Politički angažman Muamera Zukorlića

U našoj javnosti postoji ne tako mali krug tzv. nezavisnih intelektualaca –  profesora, pisaca, novinara, esejista, sociologa religije koji revnosno brane princip odvojenosti crkve i države. Oni ne propuštaju priliku da se oglase na najmanji znak uplitanja verskih zajednica i religije u politički život. Pod posebnom su paskom predstavnici Srpske pravoslavne crkve. Često se može čuti ocena da je Srbija na putu da postane pravoslavna teokratska država. Tvrdi se i da SPC ima odlučujući uticaj u kreiranju našeg političkog života.

Međutim, ovakav specijalni monitoring rezervisan je samo za delovanje Pravoslavne crkve, dok su ostale konfesionalne zajednice, bez obzira na to koliko njihovi predstavnici istupali sa političkih pozicija, unapred amnestirane od ovakvih optužbi. To se može videti u političkom delovanju glavnog muftije Islamske zajednice u Srbiji Muamera Zukorlića koji ne propušta priliku da se oglasi kao politički angažovani verski lider i jedini zaštitnik obespravljenog bošnjačkog naroda. Iako se trudi da se prikrije iza pozicije nestranačke ličnosti koja predstavlja, kako on kaže, treću političku opciju spremnu da popuni prazan politički prostor, jasno je da Muamer Zukorlić deluje ne samo kao verski nego kao i politički predvodnik Bošnjaka u Sandžaku. On tu poziciju brani stavom da režim u Beogradu vodi tihi rat protiv Bošnjaka, konkretnije, protiv njihovih mehanizama uticaja na ovo društvo.

Muftija Muamer Zukorlić ume da bude još radikalniji. „Nepoverenje i osećaj nesigurnosti naterali su me da zaoštrim retoriku. Takav ambijent nas tera na oštriju retoriku i na poteze koji su nekonvencionalni. S pozicija učenja islama, Ustava Srbije i zakona o crkvama i verskim zajednicama i o nacionalnim savetima to nije sporno. Odgovorno mogu reći da ne bih ni razmišljao o takvom koraku da živimo u normalnom i stabilnom vremenu, prostoru i sistemu.“ Na ovaj način jedan verski vođa brani i pokušava da racionalizuje svoj politički angažman, kao vanredno sredstvo u vanrednim prilikama, i to je situacija koja njemu daje za pravo da se upliće u politiku na najprizemniji način. To je retorika koju smo slušali devedesetih godina. Na pitanje da li njegovo političko angažovanje može dovesti do novih podela Muamer Zukorlić kaže da se nikada nije odrekao uticaja na političke tokove, posebno kada je u pitanju ono što je od sudbinskog značaja za Bošnjake.

Izbori za nacionalne savete bili su prilika koju nije mogao da propusti. On je nosilac liste Bošnjačke kulturne zajednice. Ovaj politički angažman se očigledno kosi sa njegovom funkcijom verskog poglavara, ali on se potrudio da pruži obrazloženje. „Ovaj korak potvrđuje značajnu ugroženost Islamske zajednice, ugroženost prava pripadnika IZ, a i ugroženost identiteta Bošnjaka. Jednom narodu lišenom konvencionalne zaštite ne preostaje ništa drugo do da pravi nekonvencionalne poteze. Ovo je jedan nekonvencionalan potez, izazvan aspektima nepravde koja nam se čini. Kao odgovor na jedno vanredno stanje, vanredan potez je sasvim racionalan.“

Muamer Zukorlić i sam tvrdi da zaoštrava svoju retoriku, podstičući na taj način bujanje bošnjačkog nacionalizma kao najefektnije sredstvo za što veću mobilizaciju birača. Ovakvo otvoreno političko huškanje jednog istaknutog verskog vođe nije prouzrokovalo osudu naši dežurnih boraca i borkinja protiv zloupotrebe religije u političke svrhe. Verovatno je za njih prihvatljivo ovo komesarsko delovanje, jer Muamer Zukorlić je politički predvodnik u borbi protiv Beograda koji vodi tihi rat protiv Bošnjaka.

Ovakva teška zloupotreba izbora za nacionalne savete dovodi u pitanje njihov smisao jer je reč o političkoj zloupotrebi Islamske zajednice. U svojoj političkoj zaslepljenosti Muamer Zukorlić je čak doveo u pitanje i položaj Roma. „Narodi i nacionalne zajednice, koji nisu imali ni Ugljanina ni Ljajića, kao na primer Romi, dobili su potpuno ista prava kao Bošnjaci. Sve to što su oni radili bilo je bez efekta za ovaj narod.“ Ovi stavovi potvrđuju da je u svojim obračunima Muamer Zukorlić izgubio svaku meru i da se neodgovorno poigrava sa radikalizacijom položaja Bošnjaka na veoma osetljivom multietničkom i multiverskom prostoru.

Odvojenost verskih zajednica i države i odbrana sekularizma kao jednog od najvažnijih principa u funkcionisanju demokratskog društva moraju biti bezuslovni i odnositi se na svakog ko pokušava da naruši ova civilizacijska načela.