Samo muk i čemer, ili "tužni skupe, glasaj za nas"

Tužni skupe!... Koliko smo puta tu sintagmu slušali prilikom ispraćaja na večni počinak naših najmilijih: roditelja, prijatelja, kumova, braće... Nju obično na sahranama izgovaraju oni koji i nisu naročito pogođeni odlaskom voljene nam osobe, jer ko normalan može da drži govor dok mu se srce cepa.

Ko je god danas prisustvovao mitingu u Kosovskoj Mitrovici, a takvih je bilo oko 2.000, imao je identičan utisak. Ko je prisustvovao? Prisustvovanje ovom tužnom skupu baš i nije pravi termin, pre bi se moglo reći – ko je doveden na ovaj skup.

Naime, pošto poraz nije poraz dok nije „do nogu“, vlast je posle bruke koju je doživela na lokalnim izborima na Kosovu 3. Novembra, bojkotom na koji je reagovala razbijanjem glasačkih kutija, rešila da ide „do kraja“ šaljući predsednika vlade da dovrši posao, a usput najavljujući da će sa njim u Kosovsku Mitrovicu putovati i lično PPV, na šta su svi listom u neverici odmahivali glavama. I bili su u pravu, umesto PPV-a pojavila se glavom i bradom Zorana Mihajlović. Moskva ima izbora, ali Mitrovica nema. Mora da trpi, ali kao i Moskva, suzama ne veruje (Zoraninim).

Veče uoči mitinga, koncert je održao Amadeus bend, koliko da se pokaže da onoliko prisustvo žandarmeriji bliskih krugova poslednjih dana na severu Kosova nije slučajno. Kada su se žandarmi već svojski potrudili da lepe plakate sa likom PPV-a, i to ojačane najlonom da se vođa ne prehladi, red je i da se provesele uz omiljeni im bend. Gotovo uz kolege. Momci iz benda su dopremljeni na koncert u organizaciji vlade Srbije, uz pratnju kosovske policije, održali svirku zajedno sa Aleksandrom Vulinom kao pojačanjem i naravno nestali. Važno je da su „ohrabrili“ narod da izađe na ponovljene izbore.

Direktori javnih preduzeća, koje je vlada u liku Krstimira Pantića prethodno „ohrabrila“, naredili su pod ozbiljnom pretnjom stanjem radnog statusa svojim potčinjenima da se moraju okupiti i organizovano otići na miting. Izbrojano je 19 autobusa na severnoj strani i četiri autobusa sa južne strane Ibra, kojima su zaposleni dovedeni na miting. Učesnici mitinga su dovedeni iz Kraljeva, Raške, Leposavića, Kruševca...

A na mitingu - muk. Premijer je nevešto pokušao da odglumi nadahnuće. Pominjao je čak i neke tenkove i topove koje Srbija neće da angažuje, jer joj ne daju!? Kao da joj to neko traži. Kao da Srbi ne traže samo da žive mirno, da budu u svojoj državi, i ništa više.

Vladina ekipa iz prvog reda ispred bine je frenetično aplaudirala svakom premijerovom uzimanju daha, što su vredni kamermani zabeležili i što su naši medijski unesrećitelji stotinama puta objavljivali, kako bi se stekla lažna slika o narodnom oduševljenju. A narod je nemo stajao i posmatrao u neverici šta mu se servira.

Zorana Mihajlović je promrndžala radi reda 2-3 rečenice i to je bilo to. Zatim je sa premijerom popila kafu u obližnjem kafiću. Narod je to ispijanje kafe potišten gledao sa pristojne distance jer žandarmerija nije dozvoljavala približavanje „omiljenim“ političkim junacima.

Nakon kafe, tužna povorka džipova i audija, uz pratnju „kosovske policije“ uputila se velikom brzinom prema Zvečanu, nemo praćena pogledima građana. Nijednog zvižduka, nijednog apaluza, jednostavno ispratio ih je samo muk i čemer.

Nepun sat nakon toga, vesela družina je uživala u jednom etno-restoranu u Raškoj (dakle na slobodnoj teritoriji), uz jagnjetinu ispod sača, sumirajući kako im je uspešna bila poslednja kosovska misija. Jagnjeće brigade su i ranije u Srbiji bile udarna pesnica Drezdenskog kongresa.