Rezolucija EP o Šešelju kao još jedan argument protiv ulaska Srbije u EU

Cirkus započet u Hrvatskom saboru rezolucijom protiv odluke Haškog tribunala da pusti Vojislava Šešelja na slobodu i zahtevom da se ona poništi, a vojvoda vrati u svoju ćeliju u Sheveningenu, kao i da srpske vlasti najoštrije osude njegove izjave po dolasku u Beograd, nastavljen je u Strazburu, takođe rezolucijom Evropskog parlamenta, koja je kopija zagrebačke.

No, ako je sasvim jasno da je Sabor izglasao rezoluciju ulagujući se moćnom biračkom telu branitelja i domoljuba, evropski parlamentarci u Strazburu ispoljili su samo veliku lakoću odlučivanja i brzopletost pridružujući se bezobraznim i besmislenim pritiscima Hrvatske na Haški tribunal i Srbiju. Nekoliko usamljenih glasova (dva iz Slovenije) pokušavalo je, uzalud, da svojim kolegama i koleginicama objasni šta, zapravo, čine i kakve su moguće neželjene posledice. Rezolucija je usvojena velikom većinom glasova (broj nije poznat, jer se glasalo običnim podizanjem ruke) onih kojima je na Balkanu sve jasno i uvek nepogrešivo znaju ko su “loši momci”, te bi bilo prilično zabrinjavajuće ako bi se u ovom evropskom društvu našla i naša zemlja.

Vlast koja je prethodila sadašnjoj započela je ispiranje mozga srpskoj javnosti napadnom parolom da “Evropa nema alternativu”. Razume se, nije objašnjavano zašto je nema, niti je bilo svestranih analiza iz kojih bi se mogle oceniti kako dobre tako i loše strane (iako i njih, svakako ima) pristupanja Uniju. Bilo je samo Evropa, pa Evropa i ništa drugo! Svojevrstan aksiom, koji se, kao što je poznato, ne dokazuje, niti je podložan sumnji.

Došlo je i samoproglašenje republike Kosovo, koje je donelo i novu parolu, te su oni Srbi kojima je još stalo do “svete srpske zemlje”, umirivani sloganom “I Evropa i Kosovo”, mada su samo oni najbezazleniji mogli da poveruju kako se to može ostvariti.

Jednog leta, ne tako davno, čuo sam od vodiča na Krfu da je Grčkoj, kao članici Evropske unije, tačno određeno koliko sme da ima stabala maslina. Bio sam iznenađen i zbunjen, te sam propustio da ga upitam koliki je taj dozvoljeni broj i da li će se višak hiljadugodišnjih stabala maslina čupati iz korena i poklanjati vajarima koji rade u drvetu ili će se koristiti kao ogrev u hladnijim danima. U svakom slučaju, tim iz Brisela je tako odredio, a on svakako ima još dosta sličnih ideja radi uređenja zajedničkog evropskog tržišta.

U poslednje vreme sve je očiglednije da je Evropska unija ne samo verni i pouzdani saradnik Sjedinjenih Američkih Država, već i veoma savestan izvršilac naloga koje dobija iz Vašingtona. Među novije ozbiljne zadatke spada i uvođenje sankcija Rusiji. One su, kao što svi znaju, štetne ne samo po Rusiju, već i zemlje koje je uvode, ali zato na duže staze odgovaraju velikim multinacionalnim kompanijama u kojima, nekim sticajem okolnosti, glavnu reč vode upravo one iz Amerike.

I pored mantre vlasti u Srbiji da je zemlja na evropskom putu od koga neće odustati i sa koga neće skrenuti, rastojanje između Beograda i Brisela nikako se ne smanjuje. To, međutim, nije razlog za Evropsku uniju da ne postavlja pitanje kada će se i Srbija priključiti sankcijama uvedenim Rusiji. Možda bi to uticalo na promenu stava SAD i EU prema Beogradu (ili ih podstaklo na još veće i veće ucene), ali bi Srbija, kojoj su uvođene sankcije i trpi njihove trajne posledice, bila poslednja zemlja na svetu koja bi to smela da učini. Da se parafrazira Venizelosov odgovor Centralnim silama za vreme Prvog svetskog rata na ponudu da prekrši savezništvo sa Srbijom i pređe na njihovu stranu: “Grčka je suviše mala zemlja da učini tako veliku podlost”.

Parlament Evrope ima 751 poslanika iz 28 zemalja članica. Kako se može saznati sa interneta, njihova mesečna plata, posle odbijenog poreza, jeste 6.250 evra. Tu je zatim i dodatak od 4.200 evra za razne troškove i plaćeni putni troškovi, koji se, razumljivo, razlikuju od zemlje do zemlje iz koje poslanici dolaze. Nije loše. Ako poslanike ne zanimaju noćna bdenja i rasipnički život, ostaće nešto i za unuke.

Ovi podaci o primanjima mogli bi da podstaknu neke naše večite političare da počnu maštanje o poslaničkom mestu u Strazburu, te da se svim silama založe za pristupanje Srbije Uniji. Što je, ako se realno pogleda, ipak, nemoguća misija, kad se zna da put za Brisel vodi preko Zagreba, a možda i Budimpešte, Bukurešta i nekih drugih glavnih gradova Evrope.