Sprint u čeljusti ucenjivača

Nekoliko poslednjih nedelja, vladajuće stranke i njihovi predstavnici (a naročito predsednik i prvi potpredsednik Vlade), veoma su se trudili da saopštenjima o pregovorima u Briselu građanima Srbije uteraju strah u kosti. Kao da je to još uopšte moguće. Ne zato što su mnogo hrabri, već što već  duže od dve decenije žive u filmu strave i užasa koji nema izgleda da će se skoro završiti, te nije nikakvo čudo što su manje-više oguglali na sve što im se dešava.

Dok su trajali pregovori (tačnije: sastanci na kojima je odbacivan svaki predlog naših predstavnika ili dopunjavan drugim kako bi postao besmislen), neprestano je javljano kako nema nade da će se oni po Srbiju povoljno završiti. Ispadalo je da je jedino moguće rešenje izbor manjeg zla od dva rđava. Ili će se Srbija svojevoljno odreći preotetog Kosmeta i tako od Evropske unije zaslužiti nagradu za dobro vladanje, koja će se sastojati od određivanja datuma za početak pregovora o pridruživanju, ili će morati da se pozdravi sa namerom da stigne u EU.

Dobijanje datuma, razume se, tek je sićušni zakoračaj na putu u Evropu i uopšte ne znači  da će se Srbija najzad naći u  društvu razvijenijih država našeg kontinenta (Bugarske i Rumunije, na primer!). No kako građani Srbije već godinama slušaju mantru da Evropa nema alternativu, to se nekome čini da bi i dobijanje datuma zvučalo kao poklon. U isto vreme, ovakav ishod veoma bi odgovarao Evropskoj uniji, jer bi joj se ukazala izuzetna prilika za nova ucenjivanja Srbije, a staro je pravilo da ucenjivač nikad ne ispušta svoju žrtvu kad ona počne da ispunjava njegove zahteve. Do kraja života (njenog ili njegovog). I još nešto: od određivanja datuma za  početak pregovora može da protekne mnogo mnogo vremena, a  da do pridruživanja možda nikad i ne dođe.                   .

Na kraju poslednjeg sastanka u Briselu, na kome nije postignut nikakav dogovor, državni vrh Srbije (koji se, inače, ne pominje u Ustavu Srbije Republike) dobio je ultimatum od gospođe baronice Ketrin Ešton (koja bi da uspešno završi “pregovore” Beograda i Prištine, pa da pohita u Oslo po Nobelovu nagradu za mir) da se izjasni do 9. aprila. O čemu? Zar nije dovoljno da samo potpiše kapitulaciju, kako reče predsednik Vlade, i da zemlja počne da se pakuje za put u toliko daleku Evropu.

Valjalo bi da građani Srbije bar u ovom času najpre budu obavešteni (ali potpuno) o prednostima i nedostacima članstva u tom savezu evropskih država. Ništa i nikad nije sve  savršeno, uvek ima i mana, ali, koje se, nažalost,  teže otkrivaju, jer uspešno prikrivaju .Iako, prema čl. 51 Ustava Srbije, “svako ima pravo da istinito, potpuno i blagovremeno bude obaveštavan o pitanjima od javnog značaja (u šta nesumnjivo spada i Evropska unija) i sredstva javnog informisanja dužna su da to pravo poštuju”, ipak, nisu retki slučajevi da se svesno ili nesvesno zaboravlja na ovo pravo na obaveštenost, pa se građani slučajno ili namerno dovode u zabludu.  Zato se u raznim prilikama “njihovo pravo da znaju sve” svede na činjenicu da ne znaju ništa, ili, u najboljem slučaju, bar ne ono što  je najvažnije.

Takozvani  državni vrh Srbije, koji je u velikoj nedoumici oko toga kako da odgovori na ultimatum gđe Baronice, najviše se, po svemu sudeći, plaši da bi njegov odlučniji stav prema uceni izazvao odlaganje  toliko željenog datuma. A zaboravlja da bi mu građani Srbije najbolje pomogli da to pitanje razreši. Treba ih samo pozvati da na referendumu kažu da li im je Evropska unija neophodna ili nije.