Наши претоварени градови - дошао новац и истерао човека

„Дошли дивљи и истерали питоме“

Градови су претоварени. Зграде и улице брекћу под теретом вишка квадрата, аутомобила, загађења, буке, светла. У њима нема више места за човека. У њима сада живе паре.

Све је мање зеленила, ваздуха, смисленог живота, урбаног духа. Беспотребна динамика, нервоза и ужурбаност су се увукли у сваку зграду, ходник и стан. У већини градова у Србији више се не може становати, јер су сви односи, који су градили живот у градовима (и људе), потпуно уништени. Логично, ако друштво не зна шта хоће, ни градови неће знати у ком правцу да се развијају. Градови су слика друштва; чак и када друштво то неће, градови немилосрдно све бележе.

Повлашћени појединци у Србији праве урбанистички хаос како би зарадили паре и купили некретнину у местима где влада – урбанистички ред!

Главни циљ грађевинских инвестиција у Србији није да се сагради објекат по одговарајућим стандардима, већ да се зараде паре и купи некретнина у Лондону, Монте Карлу, Бечу, Женеви, Боденском језеру, Паризу. При томе важи правило: не обазири се на сувласнике, комшије, улицу, блок, град, државу, и не бирај средства: потплаћуј, плаћај рекет, корумпирај, прети, ударај, разваљуј, батинај!

Период од последњих 30-так година у Србији остаће уписан као период који је показивао бригу за човека, али вербално, и никада више није уништавао тог истог човека (физички). То се некада звало лицемерје, а сада, по новом речнику, не знам како се зове. Чујем друге и осећам да је живот у тако „прерађеним“ градовима – одвратан!

Зашто? Зато што нема никакве принципе осим начела - згрнути што више новца. Међутим, да нема скривене игре испод стола и око стола, већ да је само принцип новца присутан, имали бисмо „дивљи запад“ и овако ужасне ситуације у градовима не би било. Да бар имамо „дивљи запад“ овде, онда када насилник покуша да нешто уради мимо воље већине, дошло би до вербалног, а потом оружаног дијалога, па ко победи.

Данас у Србији, са ружним атавизмима из прошлости, насилник је заштићен. Чак му и не треба оружје, већ само спремност за гажење свих граница морала и довољно новца да купи руковаоце кратких и дугих цеви, било да су оне у форми пера (у правосуђу и државној администрацији) или калибра 5,56 или 7,62 (у органима силе). Све њих режим суптилно изнајмљује ономе ко је вољан да плати.

Корупција у грађевинарству постала је део законом прописане процедуре. Чак су се развиле тачке преко којих се остварује комуникација са режимом: купци услуга испостављају жеље, уговарају се цене, преузима новац и испоручује „роба“. Ово није нека спектакуларна тајна, то знају и полиција и безбедносне службе, али се толерише, јер зашто би неко радио свој посао ако га на то нико не приморава. Одговорност самом себи и пред Богом, пред идејом о хуманом друштву (изабери по вољи), одавно су ликвидирани са предумишљајем.

Урбанистички планови су престали да буду уговори (који се цртају и пишу) између сукорисника неког простора на одређени период. Криминалци у грађевинарству су најпре кршили планове и рвали се да своје грађевине некако усагласе са плановима. За такве ситуације политичари су измислили легализацију, односно озакоњење. Када су се кримоси пробудили и схватили да могу све своје претеране жеље правовремено озаконити кроз урбанистичке планове (а вероватно добили сигнал из власти), кренули су да финансирају измену урбанистичких планова и тако да „легално“ долазе до ствари које су до јуче биле незамисливе.

Видевши јасан и леп бизнис, нпр. 60 еура по метру квадратном површине за дозволу за објекат која се добија у реалном року, а не чека се годинама (напомињем која је грађанско право, а не привилегија), организована политичка криминална група почела је да искључује из посла све који су могли сметати у тој процедури, најпре стручне и моралне.

Стручне су елиминисали, јер практично сваки захтев за изградњу је у сукобу са свим стручним начелима урбанизма, наученим чак и у овако бедним образовним процесима. Морални су искључени, јер се свака одлука у простору коси са свим начелима морала узетим из традиције, породице или чак магловитих грађанских норми које су успеле да преживе деценијско идеолошко бомбардовање.

Тако је планирање градова постало скоро искључиво ствар права, а не урбанизма као дела архитектонске струке. Нити један план, нити један пројекат није оборен због сукоба са начелима струке или етичким вредностима, већ искључиво због сукоба са правном процедуром. На неки начин то је добро, јер су правници (запослени у државном апарату, тужиоци и судије) тако преузели сву одговорност за урбанистички хаос који разара животе, здравље и материјалну имовину милиона грађана Србије. То ће свакако нова државна управа имати у виду када дође „сутра“, које ће неминовно доћи, и чини ми се бити другачије од свих претходних.

Да би се задржао какав-такав формализам, а у несташици архитеката спремних за сарадњу (има их, и то не треба заборавити), у послове одлучивања о планирању градова пуштене су професије које случајно у свом називу имају речи „простор“, „планирање“ и слично. Тако о финим урбанистичким детаљима, на пример укрштања колске и пешачке саобраћајнице, или укрштања водовода, канализације и подземних каблова јаке и слабе струје, који се цртају у размери 1:10 или 1:25 (један цм на цртежу је 10 или 25 у природи), одлучују људи који су оваквој ситуацији пришли најближе на 1:10 000 и још страшније, без икакве обуке у поменутим областима на потребном нивоу (поменута знања се стичу годинама). Да илуструјем, то су много удаљеније области него када би зубару поверили операцију на срцу. Али, таква ситуација држи илузију о неком стручном дијалогу. На крају, неће врх пирамиде одговарати, већ ти пешаци на терену: режим је био великодушан и дао им прилику да раде веома одговоран посао, а њима ко је крив што нису добро проценили шта знају, а шта не, зар не?

Горепоменуто је пут којим се разара друштво и привреда државе-жртве и већина таквих држава сада горе у ватри грађанских сукоба или умиру на операционом столу сециране ножем међународних компанија. Србија је управо то – пацијент који лежи на столу и из њега се ваде и препродају сви витални органи и делови који могу имати какву такву цену на тржишту. У томе им помажу корумпирани домороци који се на тај чин одлучују, јер мисле да неће бити кажњени, и корисни идиоти који се обично пецају на политику и сиромаштво.

Време је да пресечемо овај процес. Неће бити лако, нити ће бити кратко. Дуго се ова болест развијала, захватила је превише делова друштва: образовање, државну администрацију, праксу и најгоре, увукла у себе најтоксичнију врсту капитала, капитал из нарко-посла.

Промене траже реформу државне администрације, од републике до локалне заједнице, нову законску регулативу, нов начин контроле понашања у простору, промену начина израде и усвајања планова, укључење грађана у већину процеса, итд.

Нови приступ најпре захтева катарзу - озбиљне казне за одговорне у разарањима градова, а ту су, не само државни службеници, пројектанти, инвеститори, већ и тужиоци, судије, полиција за привредни криминал, тужилаштва за борбу против организованог криминала, произвођачи грађевинског материјала и посебно - банке. Вероватно ће систем морати бити заустављен на кратако како би се прецизно видело где смо, јер се не може веровати постојећој евиденцији и статистици.

Тренутно знамо само једно - овако даље не може! Више од тридесет година тоне 98% грађана Србије због похлепе и слабости само 2% друштва. На једној страни су грађани - опијени, уморни, опљачкани, равнодушни према животу, а на другој бескрупулозни инвеститори и још бруталнији политичари – одморни и препуни новца.

Ко не газдује простором, узалуд му је контрола (јадних) финансија и (јадне) политичке сцене. То су само мрвице којима се непомјаници од политичких војника задовољавају за то што убијају и уништавају имовину и животе грађана Србије. У Србији грађани су носиоци суверенитета и имовине државе али формално, јер од тога немају никакву корист већ само трошкове. Ко убира приход од некретнине, тај је њен стварни власник - „чије су овце, тога је и ливада!“.