српским народом, Ромима и Албанцима лојалним српској држави. Зато се оправдано мора поставити питање, да ли се ово суђење у Хагу одвија тајно и мимо јавности. Али и да је тако, а није, не постоји рационално и прихватљиво оправдање зашто ово суђење остаје и даље апсолутно ван видокруга наше јавности.

Ово је свакако  једна од изузетно важних тема која би морала бити у самом центру  наше медијске и друштвене пажње. Њеном тешко објашњивом маргинализацијом и ниподаштавањем губимо изузетну прилику да се коначно чује и види наша страна истине о тешком страдању српског народа на Косову и Метохији

Оно очигледно није важна  тема за наше медије и то вероватно није ни случајно. Јер праћење овог суђења би држало у фокусу питање положаја и страдања српског народа на Косову и Метохији а то очигледно није у интересу представника  напредњачке власти. Они се питањем Косова и Метохије баве само онда када су принуђени актуелним провокацијама албанске стране, али за њих је одлучујућа процена да ли то може њима бити од политичке користи или се  уклапа у вођење непрестане изборне кампање. Можемо само упоредити на који начин је медијски праћено суђење у Хашком трибуналу када је требало осудити учеснике српског“ удруженог злочиначког подухвата“. Специјалне емисије, директни преноси, насловне стране новина широм света. И све је то било  део медијске слике која је стварана о суђењу у Хашком трибуналу на коме су превасходно осуђени Срби јер је то и била главна сврха формирања овог нелегитимног суда чији је задатак био да Србе оптужи као главне кривце за разбијање Југославије.

Када је после великог натезања и преговарања почело да функционише Специјално Веће на којем се суди припадницима ОВК за злочине почињене на Косову и Метохији у нашој јавности је настао готово потпуни и тешко објашњиви мук. То очигледно није носећа и значајна тема за наше медије, они су забављени пре свега одбраном лика и дела А. Вучића и његовом „херојском и историјском“ улогом не само у решавању положаја српског народа на Косову и  Метохији. Славе се његови изузетни успеси у решавању  кризних ситуација на Косову и Метохији, без обзира што нико заиста не зна о чему се преговара, а суђење припадницима ОВК је у потпуности маргинализовано и без икаквог стварног одјека у друштву. А управо је ово суђење јединствена прилика  да се нашој али пре свега и светској јавности укаже  на страдање  српског народа и злочиначку природу тзв. ослободилачке војске Косова. Ово је свакако  једна од изузетно важних тема која би морала бити у самом центру  наше медијске и друштвене пажње. Њеном тешко објашњивом маргинализацијом и ниподаштавањем губимо изузетну прилику да се коначно чује и види наша страна истине о тешком страдању српског народа на Косову и Метохији. Али и прилика да се актуелизује и покаже изузетно тежак положај Срба који су и даље изложени бруталном  насиљу и недостатку елементарних услова за одвијање нормалног живота и остваривање једног од основних људских права, права на људску слободу и слободу кретања.

Ништа мање није проблематичан и неприхватљив однос наше јавности и власти према судбини Горана Станишића којег је основни суд у Приштини пре неколико дана осудио на 20 година робије због наводног ратног злочина против цивилног становништва. Његова супруга је поводом овог хапшења и пресуде изјавила“ Мој супруг ни мрава није згазио. Он ми је после хапшења каза, како сам ратни злочинац када метка нисам опалио. Они су решили да осуде неког Србина, а  мој супруг им је добро дошао јер је рођен и живео у селу где је за време рата било сукоба са Албанцима. А то  што мој супруг са тим нема везе, то њима као да није битно. Неоснованим хапшењем и пресудама косовске власти јасно стављају свим Србима до знања да не смеју да се врате, а тиме  и застрашују и све остале расељење шаљући им поруку да могу исто тако проћи. Породица Стошић је иначе имала намеру да се врати у своје село и настави живот на њиховом Косову и Метохији.

Понавља се  иста матрица као и са суђењем за злочине ОВК  у Хагу, наша јавност остаје без правих информација а самим тим изостаје шире и осмишљено реаговање на очигледан пример кршења основних људских права. Пресуда Горану Станишићу на ДВАДЕСЕТОГОДИШЊУ РОБИЈУ спада у очигледно негирање основних правних  норми и мора бити јасан повод да се устане у одбрану основних људских права овог припадника српског народа који је само имао намеру да се врати у своје село Словиње ког Гњилана. Он је истинска жртва косовског тзв. правног  система који је недавно добио велике похвале од стране представника Европске Уније. Овај у низу случајева суђења Србима без икаквих основа и валидних доказа морао је  бити права прилика да се огласе поред наших државних органа и и све организације и удружења која се баве положајем Срба на Косову и Метохији. Резолутна и широка друштвена и медијска акција морала је бити одговор на овакве недопустиве и намештене тзв. судске процесе којима су изложени Срби на Косову и Метохији. Јер одбрана сваког Србина који је неоправдано и противправно осуђен је од изузетног значаја за опстанак Срба на Косову и Метохији.

Као и увек до сада ,када су у питању права српског народа, многобројне људско-правашке невладине организације/посебно специјализоване за доказивање српске кривице и утеривање истине о српској неспремности у суочавању са прошлошћу/ нису нашле за сходно да се огласе поводом ове срамне осуде Горана Станишића и бруталног кршења његових људских права

Једино тако, ако Срби осећају  да је јавност у Србији спремна да реагује на прави начин на свако насиље и кршење њихових људских прва они ће бити у стању да опстану на Косову и Метохији и тако га сачувају као саставни део српске државне  територије. Они зато не могу бити само рутинска и пригодна вест у нашим медијима када се деси случај као са пресудом Горану Станишићу и да после неколико дана она буде препуштена забораву. То мора бити стална и што шира активност на буђењу наше јавности и ширењу свести да је одбрана сваког Србина на Косову и Метохији основни услов да оно не буде само део политикантских изборних игара и узгредних анкета о европском опредељењу наших грађана. Као и увек до сада ,када су у питању права српског народа, многобројне људско-правашке невладине организације/посебно специјализоване за доказивање српске кривице и утеривање истине о српској неспремности у суочавању са прошлошћу/ нису нашле за сходно да се огласе поводом ове срамне осуде Горана Станишића и бруталног кршења његових људских права. То се није могло ни очекивати, али основно питање је, зашто ми ћутимо и шта ми чинимо да коначно добијемо праве информације о суђењу припадницима ОВК за злочине које су починили на Косови и Метохији и даљој судбини Горана Стошића јер је он свакако постао један у низу симбола неправде и кршења људских права Срба на Косову и Метохији.

Зато не треба да нас чуди што се након рањавања Срећка Софронијевића, кога су у Звечану с леђа  упуцали припадници специјалних јединица полиције РОСУ  окупило неколико десетина грађана око 22 сата на углу Таковске улице и Булевара краља Александра у знак подршке нашем народу на Косову и Метохији. Група је носила развијену српску тробојку и транспаренте на којима је писало Нема предаје. Тако је Београд одговорио на проливање  крви  на Косову и Метохији, и то није случајно већ је последица нашег укупног односа према догађајима у овој нашој покрајини. На  састанку са председником Србије у Рашкој могао се чути захтев  Срба са Космет. “Одбраните нас или ћемо сами против терора. Уколико се следећи пут деси нешто овако имаћемо општи отпор. Ма шта то значило и како год то схватили, али бранићемо се свим расположивим средствима. Да ли нашу децу и нас треба да изнесу у сандуцима са КИМ  да бисте нас ви заштитили. Не разумемо да неко пуца на голоруки народ.

Очигледно је да Председник Републике није схватио  глас народа који му је јасно рекао да  његовом стрпљењу долази крај и да се не ради о његовој глави и његовим политикантским калкулацијама , испразној реторици и гротескном јуначењу већ је питању судбина и опстанак српског народа на Косову и Метохији

Уследио је  још један у низу „државничких“  и покровитељских  одговора  А. Вучића „Моја порука њима је да ћемо чувати мир, поштоваћемо споразуме. Молимо НАТО да обавља свој посао,  молим их. Молим Албанце да не покушавају насиљем да уводе Србе у ред, а ако буду покушали, мислећи да су да су уз подршку страних сила довољно снажни да то ураде, и упркос томе што ће цео свет тражити моју главу, мој одговор је јасан, у тој борби за заштиту живота наше деце на КИМ ,њихов опстанак, не само да ћемо да их заштитимо, већ данас са сигурношћу могу да кажем да ћемо победити у тој борби. Браните се од насиља, бићемо уз вас“. Очигледно је да Председник Републике није схватио  глас народа који му је јасно рекао да  његовом стрпљењу долази крај и да се не ради о његовој глави и његовим политикантским калкулацијама , испразној реторици и гротескном јуначењу већ је питању судбина и опстанак српског народа на Косову и Метохији.