Nole – jedna (ne)sportska priča

Sreda 15. jul. Sve vreme imam osećaj da mi nešto u medijima fali. Doduše, malo je toga što ne fali, ali ovo je nešto posebno. Neka posebna tišina. Najednom mi sinu. Eureka! Finale teniskog turnira u Vimbldonu je tek završeno maestralnom pobedom Novaka Đokovića, a o tome u današnjim novinama piše koliko o Mahmutogluovoj pobedi u dizanju tegova u Bursi.

Komentari su trajali dva dana, počev od ogoljeno „sportskog“ neposredno nakon finala Gorčina Stojanovića „poznatog po fer-pleju“, pa do komentara Ducija Simonovića koji se širi društvenim mrežama, a u kome se Nole predstavlja eksponentom krupnog nadnacionalnog kapitala, igračem lihvarske internacionale..., i još samo ale fale. Ono čuveno „svaka čast“, koje se nekima neštedimice upućuje, u Noletovom slučaju trajalo je kao mački muž.

Meni se čini da čitav ovaj fenomen „Nole“ zaslužuje da od crno-bele dobije i svoju kolor verziju, makar i sa ogromnim zakašnjenjem od 2-3 dana, uz sve poštovanje prema važnijim događajima, kakav je na primer srebrenički tutanj, i naravno uz poštovanje Gorčinovog i Ducijevog mišljenja o Noletovom uspehu.

Tenis jeste jedan od elitnih sportova i jedna od retkih netimskih igara s loptom. Naravno kroz tenis se promuvavaju ogromni novci, možda i veći nego kroz fudbal, najvažiju sporednu stvar. Tačno je da se i na putu do samog vrha jednog takvog sporta treba preći preko bezbrojnih prepreka, o koje se sapliću bezbrojni momci i devojke, dok jedan ili nekolicina njih ne dođe do samog vrha.

U drugim sportovima to nije tako. Naš budući zet, Švajnštajger može biti i deseti u svojoj reprezentaciji, ali je ipak prvak sveta. U tenisu je to bitno drugačije. U tenisu si prvi, drugi ili deseti, a samo jedan je prvi. A to je u ovom trenutku Nole. Neko mora da bude prvi, pa makar se sva lihvarska internacionala reklamirala i prala novac preko tenisa.

No, u slučaju Novaka Đokovića ni to nije jednostavno crno-belo. Ako je Nole eksponent krupnog kapitala, koja je logika da ga taj isti kapital sapliće na najvažnijim stepenicama? Valjda bi krupni kapital trebalo da mu pomaže u takvim slučajevima, a ne da mu odmaže?

Vratimo se nedelju dana unazad. Turnir u Vimbldonu se rasplamsava. Britanska štampa o Novaku piše sve najgore: i da je varalica, i da je folirant, i da mu je tetka krezuba... Istovremeno britanska diplomatija nas predstavlja svetu kao silovatelje dečaka, o ženama da i ne pričamo, i stavlja nam diplomatsku omču oko vrata. Konfrontira nas sa islamskim svetom, čijih nekoliko stotina hiljada predstavnika iz evropskog (Bugarska) i šengenskog (Grčka) raja traže još rajskiji raj upravo ovde, od Preševa do „mađarskog bodljikavog zida“.

U takvoj atmosferi Novak izlazi na travnati teren Vimbldona, na teren na kome je svaka travka visoka 8mm. Kad je trava u pitanju, zapad zna da bude vrlo precizan i pažljiv. Kada su u pitanju ljudi i narodi, tada je manje pažljiv.

Izlazi na teren protivniku koji je prethodno eliminisao ljubimca britanke publike, Mareja. Logično je da u takvim slučajevima onaj ko je eliminisao ljubimca publike ima protiv sebe tu istu publiku. Logika u mržnji ne vredi.

Gledali smo do poslednjeg mesta ispunjene tribine centralnog terena. Gospodu koja na tribinama ispija Goût de Diamants, šampanjac od 1000 funti, gej parove, londonske gospođe u sopstvenoj koži tri broja većoj, poznate face, i sve njih agresivno navijajućih protiv Novaka. Ne za Federera, jer to nema logike, već protiv Novaka.

U atmosferi ruskog veta koji štiti nas silovatelje dečaka, Novak se pokazuje ne kao Srbin, već kao vanzemaljac, koga Srbi zaborave već nakon dan-dva od veličanstvene diplomatsko-sportske pobede.

Zašto se kulturna londonska publika tako obrukala? Zašto su tradicionalno racionalni Britanci podlegli nekakvoj euforiji? Zašto baš u slučaju Novaka, i da li baš slučajno?

Da li je vreme da se podsetimo kako se obrukala kulturna hamburška publika u slučaju napada nožem na Moniku Seleš? Devojka je nasred terena izbodena nožem, karijera joj je uništena i niko nije odgovarao. Zamislite da se tako nešto desilo nekom „Bitićiju“ sa američkim državljanstvom. Pa i da nije svetski broj 1.

Nekako u isto vreme kada se dešavaju bitke na diplomatskom i teniskom terenu, Sportski sud u Lozani presuđuje da se za onaj oktobarski teroristički akt na stadionu Partizana[1], Albanija nagradi pobedom za „zelenim stolom“. Da se ne radi o sportskom već duboko političkom činu, svedoče ulična slavlja u Prištini i Tirani prošlog petka, uoči Potočara i Vimbldona, što nedvomisleno govori da je Albanija izvojevala značajnu diplomatsku pobedu. Dok smo se mi trošili oko toga ko je i zašto vikao: „Vučiću pederu“, Albanci su radili.

I nešto se mislim ovako dokon u ove vrele letnje dane: ako se zapadu ne sviđa Novak Đoković, momak: mlad, lep, bogat, uspešan, inteligentan, porodičan, verujući, humanitarac... šta li tek misle o nama ostalima: bradatim, debelim, siromašnim hedonistima? Srbima, naravno. Ne smem ni da zamislim. Kao što ne smem ni da zamislim koliko napora i zakulisnih marifetluka preduzimaju ne bi li mu nekako „namestili“ neku aferu, sumnjivi doping ili neki „tajni“ snimak.

Ne daj se Nole! I - svaka čast Novaku! On se za samo 26 godina popeo na krov ovog pokvarenog sveta.