Predsednik Republike i pravo na suze

U našoj javnosti dugo se održavala i, po svemu sudeći, traje još uvek predstava da su političari osobe koje ne smeju ni za trenutak da pokažu saosećanje i slabost. Uvek se mora održavati pribran izgled i čvrstina stava jer se jedino tako odaje utisak političke ozbiljnosti i ubeđenja da spadaju u posebnu vrstu ljudi, oslobođenih emocija i empatije.

Političari su u našoj praksi još uvek ljudi naročitog kova, zakopčani, zatvoreni za javnost, obavijeni nekom vrstom tajnovitosti koja izvire iz težnje da se sačuva i uveća politička moć. Tek poneki eksces u javnosti koji ih izbaci iz ustaljenih pravila razbija stereotip o nedodirljivosti političara i politike kao arkanske sfere. Danas smo ipak daleko od vremena kada su političari bili uronjeni u jednoobrazno sivilo i ideološku uniformnost.

Međutim, nedavna izjava predsednika Republike Borisa Tadića povodom tragične pogibije naših turista u Egiptu dočekana je sa velikom dozom malicioznosti i neskrivenog ruganja. Bilo je i komentara da je predsednik Republike iskoristio i ovaj događaj za marketinški nastup i vešto odglumljeno prolivanje krokodilskih suza. Šta nam govori i poručuje ovakva vrsta komentara? Oni su pre svega jasan pokazatelj do koje mere su politika, a samim tim i političari izgubili uverljivost kada se i njihovo iskreno ljudsko saosećanje dočekuje sa velikom dozom nepoverenja i zluradosti. Zar predsednik Republike nema pravo na svoj trenutak slabosti, da zanemi pred velikom tragedijom naših građana i pokaže iskreno saosećanje, a da se to ne pripisuje želji za pridobijanjem jeftinih političkih poena? Čak ni u ovako potresnim trenucima ne možemo da se izdignemo iznad našeg poslovičnog politikantstva i političkih manipulacija. Teško da ima čoveka u našoj zemlji koji nije bio duboko potresen pred prizorom ove velike tragedije u Egiptu. Sama činjenica da je predsednik Republike veoma brzo stigao u bolnicu i posetio naše povređene građane, napuštajući samit nesvrstanih zemalja, govori u prilog tvrdnji da pred ovakvom tragedijom u kojoj je poginulo nekoliko porodica nema protokola i odglumljenih suza.

Ovoga puta je predsednik Republike pokazao svoje ljudsko lice i zato njegova zanemelost pred velikom tragedijom nije znak njegove slabosti i političkog poziranja (što se za mnoge prilike ne može reći), već izraz iskrenog saosećanja i solidarnosti, osećanja koja bi inače morala biti mnogo prisutnija i to ne samo u našem političkom životu. Mi uvek želimo da političare krase one vrline koje ni sami često ne posedujemo ili ih ne pokazujemo u dovoljnoj meri. A kada ih političari ponekad i pokažu, nema potrebe da ih dočekujemo sa već poslovičnim nepoverenjem i neskrivenom ironijom.