Коментар дана | |||
Неслављење дочека |
![]() |
![]() |
![]() |
понедељак, 05. јануар 2009. | |
Из добро обавештених извора блиских мени можда бисте могли да извучете признање да ме убија пројектовано весеље баш тог дана, да се баш 31/18. децембра сетим стиха "пучина је стока једна грдна", те да ми се никако не прима Нова година пре Божића. А биће и да ми је Нова постала обичан дан оног трена када су се девојчице избориле и да неновогодишње ноћи проводе ван кућа. Уосталом, што ономад рече поч. Драган Малешевић зв. Тапи: "Ја сваки дан идем у кафану, мени је Нова година сваког дана!" Али, што написаше у Забавнику, живот пише романе и драме, злехуда судба ми је (под старе дане!) натурила полупородични демократски централизам по коме је довољно, али и потребно, за тзв. Нову годину бити будан: ништа лакше, рећи ћете, за мене који у кревет одлазим на релацији 02-04 изјутра. Авај! претходних грегоријанскокалендарских година ми се успешно приспављивало нетом после цртаних филмова – па сам излаз за неслављење углавном морао тражити у болести (и другим демонима). Ове је година ситуација заиста била критична: крајем децембра ухвати ме неко здравље и Бог зна како би се све то завршило да не стиже спас од Деда Мраза, оног за нас задуженог а у лику премијера Србије, и његове изјаве да се Следеће године у Србији неће живети боље него у овој! Шта славити, шта дочекивати – гори живот, који не може да сачека ни српску Нову?! Дакле, беше то дивна прослава, нисам морао да се правдам зашто сам будан а као да спавам! У то име... |