„Srpski blok“ - Iskrena ideja, ili samo još jedan pokušaj političkog presvlačenja

Na konferenciji za štampu poslednjih dana avgusta 2022. Aleksandar Vučić, predsednik Republike Srbije, je dao ocenu o potrebi da se formira „Blok normalnosti, pristojnosti, Srpski blok“, što je iznenađenje imajući u vidu potpunu suprotnost njegovih dela (na reči političara njegova škole ne treba obraćati pažnju) i to u periodu dugom skoro trideset godina. Šta je rekao?

„I zato će biti važno da formiramo blok normalnosti, pristojnosti, srpski blok! (kada kažem srpski ne mislim nacionalno srpski, i građanski i nacionalno, blok pristojnosti koi će da se suprotstavi i jednima i drugima!“ (RTS, A. Vučić)

Vešto i dobro spakovana priča, kao da ga savetuje neka dobra i skupa agencija iz, recimo, Izraela? Sigurno je da će ovaj iluzionistički potez svakako proći kod onih koji, boreći se za opstanak, nemaju vremena da pažljivo posmatraju šta rade političari u Srbiji.

Na političkoj sceni Srbije postoje dva formalna tabora: blok „desno“ okupljen (oko Vučića) i blok „levo“ (u procesu koagulacije i završiće takođe oko jedne ličnosti). Ko hoće da se bavi politikom to može da radi unutar pomenuta dva prostora jer tu je dozvoljeno uživanje sredstava zvanih politika. Naravno, pod strogo opredeljenim pravilima ponašanja i bez nade da kvalitetan i produktivan rad dovede do napredovanja u hijerarhiji. Možeš raditi koliko hoćeš ali na ključne funkcije će uvek biti raspoređivani „padobranci“ koji do tada nisu viđeni nigde (osim u trening centrima velikih sila) i koji su tokom života učinili ništa.

Između je pustinja, brisan prostor, bez vode i hrane u kome se nalazi 90% građana. Tu postoji formalna sloboda da se baviš politikom ali ne možeš u medije, nemaš novca da putuješ i promovišeš svoje ideje (kada već ne možeš u medije), i imaš problem sa institucijama države (policija, agencije, razbojnici u službi politike, itd). Ako slučajno se u tom prostoru ipak formira neka politička biljka odmah se interveniše, sinergijom obe političke strane, a ako to ne pomogne spušta se nivo prihoda građana ili podižu rashodi kako bi se u buduće onemogućio razvoj. Znači formalno postoje uslovi i prava, ali u praksi je neizvodljivo. Beživotni mikroklimat, svesno i namerno proizveden! Toliko o demokratiji u Srbiji.

Ovakva organizacija političkog prostora je proizvela potpuno bolesno društvo u svim segmentima a ne samo u politici (korupcija, provizije, prodaja prava, prodaja resursa, prodaja radno sposobnog stanovništva), atrofirala društveni angažman građana (povećan prostor za političke kadrove), proizvela nezainteresovanost birača za učešće u političkom procesu (izvesnost procene izbornog procesa), dovela da se u politiku mešaju većinom oni koji imaju neki lični interes (pojednostavljeno pregovaranje sa novopridošlim + nema iznenađenja), likvidirala kredibilitet političkih organizacija (nema potrebe za njima kada je sve dogovoreno), uništila potrebu društva za partijama i pokretima (pojednostavljenje pristopa državnoj kasi i resursima), i konačno - likvidirala same političare.

Ironija je da su političari proizveli sistem koji im je odgovarao da lako i bez smetnji vrše posao vlasti (ili završavaju poslove, ne znam kako se pravilno kaže). Na kraju taj sistem je likvidirao svoje kreatore, na oba kraja političke skale, i vlast i opoziciju. Izvršena je samolikvidacija celokupnog političkog aparata što smo gledali na martovskim izborima 2022. godine: vlast je morala da mehanizmima kojima sebi upumpava glasove isto učini opozicionim partijama (jer su i one u potpunosti bez kredibiliteta i života) kako bi održala iluziju političkog prostora zvanog demokratija. Ispostavilo se da su sve opozicione partije (i vlast) prazne ljušture, ili savremenim rečnikom rečeno, “gumene lutke na naduvavanje“ (citat Đ.V.). Znam šta vam je u glavi, ali nisam mislio na tu namenu, mada ako ćemo iskreno za tako nešto većina tkzv. opozicionih partija i služi (u političkom smislu).

I ko je za sve ovo odgovoran? Oni koju su skoro tri decenije vršili vlast, ili glumili opoziciju (čast retkim izuzetcima) a prvi među njima Aleksandar Vučić. Da li neko posle tri decenije delovanja u politici, i neko ko je stvorio goreopisani toksični politički mikroklimat može (i sme) da se tako radikalno promeni? Odgovor je kategorično – NE! Ako cilj nije promena mišljenja iz moralnih razloga ili na polzu naroda koji cilj može biti?

Evidentno je da je Aleksandar Vučić politički mrtav i da se održava u političkom životu samo zahvaljujući novcu, stranom uticaju i represalijama nad svakim ko misli drugačije

Prvenstveno političko „presvlačenje“ proizvoda radi produženja njegovog veka upotrebe. Evidentno je da je Aleksandar Vučić politički mrtav i da se održava u političkom životu samo zahvaljujući novcu, stranom uticaju i represalijama nad svakim ko misli drugačije (svim dozvoljenim i nedozvoljenim alatima). Ovo je pokušaj pravih, stranih, vlasnika „brenda“ da još malo profitiraju na svom proizvodu i da mu produže rok upotrebe, koji je odavno istekao. Međutim, kako nemamo slobodno političko tržište nemamo ni mehanizme zaštite potrošača.

Objektivno gledano njihov proizvod je neka vrsta Frankenštajna u političkom smislu. Mešavina svega i svačega u nasilno formiran organizam što bi formalno zadovoljilo i umirilo većinu birača u Srbiji. Kažem umirilo kako bi se na drugoj strani moglo mirno delati na rastakanju državnosti, otimanju ljudskih i prirodnih resursa, i polaganom raseljavanju „tih“ Srba, koji uvek se nađu na putu kada politički zapad krene ka resursima političkog istoka.

Politička organizacija pod nazivom SNS, koja je umrla ali nam se to još ne saopštava, je takođe deo projekta „Frankenštajn“: nema programa, ideja, vrednosti – nema temelja; nema konkurencije – nije održiva; nema drugog integrativnog cilja osim novca i telesnih nagona – nema dugoročnosti, itd. Ceo sistem je sveden na ugovornu obavezu između pojedinca i sistema u kojoj pojedinac rentira svoj matični broj (i svoj potpis) za pravo korišćenja svoje merice prilikom pretakanja harača iz narodne u državnu kesu. Ovo je neka vrsta franšize gde se na ograničen period prodaje pravo upravljanja poreskim prihodima, zajedničkim resursima, pravima građana, pravdom, investicijama (čitaj državnim plaćanjima) i tako dalje. Pojava koja nije nepoznata ovim prostorima ali je nepoznata građanima zbog „manjkavosti“ obrazovnog procesa. Još jedan dokaz da danas u Srbiji sve ima svrhu, pa i propusti.

Posledice pokušaja rebrendiranja AV će na kraju svih krajeva platiti građani Srbije. Međutim, bez uzimanja ili otimanja od Srbije nema ni napretka njihovog. Ilustracija za to je niz projekata zbog kojih bi samo par decenija unazad počinioci dobili doživotnu zatvorsku kaznu (a možda bi ponovo uveli i smrtnu kaznu) kao što su projekti Rio Tinto, Ling Long, bakar iz Bora, zlato iz Majdanpeka, prodaja tržišta stranicima, prodaja obradivog zemljišta strancima, prodaja radne snage strancima, jeziv skor između rođenih i umrlih, rekordna stopa nezaposlenosti, itd (moramo ovde stati jer nabrajanje svih zlodela protiv naroda i države može potrajati još stotine stranica).

U američkim filmovima uvek smo navijali za kauboje a snašla nas je sudbina Indijanaca. Ako se ne probudimo, ne nađemo adekvatnu organizaciju otpora, ne počnemo da od vođa zahtevamo jasne ciljeve i najvažnije da zahtevamo rezultat u praksi a ne prazne reči (bez obtira koliko bile zvučne i lepe), snaći će nas sudbina Indijanaca. Davaće nam prava izgradnje kockarnica i nekažnjene proizvodnje narkotika, oko kojih ćemo se klati, umirati i nestajati, ne primećujući da živimo u rezervatu koji su napravili od minornog naše države.