Ranjeni jastrebovi

"Kakva apologija kiča", "malograđanština", "mizerne umetničke vrednosti", analiza koja "nije primerena časopisu koji se predstavlja kao "časopis za političku teoriju i društvena istraživanja"", itd. Ovakvim epitetima mnogi komentatori ustremili su se na tekst o seriji "Ranjeni orao", koji je nedavno objavljen na sajtu NSPM.1

Ništa bolje nisu prošli ni drugi "ozbiljni" mediji koji su analizirali fenomen "Ranjeni orao" u pozitivnom svetlu.2 "Zlodelo", "Gomila kiča", "Kasandra, Ljovisna, Marisol...vratite se, sve vam je oprošteno" "bljutavo", "jel ovaj tekst šala?" i slično. Naročito se provlačilo pitanje da li je uopšte u redu pisati na ozbiljan način o nečemu tako "banalnom" kao što je serija koja je očarala preko tri miliona gledalaca. Umesto, valjda, o nečemu toliko kvalitetnom, da za to bar tri miliona ljudi u Srbiji nije ni čulo.

Dakle, serija je očigledno uzburkala strasti i pokrenula daleko više polemika nego što je to u poslednje vreme učinila ijedna domaća produkcija visoke gledanosti. Mada je, za razliku od suseda sa vrha tabele gledanosti, koji se uglavnom uzdaju u proverenu naklonost gledališta prema seoskim zavrzlamama ili bajatim vicevima na temu naroda i narodnosti, Ranjeni orao uveo jednu sasvim novu paradigmu u domaći televizijski mejnstrim, čini se da je to još više iznerviralo estetsko-moralno čulo raznih domaćih kič-dekontaminatora.

Istorijska gledanost je valjda trebalo da sačeka neko daleko vrednije delo, možda neko koje se bavi oporom kritičkom analizom iste te (malo)građanske epohe između dva rata, neku ambicioznu socijalnu dramu sa elementima farse o problemima izgubljene urbane tranzicione generacije, ili možda neku gromku, bespogovornu i naelektrisanu priču o ulozi rodnih, seksualnih i etničkih manjina u petooktobraskoj revoluciji i izgradnji demokratskog društva. Zapravo, verovatno svako u Srbiji ima svoje mišljenje o tome šta bi za njegov novac od pretplate televizija trebalo da prikazuje, a šta bi milioni ljudi trebalo sa nestrpljenjem da iščekuju svake večeri pred ekranima.

Ipak, čovek bi pomislio da će se ovdašnji kulturni jastrebovi bar obradovati što, umesto 299-te epizode najnovije telenovele u kojoj se žene i ljubavnice brazilskih kontroverznih biznismena čupaju za izblajhane kose i grebu nadograđenim noktima, narod gleda, za naše uslove jednu sasvim pristojnu i slatku domaću melodamu. Koja je pritom u Srbiji otvorila velika vrata žanru koji već decenijama cveta u zemljama sa ozbiljnom kulturnom industrijom. To je žanr koji ne polaže mnogo na istorijsku "autentičnost" ili "socijalno osvešćivanje" širokih narodnih masa, već na sentiment, raskošnu formu i romantizaciju prošlosti, i koji se oslanja na unutrašnju logiku i poštovanje određenih pravila zapleta. Ranjeni orao je u tome sasvim uspeo, ne manje nego što uspevaju svetski popularni filmovi i serije po romanima DŽejn Ostin, sestara Bronte, Danijele Stil. I pokazao je da smo kadri da stvorimo još jedan dobar domaći pop-kulturni proizvod za izvoz u bratske, prijateljske i ostale susedne države.