Selebritizacija Demokratske stranke

„Želeo sam da budem slobodan i komunista“, napisao je svojevremeno Milovan Đilas. Njegova sudbina je poznata, slobodu je osvajao decenijama podnoseći izolaciju, progone i robiju. To je zaista bila nemoguća misija jer komunizam oličen u vladavini jednopartijskog sistema bio je negacija demokratije i liberalnih vrednosti.

Danas imamo uspostavljen demokratski sistem, ali se i dalje možemo pitati koliko smo ostvarili stvarne i delatne ideale slobode i demokratije. Sada se otvara slična dilema pre kojom se nalazio i Milovan Đilas, tražeći slobodu tamo gde je nije mogao naći. Kako ostati privržen demokratskim načelima, a biti u Demokratskoj stranci ili je dalje podržavati na izborima i u političkom životu. To postaje sve veće iskušenje za ljude koji streme demokratiji i njenim liberalnim vrednostima.

Ne tako davno je težnja za razvojem i unapređenjem demokratskih odnosa i političke kulture bila jedna od temeljnih odrednica Demokratske stranke. Te težnje su danas izgubljene u talasu sveopšte politikantske relativizacije, dezideologizacije i dominiranja ogoljenog i neprincipijelnog političkog pragmatizma kao opšteg obrasca delovanja u našem političkom životu. Primera za ovakvu ocenu ima mnogo, ali se ogoljena politička hipokrizija i licemerje koju šire vodeći funkcioneri Demokratske stranke najbolje može videti u njihovim istupanjima o nepristojno bahatim ljudima i malim platama, kao da oni već deset godina ne stvaraju i podržavaju sistemsku spregu tih nepristojno bogatih ljudi, politika, monopola i razorne pljačkaške privatizacije u kojima je stotine hiljada ljudi ostalo bez posla.

Međutim, politička hipokrizija je sve očitija i u neispunjavanju velikih najava o demokratizaciji odnosa unutar vladajuće stranke. Na prethodnim unutarstranačkim izborima pompezno je najavljivano uvođenje neposrednih izbora i veći broj kandidata, izborna kampanja i sučeljavanje programa. Od ovih najavljivanih velikih i presudnih demokratskih inovacija nije ostalo ništa jer su tzv „demokratski“ izbori obavljeni rutinski i bez velikih iznenađenja jer su „izabrani“ kandidati koji su unapred određeni uz obaveznu jednoglasnu podršku stranačke baze.

Ovakav način „izbora“ uvek je pouzdani znak duboke krize i atrofije unutarstranačkog života. Nije ostala ni prazna forma tzv. neposrednih izbora u Demokratskoj stranci. Ta se praksa nastavlja i danas. Svedoci smo da se ovih dana definitivno odustalo od neposrednog učešća članstva u izborima i da se primenjuje dobro oprobani metod „demokratskog“ predlaganja jedinog kandidata koji ima obaveznu jednoglasnu podršku opštinskih odbora i sadašnjeg predsednika Gradskog odbora Demokratske stranke Dragana Đilasa, ali i krunsku podršku predsednika DS Borisa Tadića. Sve je pod kontrolom i funkcioniše dobro poznati obrazac vođenja kadrovske politike u organizaciji u kojoj je dominantan oligarhijski princip. Jasno je da iz jednoglasne kandidadure Šapića za Predsednika GO DS u Beogradu stoji Dragan Đilas jer tako i dalje zadržava apsolutni uticaj u ovoj gradskoj organizaciji, što je od posebnog političkog značaja u daljim unutar stranačkim borbama u DS.

Kandidatura podržavana na ovako „demokratski“ način zatvorila je naravno bilo kakvu mogućnost da se unutar stranke povede stvarna izborna utakmica i stvore uslovi za ozbiljnu i temeljnu demokratizaciju Demokratske stranke u kojoj sada preovladava duh neprikosnovene jednoglasnosti i nepomućenog oligarhijskog jedinstva. Očigledno je da su oligarhijski i klijentelistički odnosi unutar vladajuće stranke toliko učvršćeni da ona sada funkcioniše po principu jasno određenih stranačkih feuda i koterija, a veliku marketinšku priču o demokratizaciji Demokratske stranke ne shvata više niko ozbiljno osim onih stranačkih analitičara koji su zaduženi da glorifikuju ostvarenu demokratiju u DS.

I ovi predstojeći veoma neizvesni izbori novog predsednika GO DS Beograda su jasan znak da ova stranka i dalje istrajava na svojoj daljoj oligarhizaciji, centralizaciji, poslušništvu i cementiranju jedinstva stranke u kojoj više nema prostora za poštovanje i razvijanje elementarnih principa demokratije. Predstojeća izborna skupština u gradskoj organizaciji DS biće još jedna u nizu već viđenih marketinških predstava, ali i dokaz da u DS preovladava duh političkog brendiranja tzv. poznatih javnih ličnosti koji treba da svojom medijskom poznatošću ispune zjapeću prazninu ideološke i političke nedoslednosti i hipokrizije koji su danas predominantni u politici vladajuće partije.

Sigurno je da u našoj politici treba dobro poznavati razne stilove plivanja i preplivavanja, ali vođenje gradskog odbora Demokratske stranke u Beogradu zahteva ozbiljno političko iskustvo, poznavanje savremenih kretanja u politici i ugled neophodan za izgradnju političke pozicije stranke. Međutim, nakon još jednog jednoglasnog predlaganja jedinog kandidata sve je jasnije da se zatvara prostor za demokratizaciju Demokratske stranke, što jasno pokazuje da ona neumitno klizi ka organizaciji u kojoj je gvozdeni zakon oligarhije odneo definitivnu prevagu.