Safari Helsinškog odbora na Kosovu

Apel grupe beogradskih intelektualaca srpskoj zajednici na Kosovu nije samo poziv na prve lokalne izbore koje organizuje nelegalna vlada Republike Kosova, već je on pre svega zalaganje za određenu političku koncepciju u rešavanju kosovskog problema. Jasno je da bi izlaskom na ovako organizovane lokalne izbore Srbi de fakto priznali postojanje nezavisne države Kosovo. U Apelu se navodi da bi učešćem na izborima Srbi na Kosovu pokazali odgovornost za sopstvenu budućnost i jedino aktivnim učestvovanjem u političkom životu Kosova srpska zajednica može efikasno da rešava najznačajnije svakodnevne probleme – statusne, imovinske, bezbednosne, ekonomske i socijalne (obrazovanje i zdravstvo).

Srbi su učestvovali u političkom životu Kosova i pre usvajanja Ahtisarijevog plana i to kao poslanici u Skupštini Kosova ili kao ministri u kosovskoj vladi, i da li su uspeli da poboljšaju svoj egzistencijalni položaj. Nisu, naprotiv, položaj se pogoršao novim iseljavanjima i nasiljem nad pripadnicima srpske zajednice. Treba reći da su Srbi na Kosovu značajan politički faktor i neće zato izlazak na lokalne izbore u organizaciji tzv. vlade Kosova učiniti od njih odgovorne političke subjekte, budući da oni to već jesu.

U Apelu se srpska zajednica podseća na svojevremeni bojkot lokalnih izbora u Hrvatskoj od strane hrvatskih Srba. Ugrožavajući sopstvene interese u lokalnim zajednicama, oni su doveli u pitanje svoj opstanak u Hrvatskoj. To je stara teza o samoprogonu Srba iz Hrvatske, jer da oni nisu bojkotovali izbore, Tuđmanova Hrvatska bi ih priznala kao samostalne političke subjekte i ne bi ih proganjala kao eksponente velikosrbijanske politike. Ovo je besmisleno poređenje i ne verujem da bi izlazak Srba na lokalne izbore odložio akcije kao što su „Bljesak“ i „Oluja“.

Sada bi na Kosovu trebalo da kosovarski ili albanski Srbi izađu na lokalne izbore, bez obzira na to što ih je brutalno proterano više od sto hiljada nakon uspostavljanja međunarodne uprave. Tako bi Srbi na Kosovu postali konačno razumni i politički realni Kosovari. Jer, kako se kaže u ovom Apelu, svojevrsnoj političkoj platformi – samo ekonomski stabilna i politički konstruktivna zajednica može da obezbedi svoj trajni opstanak na Kosovu i time postane samostalni politički akter. Jedino izlaskom na ove lokalne izbore albansko-kosovarski Srbi mogu funkcionisati kao konstruktivna srpska zajednica, odričući se pogubnog uticaja Beograda koji, po rečima Sonje Biserko, i dalje ometa stabilizaciju Bosne kao države jer želi da zadrži svoj ratni trofej zvani Republika Srpska i eventualno uzme deo severnog Kosova.

Samo odvajanje srpske zajednice od aktuelne politike države Srbije može, po ovom apelu, omogućiti kosovarskim Srbima da postanu samostalni politički faktor. Koliko su potpisnici ovog apela daleko od realnog života na Kosovu, svedoče reči jednog od potpisnika Dragoljuba Todorovića, koji naglašava da su kosovski Srbi pred izbore zaplašeni negativnim signalima iz Beograda. „Impresioniran sam činjenicom da se na Kosovu pitanje bezbednosti ne postavlja, a u razgovorima sa kosovskim Srbima čuli smo da bi rado izašli na izbore. Rekli su nam da iz Beograda stižu pretnje da će, ukoliko glasaju za lokalne institucije, njima biti ukinute sve dotacije, uključujući i socijalnu pomoć.“

Ne znam da li je prigodni politički safari aktivista Helsinškog odbora stigao do sela Banjske iz koga deca u velikom strahu putuju svaki dan u školu u Kosovsku Mitrovicu autobusima na čijim su prozorima postavljene zaštitne žice. Očigledno je da stanovnici ne samo ovog sela ne dele oduševljenje činjenicom da se na Kosovu pitanje bezbednosti više ne postavlja. Čista idila, sloboda kretanja obezbeđena je verovatno za aktiviste „Helsinškog safarija“ koji nam situaciju na Kosovu predstavljaju kao veliko Potemkinovo selo. Zašto se na tako impresivno sigurno Kosovo nije vratio veći broj prognanih Srba, a i oni koji su se vratili izloženi su neprestanim pritiscima i nasilju. Ovaj apel oslikava do koje mere se nastoji da održi lažna i iskrivljena slika o stanju na Kosovu i još jednom pokaže da je politika Beograda i države Srbije bila i ostala glavni remetilački faktor na inače bezbednom i slobodnom Kosovu.

Vrhunac licemerstva u Apelu je pozivanje na vekovni suživot Srba i Albanaca. To je još jedna od izlizanih floskula kojima se neprestano služe naši normalizatori stanja na Kosovu, gurajući pri tome Srbe da se osamostale kao politički faktor, i to bez podrške države Srbije. To „osamostaljivanje“ učiniće srpsku zajednicu još ranjivijom pred stalnim političkim i egzistencijalnim izazovima.