Коментар дана | |||
Последице "Племенитог наковња" |
уторак, 02. април 2019. | |
Двадесетогодишњица седамдесетосмодневне НАТО агресије („Племенити наковањ“, Noble Anvil) на нашу земљу подстиче и на размишљање о односу морала (етике) и права. Морала као система вредности сатканог од: исправног, праведног, савесног, истинитог или поштеног, и права које чине важеће и обавезујуће норме понашања иза којих стоји државна сила. У погледу легалитета (законитости) НАТО агресије право је на нашој страни – она је тешко брањива јер смо нападнути без донете одлуке која би била заснована на међународном праву. Сви знамо да обавезна одлука Савета безбедности УН којом би се одобрио напад на Југославију није никада донета. Са овом противправношћу се, вољно или невољно, морају сложити и они који су агресију извршили (26 НАТО држава) и они у чију је корист учињена (Албанци са Космета). Али у погледу моралности НАТО агресије - која, aпсурда ли, у кодном имену има моралну вредност племенитости: „Савезничка снага“ „племенитог наковња“ - оцена није ни приближна. Велика већина наших грађана ће рећи да је НАТО агресија супротна моралним вредностима, док скоро сви Албанци са Космета сматрају ту „кампању“ исправном и праведном, а таквом је објашњавају и званичници НАТО држава. Нису ли онда право и морал постојано супростављени феномени (системи вредности), а НАТО агресија из '99. речит пример њиховог сукоба? Наука каже да увек има некаквог раскорака између права и морала (постоје теорије о потпуној одвојености, о потпуном и делимичном преклапању попут концентричних кругова, А. Кауфман). Леп пример је када се објашњава релативност праведности: два човека воле исту жену, а по закону она може да буде само са једним. Кога год да одабере, за оног другог ће то бити неправедна (неморална) одлука (Х. Келзен). Неки од чувених филозофа права настојали су да право и морал што више приближе сматрајући да је доиста правно само оно што је морално. Право је владавина само оних правила која имају моралност, у супротном реч је о изопаченом праву (Л. Л. Фулер). Али, и изопачено право је право (обавезује) што указује да је морално право само могућност, а да неко другачије право може да омогући и неморал (Г. Радбрух). И право и морал очекују одређено понашање али је побуда тог понашања различита – морално се понашамо због унутрашњег осећаја обавезности, док нас на правно понашање обавезују прописи, другим речима, морал тражи моралност (у понашању) а право легалност (понашање у складу са законом) (И. Кант). Законито понашање може бити и неморално и такво је све док се право (као брже мењајуће од морала) не усклади са моралом. Зашто онда Србија и њени грађани не могу по праву да добију икакву накнаду штете за изградњу порушене инфраструктуре, за бол због убијања, рањавања или обољевања и друге накнаде проузроковане НАТО агресијом као незаконитим деловањем? Одговор лежи у сукобу морала и права. Накнада штете од оних који су је проузроковали (НАТО државе) није стварно могућа због тога што се противправност тог бомбардовања аболира (правда) његовом моралношћу. Све док се у НАТО државама званично сматра да је агресија била исправна, праведна, савесна или поштена, њена противправност нам је бескорисна. Тек када у тој бици морала и права дође до приближавања морала праву (што је много дужи процес него обратно) имаћемо рашта да кажемо „у праву смо“. До тада, међународно право у овом случају је само један пример „изопаченог права“, тако далеког правим моралним вредностима, а тако зависног од моћи убеђивања у моралност НАТО агресије јачег (економски, војно, медијски) у овом сукобу, 26 НАТО држава. |