„Српски блок“ - Искрена идеја, или само још један покушај политичког пресвлачења

На конференцији за штампу последњих дана августа 2022. Александар Вучић, председник Републике Србије, је дао оцену о потреби да се формира „Блок нормалности, пристојности, Српски блок“, што је изненађење имајући у виду потпуну супротност његових дела (на речи политичара његова школе не треба обраћати пажњу) и то у периоду дугом скоро тридесет година. Шта је рекао?

„И зато ће бити важно да формирамо блок нормалности, пристојности, српски блок! (када кажем српски не мислим национално српски, и грађански и национално, блок пристојности кои ће да се супротстави и једнима и другима!“ (РТС, А. Вучић)

Вешто и добро спакована прича, као да га саветује нека добра и скупа агенција из, рецимо, Израела? Сигурно је да ће овај илузионистички потез свакако проћи код оних који, борећи се за опстанак, немају времена да пажљиво посматрају шта раде политичари у Србији.

На политичкој сцени Србије постоје два формална табора: блок „десно“ окупљен (око Вучића) и блок „лево“ (у процесу коагулације и завршиће такође око једне личности). Ко хоће да се бави политиком то може да ради унутар поменута два простора јер ту је дозвољено уживање средстава званих политика. Наравно, под строго опредељеним правилима понашања и без наде да квалитетан и продуктиван рад доведе до напредовања у хијерархији. Можеш радити колико хоћеш али на кључне функције ће увек бити распоређивани „падобранци“ који до тада нису виђени нигде (осим у тренинг центрима великих сила) и који су током живота учинили ништа.

Између је пустиња, брисан простор, без воде и хране у коме се налази 90% грађана. Ту постоји формална слобода да се бавиш политиком али не можеш у медије, немаш новца да путујеш и промовишеш своје идеје (када већ не можеш у медије), и имаш проблем са институцијама државе (полиција, агенције, разбојници у служби политике, итд). Ако случајно се у том простору ипак формира нека политичка биљка одмах се интервенише, синергијом обе политичке стране, а ако то не помогне спушта се ниво прихода грађана или подижу расходи како би се у будуће онемогућио развој. Значи формално постоје услови и права, али у пракси је неизводљиво. Беживотни микроклимат, свесно и намерно произведен! Толико о демократији у Србији.

Оваква организација политичког простора је произвела потпуно болесно друштво у свим сегментима а не само у политици (корупција, провизије, продаја права, продаја ресурса, продаја радно способног становништва), атрофирала друштвени ангажман грађана (повећан простор за политичке кадрове), произвела незаинтересованост бирача за учешће у политичком процесу (извесност процене изборног процеса), довела да се у политику мешају већином они који имају неки лични интерес (поједностављено преговарање са новопридошлим + нема изненађења), ликвидирала кредибилитет политичких организација (нема потребе за њима када је све договорено), уништила потребу друштва за партијама и покретима (поједностављење пристопа државној каси и ресурсима), и коначно - ликвидирала саме политичаре.

Иронија је да су политичари произвели систем који им је одговарао да лако и без сметњи врше посао власти (или завршавају послове, не знам како се правилно каже). На крају тај систем је ликвидирао своје креаторе, на оба краја политичке скале, и власт и опозицију. Извршена је самоликвидација целокупног политичког апарата што смо гледали на мартовским изборима 2022. године: власт је морала да механизмима којима себи упумпава гласове исто учини опозиционим партијама (јер су и оне у потпуности без кредибилитета и живота) како би одржала илузију политичког простора званог демократија. Испоставило се да су све опозиционе партије (и власт) празне љуштуре, или савременим речником речено, “гумене лутке на надувавање“ (цитат Ђ.В.). Знам шта вам је у глави, али нисам мислио на ту намену, мада ако ћемо искрено за тако нешто већина ткзв. опозиционих партија и служи (у политичком смислу).

И ко је за све ово одговоран? Они коју су скоро три деценије вршили власт, или глумили опозицију (част ретким изузетцима) а први међу њима Александар Вучић. Да ли неко после три деценије деловања у политици, и неко ко је створио гореописани токсични политички микроклимат може (и сме) да се тако радикално промени? Одговор је категорично – НЕ! Ако циљ није промена мишљења из моралних разлога или на ползу народа који циљ може бити?

Евидентно је да је Александар Вучић политички мртав и да се одржава у политичком животу само захваљујући новцу, страном утицају и репресалијама над сваким ко мисли другачије

Првенствено политичко „пресвлачење“ производа ради продужења његовог века употребе. Евидентно је да је Александар Вучић политички мртав и да се одржава у политичком животу само захваљујући новцу, страном утицају и репресалијама над сваким ко мисли другачије (свим дозвољеним и недозвољеним алатима). Ово је покушај правих, страних, власника „бренда“ да још мало профитирају на свом производу и да му продуже рок употребе, који је одавно истекао. Међутим, како немамо слободно политичко тржиште немамо ни механизме заштите потрошача.

Објективно гледано њихов производ је нека врста Франкенштајна у политичком смислу. Мешавина свега и свачега у насилно формиран организам што би формално задовољило и умирило већину бирача у Србији. Кажем умирило како би се на другој страни могло мирно делати на растакању државности, отимању људских и природних ресурса, и полаганом расељавању „тих“ Срба, који увек се нађу на путу када политички запад крене ка ресурсима политичког истока.

Политичка организација под називом СНС, која је умрла али нам се то још не саопштава, је такође део пројекта „Франкенштајн“: нема програма, идеја, вредности – нема темеља; нема конкуренције – није одржива; нема другог интегративног циља осим новца и телесних нагона – нема дугорочности, итд. Цео систем је сведен на уговорну обавезу између појединца и система у којој појединац рентира свој матични број (и свој потпис) за право коришћења своје мерице приликом претакања харача из народне у државну кесу. Ово је нека врста франшизе где се на ограничен период продаје право управљања пореским приходима, заједничким ресурсима, правима грађана, правдом, инвестицијама (читај државним плаћањима) и тако даље. Појава која није непозната овим просторима али је непозната грађанима због „мањкавости“ образовног процеса. Још један доказ да данас у Србији све има сврху, па и пропусти.

Последице покушаја ребрендирања АВ ће на крају свих крајева платити грађани Србије. Међутим, без узимања или отимања од Србије нема ни напретка њиховог. Илустрација за то је низ пројеката због којих би само пар деценија уназад починиоци добили доживотну затворску казну (а можда би поново увели и смртну казну) као што су пројекти Рио Тинто, Линг Лонг, бакар из Бора, злато из Мајданпека, продаја тржишта страницима, продаја обрадивог земљишта странцима, продаја радне снаге странцима, језив скор између рођених и умрлих, рекордна стопа незапослености, итд (морамо овде стати јер набрајање свих злодела против народа и државе може потрајати још стотине страница).

У америчким филмовима увек смо навијали за каубоје а снашла нас је судбина Индијанаца. Ако се не пробудимо, не нађемо адекватну организацију отпора, не почнемо да од вођа захтевамо јасне циљеве и најважније да захтевамо резултат у пракси а не празне речи (без обтира колико биле звучне и лепе), снаћи ће нас судбина Индијанаца. Даваће нам права изградње коцкарница и некажњене производње наркотика, око којих ћемо се клати, умирати и нестајати, не примећујући да живимо у резервату који су направили од минорног наше државе.