Nesalomivi duh Srpstva koji zna da sloboda nema cenu - Svetolik Dragačevac naspram „kmeta Simana“

RTS nas je ovih dana podsetio na lik i delo Svetolika Dragačevca (1883-1942), penzionisanog sreskog načelnika Paraćina koji je život završio u logoru Mathauzen zato što je na dan pristupanja Jugoslavije Trojnom paktu poslao preteće pismo krvožednom Hitleru. Pedantna nemačka obaveštajna služba nije propustila ovo pismo u vihoru događaja koji su usledili – ubrzo nakon okupacije Jugoslavije, Dragačevca je uhapsio Gestapo, a nakon isleđivanja u Beogradu poslao ga je prvo u zatvor u Gracu, a zatim u koncentracioni logor Mathauzen, gde je umro pod zatvoreničkim brojem 3109. Njegov slučaj je bio zaboravljen sve do početka ovog veka, kada su njegovo pismo, prevod na nemački, kao i druga dokumentacija vezana za njegov slučaj, pronađeni u nemačkim arhivama.

Tekst ovog kratkog pisma, kucanog pisaćom mašinom i ručno potpisanog, glasi ovako:

Nit pravde prekinut je. Zacarila obest i sila. Veliki tlače male i u svojoj osionosti ne poznaju Boga; nemaju dušu.

Krvožedni Hitler hita da ni jedna njiva na ovo zemaljskoj kugli ne ostane zasejana jadom i čemerom. Ni naša napaćena Otadžbina nije pošteđena. Pružamo ti svoju poštenu ruku ali ti hoćeš i srce. U želji da osvajaš i tlačiš ti nam gaziš ono što nam je kroz sva robovanja i kroz vekove bilo najsvetije gaziš nam slobodu i čast gaziš nam ponos.

Tebi Hitlere; kajinov sine mi deca velikih otaca i dedova uzvikujemo dosta. Ne slušaš li naićićeš na bodre mišice naše. Prolićemo ti krv i nogom ti aždajo stati na vrat da se ne digneš. Upamti da nas je možda Gospod Bog odredio da kod nas dobiješ odmazdu za sva nedela. Upamti.

Svetolik M. Dragačevac
sreski načelnik u penziji

Ovaj gest nije imao nikakvu realnu težinu, bio je privatan čin prkosa, želja da se lično opere od ljage saradnje sa nacistima koju je vlada Jugoslavije natovarila na sebe, a sve to u trenutku kada razmere nacističkog zla nisu još bile široko poznate u svetu. Za ovaj benigni, inadžijski gest Gestapo je uhapsio jednog penzionera od 58 godina i poslao ga da umre u jednom od nacističkih logora smrti.

Dragačevac otelovljuje nesalomivi duh Srpstva, onog koje zna da sloboda nema cenu, i da sa njom nema trgovine. Ko ne razume njegov poriv da napiše to što je napisao, ko ne saoseća sa gnevom koji mu se nakupio u trenutku poniženja tog 25. marta 1941., taj nikada neće razumeti ni epohalnost kolektivnog „ne“ koje je srpski narod dva dana kasnije rekao i Hitleru, i nacistima, i njihovom projektu„sejanja svake njive jadom i čemerom“. To nije bila nikakva kalkulacija „naših“ i „njihovih“, to je bio jedan čin nacionalnog heroizma. I svako ko misli da je u pitanju bilo „besmisleno i bezvredno inaćenje“, neka se zapita – zašto su Nemci odmah uhapsili Dragačevca i zašto su ga poslali u smrt, umesto da se njegovom „praznom gestu“ nadmoćno nasmeju? Slično tome, zašto su osećali potrebu da fizički unište Jugoslaviju i predaju srpski narod nožu i genocidu, ako su demonstracije 27. marta bile „prazan i beznačajan gest“, a sama Jugoslavija – „nebitna“?

I svako ko misli da je u pitanju bilo „besmisleno i bezvredno inaćenje“, neka se zapita – zašto su Nemci odmah uhapsili Dragačevca i zašto su ga poslali u smrt, umesto da se njegovom „praznom gestu“ nadmoćno nasmeju?

„Za to leti glava“

Stvar je upravo u tome što borba za slobodu, čak i kada je čisto simbolična, nikada nije prazna i beznačajna. Ona vredi više od ičega drugog, i porobljivač Jugoslavije i Srbije je te '41. godine to izuzetno dobro znao. I zato je Srbe gazio više i kažnjavao krvožednije nego druge narode. Zato što ih se plašio. Ne njihove vojske, ekonomije, ili države, već duha koji su nosili u sebi, duha koji je nadahnjivao borbu i čestitost, a koji je u celoj Evropi trebalo iskoreniti kao metafizičku suprotnost nečovečnom birokratizmu i zverskom makijavelizmu nacističkog sistema gole sile i banalnog zla. 

Dragačevac je, stoga, kako se to podrugljivo danas kaže, „autentičan srpski junak“. Njegov gest je bio mali, ali njegove posledice su bile ogromne, kako po njegov život, tako i po celu Evropu. To što danas u Evropi iko može da kaže za sebe da je slobodan, može da zahvali svim onim Dragačevcima koji nisu hteli da obore pogled dok su„carevale obest i sila“, koji u duhu srpske nacionalne epike i oslobodilačkog duha 1804-1815., 1875-1878., i 1912-1918. nije smatrao da „obični ljudi nemaju šta da traže u borbama titana“, već da u borbama sa titanima obični ljudi postaju – heroji. A njegov čin je utoliko više herojski, ukoliko je učinjen bez ikakve kalkulacije, i „protiv sopstvenog interesa“. I utoliko što je dva dana prethodio istom takvom kolektivnom činu uzdizanja „dece velikih otaca i dedova“ na narodnim demonstracijama 27. marta.

Srbi u logoru Mathauzen

Odgovor iz Berlina stigao je u Beograd 27. 05. 1941. Na dnu se vidi da je latinicom i na srpskom jeziku naknadno napisano: „Osoba je umrla u logoru“

Dragačavac je stoga arhetipski Srbin – inadžija, lajavac, i kavgačija, ali pre svega rodoljub i slobodar. Njegova priča je alegorija za sudbinu celog srpskog naroda u njegovoj modernoj istoriji

Dragačavac je stoga arhetipski Srbin – inadžija, lajavac, i kavgačija, ali pre svega rodoljub i slobodar. Njegova priča je alegorija za sudbinu celog srpskog naroda u njegovoj modernoj istoriji, koji se, poput kozaka na slavnoj slici Ilje Rjepina,  neotesano i kafanski zaklinjao da će „stati nogom za vrat aždaji“ i turskom sultanu, i kralju i caru Dvojne monarhije, i fireru „Besmrtnog rajha“ (a nešto i predsedniku najnovijeg evropskog hegemona –„Zemlje slobodnih i hrabrih“). I sva ta „tisućeljetna carstva“ je nadživeo i sahranio, i ako se ne može baš reći da im je sam i lično presudio, onda se svakako ne može reći ni da im nije, kako je obećao Dragačevac – „prolio krv“, i to po pravilu baš onda, kada se na to niko nije usuđivao.

Stoga je lepo što su nas ovih dana podsetili na ovaj mali, a u stvari ogromni podvig penzionera iz Paraćina, kome roditelji nisu uzalud dali ime Svetolik. Koliko vredi čista savest i svetao obraz, mogli smo videti nakon ’45. godine, kada su se čitavi narodi upinjali iz petnih žila da pronađu svoje Dragačevce, kako bi iza njihovih leđa sakrili vlastiti kukavičluk, malodušnost, i konformizam.

Kmet Siman kao lice savremene Srbije

Svetolik Dragačevac je sa svojim pismom Hitleru danas antipod jednoj drugom ikoničnom„sastavljaču pisama“ koji polako i neprimetno preuzima centralno mesto u srpskoj nacionalnaj svesti. Reč je o Andrićevom kmetu Simanu. Siman je paradigma „praznog junačenja“ i autodestruktivnog, jalovog „srbovanja“ („četiri stotine godina ste vi jahali nas, sada ćemo četiri stotine godina mi vas, a poslije ćemo se razgovarati“), koje intimnu potrebu za slobodom (i osvetom nepravde) upliće sa ličnom nemoći koja se pretvara u duševnubolest, a završava sa tragikomičnim pismima Franji Josifu u kojima se pravda pokušava izmoliti od novog stranog gospodara. Srpski narod kao istorijski subjekt danas je kudikamo više nalik na kmeta Simana, nego na Svetolika Dragačevca. On je ubeđen u svoju pravdu i bolno svestan nepravde koja mu je nanesena, ali je isto tako duboko ubeđen da je svaka borba za pravdu, slobodu, i nacionalnu čast – osuđena na propast, već se one eventualno mogu izmoliti od nekog blagonaklonog stranog moćnika, nekog aktuelnog Franje Josifa, Adolfa Hitlera, ili Donalda Trampa („ako samo uspemo da dođemo do njega“, „ako nas samo sasluša“).

Dragiša Cvetković i ministar inostranih poslova Aleksandar Cincar-Marković, u bečkoj palati Belvedere, u prisustvu Adolfa Hitlera i drugih zvaničnika sila Osovine, potpisala je Protokol o pristupanju Jugoslavije Trojnom paktu (25. mart 1941. godine)

Srpski narod kao istorijski subjekt danas je kudikamo više nalik na kmeta Simana, nego na Svetolika Dragačevca

Dragačevac i pokoljenje koje je svesno i fatalistički kategorično ustalo protiv nacizma uz parolu „bolje grob, nego rob“ bili su ljudi drugoga kova. Za razliku od sirotog Andrićevog Simana, oni nisu odrasli kao nečiji kmetovi, niti im je sloboda nakratko pala u krilo kao zrela jabuka usled spleta geopolitičkih okolnosti. Oni su bili „deca velikih otaca i dedova“. Oni su bili generacija koja je svoju slobodu tri puta odbranila, žrtvujući za nju doslovno sve što su imali. Oni su s pravom u Adolfu Hitleru videli aždaju tirjanstva kojoj, u duhu Njegoševe maksime, treba stati „nogom za vrat“. I to nije prazna alegorija – sam Dragačevac je 1915. godine prešao Albaniju birajući da radije umre slobodan, nego da živi pod austrougarskim jarmom.

To je, dakle, bila generacija koja „bolje grob, nego rob“ nije uzvikivala prazno, nego je zaista uzdignuta čela odmarširala u svoje grobove, odbranivši „slobodu, čast i ponos“. I ne samo svoje. Živote su oni položili svoje, ali su slobodu, čast i ponos odbranili za sve nas, učeći nas da, ako nas je „Gospod Bog za nešto odredio“, onda je to da različiti tirani i aždaje kod nas „dobiju odmazdu za sva nedela“, da – u duhu pesme Tanasija Mladenovića za Logarovu „Himnu Beogradu“ – „tiranin svaki tu nađe grob svoj“. Bog u koga se uzda Svetolik Dragačevac je Bog suprotstavljen „carevanju obesti i sile“ i „tlačenju malih od strane velikih“. On u svom pismu, u najboljem srpskom stilu, Hitlerovom realpolitičkom diktatu i industriji smrti  suprotstavlja (doduše parafraziran) – citat Njegoša. Kada on kaže da nas je „možda Gospod Bog odredio“ da dajemo odmazdu obesnim siledžijama, on hoće da kaže da je ono stajanje „aždaji nogom za vrat“ – dužnost najsvetija.

Cinici među našim sunarodnicima koji danas moralni izbor srpskog naroda na demonstracijama 27. marta diskvalifikuju kao „zamešateljstvo britanske agenture“ (kao da da u Beogradu nije bilo nemačke agenture, i kao da britanska agentura nije pokušavala da na otpor Hitleru podbode Bugare, Rumune, Mađare, ili Italijane), svakako će zlurado primetiti da je prilikom isleđivanja Gestapoa Dragačevac priznao da je pismo pisao „pod dejstvom alkohola“, i verovatno neće propustiti priliku da naglase da je njegova smrt bila „nepotrebna i besmislena“, baš kao što smatraju da je „nepotreban i besmislen“ bio i prevrat 27. marta, baš kao i ustanci koji su usledili nakon početka okupacije. U pitanju su ljudi koje ne opterećuju ideali slobode i časti, koji ponosa nemaju, a po svoj prilici ni u Boga ne veruju. Niti ih je sramota potpisivanja Trojnog pakta, niti smatraju da su naše komšije (i sugrađani) učinile nešto inherentno loše kada su se stavili u službu najvećeg zla koje je zahvatilo Evropu u njenoj modernoj istoriji. Oni u dubini duše smatraju da je Srbija trebalo da pristane i na uslove iz Rambujea i da prihvati ultimatum Austrougarske iz 1914., a ako bismo malo zagrebali, videli bismo i da bi 1804., umesto uz svoj narod, sedeli po hanovima zajedno sa dahijama i njihovim subašama, i pomagali da se prebroji harač. Oni nisu čak ni kmet Siman, oni su samo – kmetovi.

Svetli grobovi

Zato su važni primeri poput „praznog i besmislenog“ gesta Svetolika Dragačevca, jer nas oni uče šta je to sloboda. Jer kada nema slobode, čak i za „prazan i besmislen gest“ – leti glava. Kao društvo koje je u procesu kolektivnog pretvaranja u kmeta Simana, koji ne samo da nema nikakve nade da može da dočeka ikakvu slobodu i pravdu mimo blagonaklone intervencije „zemaljskog gospodara“, već više nije produktivan ni kao kmet, jer ga potreba za slobodom sprečava da „ćuti i radi“, mi moramo negovati sećanje na vreme kada je naš narod slobodu disao kao da je vazduh. To nije stvar praznog inata i „prizivanja pogibije“, već – paradoksalno – stvar opstanka. I – što nam takođe svedoči kmet Siman – stvar duhovnog zdravlja.

Porobljivač uvek gleda na nepokornog roba kao da je malouman, a tako ga gledaju i njegovi sapatnici – pokorni robovi. Ljudi koji se danas podsmevaju Svetoliku Dragačevcu su ljudi koji preziru žrtve koje je naš narod položio na oltar slobode – kako ’41-45., tako i ’12-18., ’91-95., ili ’99. 

Uostalom, ako se prisetimo drugih „besmislenih gestova“ iz novije istorije, na čijoj su strani naše simpatije – na strani američkog predsednika DŽordža Buša Mlađeg, ili iračkog novinara koji ga je gađao cipelom? Na strani neimenovanog Kineza koji je na Tjenanmenu stao pred tenk, ili na strani posade tenka? Na strani siromašnog stanovnika Majura koji „pod dejstvom alkohola“ poručuje američkom predsedniku Bilu Klintonu da je „broj jedan po šuntavilu“, ili na strani naših bogatih i moćnih sunarodnika koji su sa Bilom Klintonom zagrljeni pozirali za fotografisanje?

Odgovori na ova pitanja nisu laki i jednostavni, a često nisu ni prijatni, ali u svojoj suštini predstavljaju odgovore na pitanje „kome ćeš se prikloniti carstvu“. Obest i sila koje se svako malo „zacare“ uvek su lepi, bogati, upeglani, a bacanje na njih grdnjama, pretnjama i cipelama uvek je „ludilo i budalaština“. Porobljivač uvek gleda na nepokornog roba kao da je malouman, a tako ga gledaju i njegovi sapatnici – pokorni robovi. Ljudi koji se danas podsmevaju Svetoliku Dragačevcu su ljudi koji preziru žrtve koje je naš narod položio na oltar slobode – kako ’41-45., tako i ’12-18., ’91-95., ili ’99. Ali primer kmeta Simana ostaje tu da nas podseti da ni ropski život nije za svakoga,  a pogotovo nije za one koji znaju šta je sloboda, i koji znaju da nas grob sve čeka, a da robovi u njega idu samo malo sporije, i pognute glave.