Коментар дана | |||
Шта стоји иза узајамних похвала нашег премијера и немачке канцеларке? |
недеља, 15. јун 2014. | |
Иако је њено слободно време веома ограничено, гђа Ангела Меркел успела је да један његов део одвоји и за премијера Србије и да га позове на састанак у Берлин. Што је он доживео као велику почаст и својим изјавама показао да је позив и заслужио. Нагласио је да Србија, иако мала земља, жели да буде поуздан савезник далеко веће и утицајније Немачке. Нажалост, по његовим речима, Србија то раније није умела и знала. Обећао је затим премијер својој домаћици, као што то добар ђачић обећава своме строгом учитељу, да ће Србија бити симбол стабилности, да Немачка не треба да од Србије очекује ( ваљда: да стрепи од њих?) никакве проблеме у региону, већ да ће са свима имати добре, комшијске односе ( а шта, ако те комшије за такве односе баш и нису много расположени?) Закључио је како је Немачка највећа и најважнија земља и за нас и у целој Европској унији. Канцеларка му је извратила речима пуним похвала садашњој Влади за спремност на сарадњу; признање Косова, које је пре само две-три године изгледало толико далеко, оно је сада практично завршено. И домаћица и гост били су задовољни сусретом који је потврдио велики преокрет у политици Србије. Премијер је био толико кооперативан да се готово извињавао госпођи Меркел што смо ми Срби безгранично тврдоглав и безуман народ. Да нисмо такви какви смо, зар бисмо само у току двадесетог века толико изнервирали Немце да су морали да нас бомбардују и окупирају не би ли нас дотерали у ред, а при чему су и сами имали жртве у људству и материјалу. И све то због наше ограничености која нас је спречавала да препознамо правог пријатеља и савезника. Убудуће ћемо окренути сасвим други лист и бити поуздан савезник Немачке, која за нас остаје најважнија држава на свету. Премијер је по свему судећи веома задовољан пријемом и разговорима са домаћицом отпутовао за Београд. Очигледно је сценио као свој велики успех то што је са њом пронашао заједнички језик (тачније: обећао да ће испунити сваки њен захтев) а Немачку прогласио за главну наду и узданицу Србије. Као да је заборавио (а није имао никога да га на то подсети) шта је у 20. веку наша земља доживела управо од ње. Ако нас Немачка у Првом светском рату, у коме је српски народ претрпео огромне жртве и разарања, и није непосредно напала, она је била главни подстрекач Аустроугарске да то учини. Двадесет три године после завршетка Првог светског рата, 6. априла 1941, Немачка је и без објаве непријатељстава , бомбардовањем Београда, започела напад на Краљевину Југославију. Главни град је уништен бомбама ( што се лепо видело са фотографија које су недавно биле изложене на Калемегдану), погинуло је много цивила. Немци су окупирали земљу, неке делове препустили својим савезницима, Хрватску усташама, док су се они задовољили Србијом. Где су увели јединствено правило да у знак одмазде за сваког свог убијеног војника стрељају сто српских талаца, а за рањеног педесет. Отворени су логори за непоуздане Србе, Јевреје и Цигане. Придржавајући се свог правила за одмазду, у Крагујевцу су 21. октобра 1941. ученике виших гимназије извукли из школских клупа и отерали их на губилиште. После завршетка рата немачким грађанима био је з а б р а њ е н долазак у Крагујевац. Са годинама, заборављали су се и немачки злочини, доста наших људи нашло је посао у Немачкој, те је и то несумњиво допринело успостављању бољих односа и ближих веза. Дошла је и 1991. година и побуне Хрватске и Словеније, које су прогласиле самосталност и одвојиле се од СФРЈ. Немачка је похитала да призна ове републике, и тиме подстакла избијање грађанског рата који је уназадио све земље бивше Југославије, а највише Србију. Ни то није било све од Немачке. Када је НАТО 1999. године 78 дана бомбардовао Србију (а неколико дана и Црну Гору ), у том злочиначком подухвату су, заједно са још 18 других држава чланица Северноатлантског савеза, учествовали и немачки бомбардери. Нажалост, за тај злочиначки подухват досад нико није одговарао, а нема много наде ни да ће се то икада догодити. Све тужбе су одбијане због “ненадлежности суда”, те су тако за бомбардовање очито били криви сами Срби, који су га “изазвали” . Србија је затим још једном кажњена: одузете су јој Косово и Метохија да би се тамо саградила америчка војна база “Бондстил” и створила нова албанска држава на Балкану. Што се најзад и догодило када је 2008. године проглашена република Косово. Разуме се, Немачка није пропустила ни ову прилику да учини нешто на штету наше земље. И она је међу првима признала нову “државу” на територији Србије. Премијера, међутим, не занима прошлост, већ је окренут будућности и пријатељским односима са некадашњим па и не тако давним непријатељима. Стога је и веома задовољан исходом берлинских разговора. Заклиње се гђи Меркел ће Србија бити поуздан савезник Немачке, док нашу јавност умирује поруком да из Немачке нема нових захтева ( тачније: уцена ). Можда је то и тачно, вероватно су оценили да нас треба пустити да се мало опустимо и одахнемо, да затим – док будемо корачали ка далекој и недостижној Европској унији - почну да постављају питања уласка у НАТО, увођења санкција Русији или Републици Српској, осамостаљења Војводине..и чега им драго. |