Slatki gresi hrvatske publike

Ipak, uprkos pozivima na bojkot, odbijanju da se skrušeno izvini za grehe iz prošlosti, medijskoj kampanji, tri dojave o bombi i protestu hrvatskih veterana domovinskog rata, Brena je uspešno održala koncert ispred 15.000 ljudi. Ispred dvorane, okupljenih par stotina protestanata puštalo je Tompsona, palilo sveće za žrtve rata i nazivalo posetioce koncerta izdajnicima i četnicima. Mada su sve karte bile davno rasprodate, mediji su naglašavali kako dvorana nije bila puna. Brena se navodno odlično provela, a i njena publika je konačno mogla uživo da sluša hitove uz koje je odrasla, makar onaj njen deo koji je rođen pre nego što je najveća ikona osamdesetih narodima i narodnostima SFRJ poručila „Hajde da se volimo!“. Sve u svemu, mnogo buke ni oko čega.

Naravno, kontroverze oko Breninog koncerta pokazuju da je Hrvatska, mada već godinama ugošćuje muzičare iz Srbije, još daleko od ravnodušnosti, a kamoli onog entuzijazma sa kojim se u Srbiji dočekuju hrvatske zvezde. Hrvatski muzičari Srbiju su počeli da osvajaju krajem devedesetih, odmah naišavši na srdačan prijem publike. Zapravo, jedino što ih je u početku kočilo bio je rizik po njihovu karijeru u domovini. Tako je recimo Doris Dragović, jedna od prvih koja je zabasala u naše krajeve posle devedesetih, izgubila deo svoje publike u Hrvatskoj, naročito svoj povlašćeni položaj kod navijača splitskog Hajduka. Slično je prošla i Alka Vujica, koja je u svojim pesmama otvoreno flertovala sa balkanskim melosom. Onda je stigao Magazin i napravio bum na srpskom tržištu, vodeći pritom računa da se u Hrvatskoj mnogo o tome ne govori, i vodeći neku vrstu paralelnih karijera u dve države.

Do uspostavljanja slobodnijeg protoka muzičara u suprotnom smeru trebalo je da prođe još podosta vremena, pa su se hrvatski fanovi morali zadovoljavati odlaskom u Sloveniju na koncerte svojih omiljenih srpskih muzičara. Đorđe Balašević je bio među prvima koji su održali koncerte u Hrvatskoj – u Puli 2001. i Zagrebu 2002. godine. Te 2002. stigao je i Bajaga, da bi se u Splitu proveo ko bos po trnju kada je koncert prekinut zbog bacanja suzavca u publici. A onda su, posle (ne)očekivane podrške hrvatskih glasača Željku Joksimoviću na Evroviziji,  polako počeli da pristižu i ostali – Neda Ukraden, Zdravko Čolić, Vesna Zmijanac. Istovremeno, onako neopaženo od strane mejnstrim medija, i srpski turbofolkeri počeli su da osvajaju hrvatske gradove, nastupajući po manjim klubovima i folkotekama, pred publikom najmlađe generacije koja je za ratne sukobe iz devedesetih čula jedino iz udžbenika.

I tako se jednog dana Hrvatska probudila shvativši da njeni školarci daleko više vole Mileta Kitića nego bečke valcere. Nakon prvobitnog šoka i mučnog perioda suočavanja sa „mračnom stranom“ sopstvene popularne kulture, polako je usledilo i pomirenje sa sudbinom. Naravno, uz neke ograde – turbo-folk možda jeste vrlo popularan, ali je i dalje neka vrsta andergraunda, uporno ignorisanog od strane hrvatske javnosti i medija.

Iako se ovih dana oko Breninog koncerta jeste podiglo mnogo larme, ne treba zaboraviti da je ne tako daleke 2002., najava prvog gostovanja Đorđa Balaševića izazvala mnogo više polemika i protesta nego sva potonja gostovanja muzičara iz Srbije zajedno, uključujući i Brenino. A Balašević, za razliku od Brene, nikada nije oblačio uniformu bosanskih Srba već je važio za „kosmopolitu“ i protivnika Miloševića. Dakle, vremena se očigledno menjaju. A muzički ukus, sviđalo se to nekima od nas ili ne, ostaje nam isti.