Premijer na Pravnom fakultetu, ili postoje li granice servilnosti i podaništva

Prateći našu političku i medijsku scenu, može se jasno zapaziti veliki napredak jer je definitivno nestala potreba za ezopovskim načinom izražavanja, pritvornošću i ketmanstvom, a otvoreno služenje vlastima od strane pripadnika naše intelektualne „elite” postalo je sasvim prihvatljivo i normalno ponašanje.

Možemo navesti mnoštvo primera koji svedoče da rajetinski način mišljenja i ponašanja nije svojstven samo našem narodu, izloženom stalnom prekoru da je uvek spreman da prihvati novog vođu i njegovu spasiteljsku ulogu. Ali ne samo savremeno političko, već i istorijsko iskustvo nam govore da su intelektualne elite uvek osmišljavale i nosile duh otpora i pobune. Danas smo svedoci obrnutog procesa moralne degradacije naše tzv. intelektualne zajednice, čiji nam predstavnici gotovo svakodnevno demonstriraju kako izgledaju oblici dobrovoljnog ropstva i slugeranjstva.

Jedan od najsvežijih primera mogli smo prepoznati prilikom posete premijera Srbije Aleksandra Vučića Pravnom fakultetu. On je tom prilikom izjavio da ga je dekan "kao mečku vodao po hodnicima" kako bi on video koliko se sam fakultet promenio. Vučić se ovom prilikom obratio studentima prve godine, uz neprikriveno oduševljenje dekana Pravnog fakulteta u Beogradu Sime Avramovića.

Dekan nije skrivao svoje uzbuđenje i egzaltaciju, što se najbolje moglo videti u njegovoj „antologijskoj” rečenici da je Aleksandar Vučić najuspešniji student ovog fakulteta. Time je on uspeo da najbrutalnije degradira celokupnu istoriju i tradiciju Pravnog fakulteta u Beogradu, koji je iznedrio toliko znamenitih ljudi, kojima se ne može ni približiti aktuelni premijer Srbije. Vrhunac hipokrizije se ogledao i u samom činu otkrivanja biste verovatno manje uspešnom akademiku i profesoru Slobodanu Jovanoviću.

Zar ne postoje granice servilnosti i podaništva uprave Pravnog fakulteta i njegovog dekana, koji je spreman da pred jednim političarom, koji je oličenje političke nedoslednosti i konvertitstva, učestvuje u ovoj politikantskoj predstavi, koja temeljno degradira ugled i tradiciju Pravnog fakulteta u Beogradu. I pri tome temeljno obesmišljava uspomene na Slobodana Jovanovića, kao jednog od najvećih i najuglednijih profesora i naučnika koji je delovao u dugoj plejadi velikana na ovom fakultetu i u našem društvu.

Posebno je pitanje kakva se poruka šalje studentima Pravnog fakulteta i koji sistem vrednosti im se demonstrira kao vodeće životno načelo ako je dekan spreman da na ovakav nedostojan i podanički način veliča jednog političara. Ovakva poruka je samo izraz našeg vremena, u kome je odavno moralni integritet izgubio svoju snagu, a zamenio ga je duh politikantskog pragmatizma, podaništva i dominacija partijskih interesa.