Premijerove udvorice i njegova prazna obećanja

Udvorica je uvek bilo i biće ih sve dok ima moćnika i slabića spremnih da im se ulaguju radi neke lične koristi. A pošto obično slabije pamtimo godine koje su ostale iza nas, možda nam se samo čini da dosad još nije bilo ovoliko ljudi spremnih na svakakva poniženja pred onima koji mogu da utiču na njihovo napredovanje u službi, povećanje prihoda ili im čak omoguće učešće u vlasti.

Ipak, smatra se da je Srbija, računajući poslednjih sedamdesetak godina, vrhunac idolopoklonstva i poltronstva doživela tokom vladavine “najvećeg sina naših naroda i narodnosti”, čega će se verovatno stideti i daleka buduća pokolenja. Zatim je, sve do pojave Slobodana Miloševića, vladalo izvesno zatišje, da bi u njemu ulizice brzo prepoznale ličnost kojoj su mogle da se dive i da joj dokazuju svoju privrženost. Među njima je bilo i onih koji su uspešno podražavali njegov stil govora, a, zahvaljujući razvijenom, istančanom sluhu, uspevali da “skinu” i vođinu intonaciju.

Kada je Milošević pao s vlasti, udvorice, razume se, nisu nestale, već su se samo manje primećivale. Možda i zato što više nije bilo jednoga jedinog vođe kome bi se dodvoravale, već su morale da se usredsrede na veći broj moćnika pomoću kojih su mogli da ostvare svoje ciljeve.

Nova era udvorištva u Srbiji nastala je posle predsedničkih i parlamentarnih izbora u maju 2012. Poltroni su se ubrzo našli na starom poslu, pre svih prebeglice iz stranaka koje su izgubile izbore, a koje su, ništa neobično, odjednom uvidele da im najviše odgovara program Srpske napredne stranke. Samo, za razliku od prethodnih vremena, predmet njihovog obožavanja više nije bio predsednik Republike, već vicepremijer koji je kasnije postao premijer. Bilo je očigledno da im predsednik države nije mnogo zanimljiv, valjda i zbog toga što se odmah posle izbora moglo videti da je on sasvim zadovoljavan ulogom engleske kraljice.

Na drugoj strani, premijera su okružili mnogobrojni aminaši i poslušnici. Dobro znajući zbog čega su uz njega, oni koriste svaku priliku da izraze divljenje njegovim rečima i delima, a što njemu, kao što se i može očekivati, veoma godi i podstiče ga na još opširnije tirade i tralalajke. Ulagivačima, s druge strane, nimalo ne smeta što bezgraničnim oduševljavanjem ohrabruju premijerovu taštinu i narcisoidnost, a koji već, i bez ove podrške, smatra kako je uvek u pravu i da greše isključivo njegovi politički protivnici.

Što prolazi više vremena otkako je stekao neograničenu vlast u Srbiji (prigrabivši je na zaista volšeban način), to njegovi javni nastupi postaju sve češći, bolje reći, svakodnevni, duži i zamorniji za slušanje. To su gotovo uvek monolozi, iz kojih neizostavno proizilazi jedna te ista, nedvosmislena poruka. “Ja, pa ja...pa opet ja...” A da bi još više istakao koliko je Srbija napredovala otkako on njome upravlja, nikad ne zaboravi da za nešto optuži prethodnu nesposobnu i korumpiranu vlast, tačnije, samo demokratsku stranku, na koju bez prestanka osipa drvlje i kamenje; svoje sadašnje koalicione partnere, koji su takođe bili na vlasti sa demokratama, iz nekih razloga ne pominje, ili im je jednostavno oprostio prethodne zablude i lutanja.

Premijerova prazna obećanja, od budućeg Abu Dabija 2 na reci Savi, do bezbrojnih stranih ulagača koji mnogo vole njega i Srbiju, te će iz prijateljstva prema premijeru rado doneti svoj novac u našu zemlju, što će, prirodno, dovesti do porasta zaposlenosti i slična Potemkinova sela, neizostavno prenose svi mediji od elektronskih do štampanih. Od premijerovih tralalajki i poruka da narod treba da se strpi još samo neku godinicu do ulaska u Evropsku uniju, pa da počne da živi kao sav normalan svet, spas je jedino u čarobnom dugmetu kojim se isključuje televizor, a što se tiče štampanih medija, postupak je takođe jednostavan: potrebno je samo zaobići napise u kojima se pominje premijer.

Nedavni bliski susret u Narodnoj skupštini predsednika Vlade sa šačicom poslanika iz ono malo opozicionih stranaka imao je malo sličnosti sa civilizovanom raspravom. Opozicionari su uzalud pokušavali da od premijera čuju odgovore na svoja pitanja i zamerke Vladi, ali je to njega veoma ljutilo, te je povišenim glasom grdio i poslanike i prethodnu vlast koja je, kako je rekao, bila kukavička. Videlo se da mu sva ta, po njemu nepotrebna, pitanja idu na živce. Posebno se čudio što opozicija ima primedbe na rad Vlade, dok je u isto vreme američki i nemački ambasador obasipaju pohvalama. Zar je moguće da oni više vole Srbiju od naše opozicije koja samo kritikuje, pitao je. Razume se da to nije moguće i da je oni uopšte ne vole, već našu vladu hvale uvek kad sledi uputstva njihovih država i upravlja se prema njihovim interesima, a koji često mogu da budu u potpunoj suprotnosti od interesa Srbije.

Premijerova konferencija za medije u subotu, 27. decembra, nije predstavljala nikakvu prekretnicu u njegovom načinu obraćanja javnosti. Još jednom se sastojala se od praznih petparačkih fraza o tajkunima od kojih je Srpska narodna stranka oslobodila Srbiju, izvukla zemlju iz čeljusti razbojnika i vratila je građanima. Spas od tih priča opet je u preskakanju izveštaja u novinama ili gašenju televizora.

Prilikom ovog poslednjeg obraćanja predsednika Vlade novinarima, odnosno javnosti, primećena je i jedna nova slika, takoreći novi dekor. Dok je premijer u svom stilu govorio bez nagoveštaja kada će svoje izlaganje završiti, potpredsednica Vlade i prvi potpredsednik stajali su iza njegovih leđa nepomično kao mumije, stražari ili karijatide (Karijaćanke) koje podupiru premijerovu moć.

Kako se u visoki stepen njihove inteligencije ne može sumnjati, ostaje pretpostavka da su svakako dobro proračunali šta im ovo i slična poniženja donose: Opstanak u ovakvoj vlasti po svaku cenu, makar i uz ovakvog premijera.