Početna strana > Rubrike > Komentar dana > „Škola bez kazne“
Komentar dana

„Škola bez kazne“

PDF Štampa El. pošta
Jovana Papan   
subota, 07. mart 2009.

Protekle nedelje najveći problem Srbije bile su dve devojčice od devet godina. Priča o bliznakinjama K. P. i V. P. iz jedne beogradske škole koje su mesecima maltretirale svoje školske drugove, šamarale ih i ubadale olovkama, nije se „skidala“ sa TV-ekrana i naslovnih strana. Roditelji ostalih učenika su protestovali, školski inspektori pisali zapisnike, psiholozi komentarisali, a jedino se predsednik Srbije još nije oglasio po ovom pitanju. Kao i uvek, zaključak je bio isti: današnja deca su plod jedne kulture nasilja, ona su „puna negativne energije“, a za to su krivi ratovi, nezaposlenost, siromaštvo, televizija, kompjuterske igrice.

Teško da je nasilje u učionicama nešto novo, i bojim se da se često zgražavamo nad sadašnjošću samo zato što smo skloni da romantizujemo prošlost. Bez problema mogu da se setim mnogih primera iz vremena kada sam ja išla u školu (osamdesete), a koji su dovoljno drastični da bi danas punili novinske stupce. U prvom osnovne dva „besprizorna“ dečaka iz odeljenja učiteljici su pretnjom batinama zabranjivali čak da ustane od katedre, nama su cepali knjige i sveske, a grafiti pornografskog sadržaja ispisani autolakom mesecima su stajali na školskoj tabli. U starijim razredima došao je učenik koji je iz prethodne škole izbačen zato što je premlatio „tetkicu“. Ubrzo je opet izbačen. Jedan intelektualno „inferiorniji“ klinac trpeo je godinama svakodnevna maltretiranja i ponižavanja, od batina do spuštanje gaća. Bilo je donošenja noževa u školu, ispijanja piva ispod klupe, otimanja novca za užinu, psovanja majke učiteljici, bacanja petardi pod katedru, razbijenih noseva, izbijenih zuba, svega. Jedino nije bilo kamera mobilnih telefona da sve to snime niti Jutjuba da se na njemu objavi.

Nije bilo baš toliko bolje ni prethodnim generacijama. U Beogradu iz vremena naših roditelja tuče u školama bile su svakodnevna pojava, isto se ubadalo olovkama, povremeno su sevali čak i noževi, ali bar jednom mesečno neko od učenika bio bi izbačen iz škole zbog lošeg vladanja. Dečaci iz pristojnih kuća sa 11-12 već su pušili, ali droge i pištolja, doduše, nije bilo. Devojčice su još uvek bile više razlog obračuna nego što su u njima učestvovale, ali emancipacija je u međuvremenu nadoknadila tu neravnopravnost. Tuče između đaka različitih škola često su završavale teškim povredama. Uostalom, roman „Kad su cvetale tikve“ Dragoslava Mihailovića sasvim slikovito opisuje doba kada su se „mangupi“ prebijali po ulicama i silovali devojke po parkovima.

Svakako ovo ne znači da na neke stvari ne bi trebalo obraćati pažnju samo zato što ih oduvek ima. Niti da je sada baš sve isto. Za početak, kako se može zaključiti iz napisa o problemu „bliznakinja“, danas gotovo da nema načina da se takvom ponašanju stane na put. Najzad, školovanje je obavezno, a agresivno ponašanje ionako nije krivica deteta, već, na primer, posledica toga što ga majka nije dojila ili tata dovoljno grlio. Izbaciti nasilnika iz škole je zabranjeno, čak i premestiti ga u drugu školu nije baš moguće, pa su učenici koji su pre nekoliko godina noću provalili i zapalili svoju školu (!) kažnjeni jedino smanjenom ocenom iz vladanja. A ocena iz vladanja pritom ne utiče na uspeh.

Naravno, nastavnici uporno od prvog dana uče decu da nikada i ni pod kojim uslovima ne smeju da udaraju. Neka deca, gle čuda, ipak to rade. Žrtve se ne brane, a nije ni dozvoljeno, već se žale nastavnicima, oni opominju nasilnike, i tako svakodnevno, bez uspeha. Onda se nastavnici žali direktoru, direktori inspekciji, inspekcija ministarstvu. Ništa se, naravno, ne popravlja, a zašto i bi, kada nema ni otpora, niti kazne. Čak se detetu žrtvi savetuje da promeni školu. A onda roditelji izgube živce i zovu televiziju, novine. Svi se čude, otkuda odjednom toliko agresije među decom.

Na kraju, kada roditelji konačno shvate da im protesti i slikanje po novinama neće pomoći da reše problem, neki od njih krenu da ga rešavaju sami. Recimo, na najbližem kursu dečjih borilačkih veština. Na kraju krajeva, vaspitači možda moraju da pričaju deci o miru, ljubavi i toleranciji, ali roditelji tu obavezu baš i nemaju.

 

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner