Specijalno vaspitanje

Školstvo u Srbiji prolazi kroz teške trenutke. Novca fali, zaposlenih ima previše, đaka negde nedostaje a negde preteklo, učila zastarela. Nastavnici ne mogu da izađu na kraj sa sve agresivnijim učenicima, a učenici da se izbore sa teškim školskim torbama i „preobimnim“ programima koji su suviše „suvoparni“. Rezultati – zna se – sve gori. Iz godine u godinu, prema testovima, sve više zaostajemo za đacima drugih zemalja. Kada se pokrene priča o spasonosnim rešenjima za srpsko školstvo, tu se svi slažu – više novca, reforme u pravcu evropskih standarda, "praktična znanja za poslove budućnosti", i kompjuteri, kompjuteri, kompjuteri...

A šta ako se može i bez svega toga? Šta ako obrazovanje može da bude uspešno i bez uvođenja progresivnih metoda obrazovanja, najnovijih tehnologija u učionice, i bez pretvaranja „suvoparnih“ činjenica u zabavne sadržaje koji bi školu trebalo da učine provodom?

Evo jednog upečatljivog primera iz SAD, zemlje o čijem obrazovanom sistemu obično mislimo kao o najgorem na svetu. Naravno, ni američkom školstvu ne cvetaju ruže, ali i tu ima izuzetaka. U pitanju su tzv. indijanske nezavisne državne srednje škole iz najsiromašnijih krajeva Kalifornije, koje su do skora, zahvaljujući alkoholizmu i nasilju među učenicima, popularno nazivane zoo-vrtovima. Posle nepune decenije drugačijeg pristupa radu sa decom, ove škole, koje pohađaju uglavnom delikventi i socijalni slučajevi pripadnici manjina, pretvorile su se u "obrazovna čuda" (po rečima guvernera Švarcenegera), i sa samog dna rang listi uspešnosti, popele se na sam vrh, među 1% najboljih škola u državi.

Taj drugačiji pristup nije se zasnivao na više novca, uvođenji kompjutera, popovanju o toleranciji, samopouzdanju, različitosti i ostalim građanskim vrlinama, niti na prilagođavanju gradiva interesovanjima smorene dece, već na prostom povrtaku na "staro", tj. na red, disciplinu i mukotrpan rad.

A mukotrpan rad odnosi se ne samo na učenike već i njihove profesore, koji u školi često opstaju kraće nego deca. Otpuštaju se istog sekunda kada se pokažu nedovoljno pripremljenim, nedovoljno sposobnim da održe disciplinu ili kada su rezultati slabi. Takvo nešto u Srbiji bilo bi ravno naučnoj fantastici, budući da ih ovde od svake "kontrole kvaliteta" štite sindikati i kolektivni ugovori.

Budući da nema uspešnog učenja bez discipline na nastavi, učenici su podvrgnuti vojničkom drilu koji u krajnjim slučajevima uključuje i kazneno ribanje klozeta. Profesori su strogi i na časovima je muk. I najmanji nestašluci kažnjavaju se ostajanjem posle nastave ili radnom subotom. Nastava je svetinja, a odmori između časova jedva da postoje, kako bi se uštedelo što više vremena za učenje. Čak se i praznici "proslavljaju" radno, a predavanja traju i tokom letnjeg raspusta. Težište se stavlja na jezik i matematiku, koji se svakodnevno rade tri sata, dok je učenje umetničkih predmeta dozvoljeno tek nakon završetka redovne nastave. Domaćih zadataka ima mnogo, izostajanje sa nastave se ne toleriše, a popravljanja ocena radi prolaska najlošijih đaka u sledeći razred nema uopšte.

U učionicama nisu dozvoljeni ni televizori niti računari, a škole nemaju laboratorije, već se sve uči iz "suvoparnih" knjiga. To, međutim, ne sprečava svršene učenike da upisuju najbolje američke  univerzitete. Zanimljivo, s obzirom na to da je nedostatak modernih učila jedan od omiljenih argumenata kada se objašnjava zašto srpski đaci zaostaju za svetom.

Naravno, američki obrazovni establišment fenomen indijanskih nezavisnih državnih škola doživljava kao trn u oku, jer on razbija sve mitove o savremenom progresivnom obrazovanju kao najboljem. Takođe, kontroverzne metode disciplinovanja nikada ne bi mogle da prođu u drugim državnim školama, koje su, za razliku od indijanskih, dužne da poštuju zakonom propisane profesionalne standarde postupanja prema deci, što znači da, ukratko rečeno, bezobraznim, agresivnim i lenjim klincima ne mogu ništa. Otprilike kao i naše škole.

Ruku na srce, ni deca koja idu u indijanske škole ne mogu da se porede sa prosečnom srpskom decom, koja, uprkos pokušajima medija da ih takvim predstave, (još uvek) nisu sve sami delikventi, narkomani i alkoholičari, a ni škole nam nisu baš zoološki vrtovi. A i teško je zamisliti srpskog roditelja koji bi bio spreman da izloži svoje zlato ovakvom drilu, pa sve i da deluje – uostalom, ko se još danas u Srbiji ovajdio od znanja? Što opet ne znači da se, kada se razmišlja o rešavanju problema srpskog školstva, nad ovom pričom ne treba bar dobro zamisliti.