Pravda i za policiju

Nekada davno, u državi ''nerazvijenog kriminala'', kakva je bila mirna i dosadna samoupravna Jugoslavija, postojala je institucija ''pozajmljivanja automobila''. Tada su su nesavesni tinejdžeri (a u duhu komunističkog ''svakom po potrebi'') pozajmljivali automobil od zaposlenih građana, da bi ga koristili tokom noćnog izlaska a zatim ga pre svitanja uredno vraćali vlasniku, sa sve zahvalnicom pored volana i punim rezervoarem. Građani su uglavnom živeli svoje monotone živote tako što su s razlogom verovali u red, pravdu i dugu ruku zakona. Stanovi nisu zaključavani, deca su išla autostopom na more, a škole bile namenjene samo đacima.

Građani tada nisu samo očekivali od policije da ona uradi sve, nego su verovali da su i oni deo države, pa su i pomagali kad su mogli. Tako je samo ovde moglo da se desi da, nakon atentata na turskog ambasadora 1983, građani sami, nenaoružani pojure zbunjene atentatore po Tašmajdanu i pomognu u njihovom hvatanju, pri čemu je nastradao jedan a ranjeno dvoje savesnih i hrabrih beograđana.

Naravno, nije ovo žalopojka za prošlim vremenima. Jasno je da je tako bilo u jednom trenutku istorije i da to teško može da se ponovi, kao što je jasno i šta je dovelo do ovakve situacije. Ali, ono što zabrinjava je da ovo što se sada dešava preti da izmakne kontroli, ukoliko ona uopšte postoji. Nije problem u tome što na ulicama postoji toliko bahatih lica sa nekih budućih čitulja. Toga valjda ima svugde u svetu u ovakvim vremenima. Problem je što je slab odgovor države na njihova nedela.

Pre nekoliko dana poginuo je hrabri policajac Vladimir Grandić u pokušaju da zaustavi kriminalnu bandu u sred njihove razbojničke turneje po Srbiji. Juče je nekoliko neidentifikovanih lica kolima naletelo na saobraćajca koji je pokušao da ih zaustavi na beogradskom Plavom mostu. Slično je bilo prošle godine na starom obrenovačkom putu kada je kolima teško povređen policajac Aleksandar Otašević. U Čačku je 25-ogodišnja žena policajac, Ana Pantić, zadobila teške povrede dok je u civilnoj odeći na ulici mirno šetala svog trogodišnjeg sina. Na nju su naleteli huligani koji su je pretukli pred detetom. Pre nekoliko meseci, u Subotici je bilo više napada na policajca koji je na graničnom prelazu Horgoš otkrio švercere droge. Pre samo desetak dana, na novosadskom Limanu, nožem je ranjen inspektor novosadske policije, a malo pre toga drugog inspektora u istom gradu su napali četvorica maloletnika ispred škole.

Policajci na ulici, ne samo što predstavljaju državu, nego su i prva linija odbrane prava i sloboda građana. Ako postoje oni koji toliko veruju da su iznad zakona i države da misle da mogu da napadaju policajce po svom nahođenju, kako li im je onda lako da napadnu ostale, obične ljude? I šta će se desiti sa ovom državom, građanima i sistemom vrednosti ukoliko ti policajci jednog dana počnu da stavljaju na vagu svaku svoju akciju, pa da razmišljaju da li im se isplati da rizikuju život za malu platu, i da li da zaustave kriminalce ili da okrenu glavu na drugu stranu? Pravda za sve.

U prethodnoj godini na području Novog Sada, od 159 podnetih krivičnih prijava zbog napada na policijske službenike, samo 116 je procesuirano a za većinu počinilaca izrečena je tek kazna opomene. U Kolubarskom okrugu za proteklih godinu i po dana, napadnuto je 54 policajca, a u Policijskoj upravi u Valjevu su naveli da je u poslednjih deset godina na području šest opština tog okruga samo jedna osoba osuđena na zatvorsku kaznu zbog napada na policajca. Republički javni tužilac Slobodan Radovanović je pre nekoliko dana nazvao kaznenu politiku u Srbiji ''krajnje neefikasnom i neadekvatnom'' i kao razloge za to naveo porast broja optuženih protiv kojih nije doneta prvostepena presuda i veliki broj izrečenih kazni (naročito za one najteže zločine) koje su ispod zakonskog minimuma. Šta god to značilo i kako god to bilo moguće.

Nepravedno bi bilo olako optužiti sudije. Šta oni da očekuju i kako mogu da adekvatno odmere kaznu kriminalcima koji se ne libe ni napada na naoružane predstavnika države, a kamoli slabo čuvane sudije? Prošle godine smrtno je stradao predsednik Opštinskog suda u Knjaževcu. Ove godine nastradala je supruga sudije za prekršaje, zbog izrečene presude od hiljadu dinara. Na sudije se fizički nasrće i u zgradama suda. Tako je u Valjevu mladić nezadovoljan presudom (zbog nanošenja lakih telesnih povreda, sigurno neosnovano), nasrnuo džepnim nožem na sudiju a, nakon što ga je sudska straža savladala, poručio mu je ,,Srešćemo se na ulici''.

Samo zbog takve izjave sudiji, u ozbiljnoj državi trpeo bi ozbiljne posledice. Država u kojoj neko sa sudijom može da bude na nivou razgovora tipa ''izađi napolje da ti nešto kažem'', ne može da predstavlja sliku sigurnosti. Razumljivo je da sudija u Srbiji ne može da živi, kao na zapadu, u velikoj kući u elitnom kraju, okružen visokim zidom i obezbeđenjem. Sudije hodaju istim ulicama kao i kriminalci, pa verovatno zbog toga oni veruju da mogu da kažu ''vidimo se na ulici''. Ali baš zbog toga, baš zato što sudije žive u zgradama i običnim kućama pored nas, zato bi za takva dela trebalo izricati najteže kazne, kao primer, kao pokazatelj da postoji ozbiljna država koja brine o svojim službenicima i zakonu. Pravda za sve.

Novi Zakon o saobraćaju, ukoliko se bude primenjivao, je pravi primer za brigu države. U Srbiji nikad nije bilo više vozila i verovatno nikad više nezgoda, nepažljivih vozača i onih koji ne umeju da voze. Nedavno je jedan manijak (ne, ne postoji blaža reč) izašao iz kafane u pola noći i na ibarskoj magistrali, u preticanju, direktno udario u vozilo iz suprotnog smera. Izgubio je život a sa sobom je u nepovrat poveo još troje nevinih ljudi iz drugog vozila. Komšije su novinarima nakon događaja izjavili kako je vožnja bila njegov ,,ventil, način da se isprazni kad ga pritisnu muke i obaveze''. Ovaj zakon bi to trebalo da spreči. Na ulicama su svi, i oni novi vozači, i oni koji su iskusni, i oni u prolazu, i oni kojima je vožnja posao. Ovaj zakon bi trebalo da spreči one momke sa ulice koji su inače fini, samo su nekad nervozni pa vožnju koriste za pražnjenje i igranje tuđim životima. Pravda za sve.

Što se tiče nedavnih događaja u okolini Novog Sada, ukoliko se zaista sve odigralo kako su nezvanični izvori navodili u novinama (zvanično saopštenje je šturo), onda tu stvarno nešto nije u redu. Pre svega, nije normalno da razbojnička banda neometano pređe pedesetak kilometara bez zaustavljanja, i bez saobraćajaca na putu, ukoliko je policija unapred imala nameru da ih zaustavi. Nije logično da se policijska zaseda pravi nakon mosta, i to tek nakon prve raskrsnice, na samo jednom od mogućih puteva bekstva, ukoliko je takva zaseda uopšte postojala. Čudno je da su pljačkaši takvu blokadu izbegli, vratili se nazad i uključili se na autoput. I najčudnije je to što se, od toliko policajaca koji nisu uspeli da od Zrenjanina zaustave vozilo, očekivalo da jedan policajac na motoru zaustavi i razoruža opasnu bandu. Zar nije postojao neki propis, neko pravilo po kojem to ne može da se radi? Zar više ne važi ono da su ,,ljudi naše najveće bogatstvo''? Pa i ako je on bio hrabar i previše siguran, zar nije neko morao jasno i eksplicitno da mu naredi da na prilazi naoružanoj grupi dok ne pristigne pojačanje? Nisu oni imali gde da pobegnu, nije Srbija toliko velika. Zar je jedan čovek morao da završava posao čitave policije? Pravda za sve.

Ako domaća policija ne ume da obavi posao koji se od nje zahteva, ukoliko je obučena jedino za bezbedno hvatanje sitnih kriminalaca i prevaranata, neka onda pozove nekog u pomoć, da ih nauči. Ako vlast može da sarađuje sa Hagom, zločinačkom organizacijom poznatom kao NATO, pa i Havijerom Solanom, može valjda da pozove iskusnije kolege sa zapada u pomoć. U vremenu krize koja dolazi verovatno neće biti manje kriminala.