Početna strana > Rubrike > Komentar dana > Presuda u Hagu – krah ili kruna DOS-ovske politike?
Komentar dana

Presuda u Hagu – krah ili kruna DOS-ovske politike?

PDF Štampa El. pošta
Aleksandar Pavić   
petak, 27. februar 2009.

Kada nakon presude anglo-američke okupacione pravde, po kojoj je na Kosovu i Metohiji na delu bio „udruženi zločinački poduhvat“, usmeren protiv tamošnjeg šiptarskog stanovništva od strane vlasti u Beogradu, predsednik Vlade Republike Srbije Mirko Cvetković kaže da Srbija i dalje „principijelno podržava saradnju sa Haškim tribunalom“, čini se da je odgovor na pitanje u naslovu jasan.

Presuda u kojoj je delovanje jedino oružanih snaga R. Srbije i SR Jugoslavije na Kosovu i Metohiji (a nikako OVK i NATO-pakta) tokom ’90-ih kriminalizovano, širom otvara vrata legalizaciji NATO-sponzorisanog otimanja duhovnog središta Srbije iz sastava srpske države. A ta legalizacija vrlo lako može biti kruna postupka na kojem je sadašnja vlast tvrdoglavo insistirala – u procesu traženja savetodavnog mišljenja Međunarodnog suda pravde u vezi otcepljenja Kosova.

Samo je 1) puki, a pritom neinteligentni amater ili 2) svesni izdajnik mogao da se, u svetlu procesa koji su se tada vodili u Hagu po kosovskoj optužnici, uputi u avanturu zvanu „traženje savetodavnog mišljenja“ Međunarodnog suda pravde. Jer, nije bilo nikakve sumnje da će se „kosovski proces“ u Hagu završiti upravo kako se završio i dati Međunarodnom sudu pravde presedan koji, u najmanju ruku, teško može da ignoriše. I da to nikakav drugostepeni postupak neće suštinski promeniti. Jer, onda to ne bi bilo u skladu sa misijom Haškog tribunala – kriminalizacija Srbije kao države i njena trajna delegitimizacija.

Za svu „saradnju“ sa Haškim tribunalom tokom DOS-ovske decenije, Srbija ne da nije dobila ništa, već je na sebe natovarila još i odijum kriminalne državne tvorevine. „Pragmatični reformatori“ (zajedno sa retoričkim nacionalistima) nisu uspeli da izdejstvuju baš nikakav kontra-ustupak (tj. kontra-ustupak za državu) za izručivanje celokupnog vojno-političkog vrha tribunalu u Hagu. Čak im se, u devetoj godini mrcvarenja zvanog „ubrzavanje evro-integracija“, ne savetuje ni „jednostrano“ podnošenje kandidature Srbije za članstvo u EU od strane istih od kojih je status Kandidata za članstvo u EU trebalo da bude najmanji ustupak koji je trebalo da bude izdejstvovan.

Ali, da li je moguće da su oni baš toliko nesposobni, toliko nepragmatični? Kada se pogleda bilans privatizacije, mita i korupcije u Srbiji za poslednjih 9 godina, jasno je da je odgovor negativan. Dakle, jesu, izuzetno su pragmatični – kada se radi o njihovim sopstvenim interesima.

Naš problem kao nacije leži u tome što oni, „pragmatični reformatori“, deca titoizma presvučena u „demokrate“ (sa malim i velikim „d“), srpske interese jednostavno ne shvataju kao svoje. Ili ih tumače tako nakaradno da se oni ne mogu ni prepoznati. Što se svodi na isto.

Dakle, neka ne čudi što Mirko Cvetković i dalje „principijelno“ podržava saradnju sa Haškim tribunalom, sve dok on ne obavi svoju misiju do kraja. Dok se preko procesa Karadžiću (a kasnije, ako se „saradnja“ srpskih i NATO službi pokaže „delotvornom“ i Mladiću) ponovo ne otvori pitanje Srebrenice, tj. „genocidnosti“ Republike Srpske i „saučešništva“ Repubike Srbije. Jer to će biti kruna titoizma u Srbiji, tj. kruna stare austrougarske, novije kominternovske i najnovije anglo-američke balkanske politike - Serbien muss sterbien! Srbija mora umreti!

I umreće, ako se ne prenemo, i to odmah. Jer ovaj košmar se sam po sebi neće završiti (vidi predloženi Statut Vojvodine). A njegova dalja puka analiza nije ništa drugo do obična samo-autopsija.

 

Od istog autora

Ostali članci u rubrici

Anketa

Da li će, po vašem mišljenju, Rio Tinto otvoriti rudnik litijuma u dolini Jadra?
 

Republika Srpska: Stanje i perspektive

Baner
Baner
Baner
Baner
Baner
Baner