Nerazuman narod i premijer "mekog srca"

Iz intervjua Aleksandra Vučića američkoj televizijskoj stanici Si-En-Bi-Si očigledno je da nije nimalo lako biti premijer u Srbiji. On je potpuno posvećen i opredeljen za sprovođenje reformi u zemlji, pre svega radi stvaranja povoljnije klime za dolazak stranih investitora. Međutim, “kakve god reforme pokušate da sprovedete na Balkanu...to je gore od pakla”.

Očigledno, narod ne shvata u čemu se one sastoje, ne vidi šta je cilj promena, te nerado na njih pristaje. Premijer se međutim ne predaje, spreman je da se uhvati u koštac sa teškim pitanjima, dok primedbe na svoj rad smatra napadima.

I novi Zakon o radu i penzijskom i invalidskom osiguranju, koji će doneti velike nevolje zaposlenima, a lakši život poslodavcima, daće povoda za nove kritike premijera. Sindikati se već pripremaju za organizovane proteste, dok Vučić smatra da više nema o čemu da pregovara sa njima.

Sa svoje strane, Američka privredna komora u Jugoslaviji izrazila je pohvale novom zakonu, nazivajući ga prvim korakom u pravom smeru. On će, svakako, nekome doneti koristi, pitanje je samo hoće li to biti zaposleni u Srbiji.

Zatim je ministar finansija Lazar Krstić iznenada podneo ostavku (mada se i ona mogla očekivati posle nekih njegovih prethodnih izjava). Saopštio je kako smatra da “premijer i ministar finansija moraju imati isti stav o tome šta treba uraditi i u kom roku". Ministar se zalagao za smanjenje plata, i penzija, povećanje cena struji i otpuštanja, ali je premijer “meka srca”, kako je objasnio Lazar Krstić, te nije mogao da se složi sa tim , već je te bolne zahvate gurnuo pod tepih, odnosno, odložio ih za neko drugo vreme, kada će, nesumnjivo, biti još bolnije po građane Srbije.

Međutim, ne treba gubiti nadu. Premijer zna gde je rešenje. O njemu je govorio već mnogo puta, a nalazi se u privlačenju stranih ulagača, povećanju proizvodnje i otvaranju novih radnih mesta. Eto, trebalo je samo da se toga setimo.

Ko ima vremena i strpljenja da sluša premijerove nastupe u javnosti, svakako je zapazio njegov neuništivi optimizam. Kao i mnogi drugi u Srbiji, i on je svestan težine sadašnjeg stanja zemlje, jasno uviđa da su neophodne godine i godine oporavka da se “stigne do zelene grane”, ali, za razliku od ostalih i malodušnih, nikada na gubi nadu, već je uvek spreman da svoj optimizam prenosi i na mase.

Možda se još malo ko seća kako je sredinom 2013. hrabrio građane Srbije pričom o izvozu 10.000 “velikih fića” u Rusiju do kraja iste godine, uz napomenu da “tu kvotu smatramo samo kao početak i nadamo se da će se povećavati”. Nažalost, Rusija sve do danas nije kupila ni jednog jedinog “velikog fiću”. Premijer se, ipak, nije obeshrabrio, te je pre nekoliko dana, na sastanku sa Putinom, kako je izjavio našim medijima, “dobio obećanje da će ruska strana razmotriti mogućnosti”.

Na svu sreću, u svetu ima i drugih prijatelja koji jedva čekaju da Srbiji priteknu u pomoć. Recimo, premijeru veoma bliski, a veoma bogati šeici iz Emirata nestrpljivi su da ulože milijarde dolara u razvoj poljoprivrede u Vojvodini, i koliko je god potrebno u Crvenu zvezdu da bi se od nje stvorio tim koji će godinama harati Evropom umesto engleskih, španskih, italijanskih ili nemačkih klubova, a da se već i ne pominje fatamorgana zvana “Beograd na vodi” koja će omogućiti dosad nezamisliv napredak glavnog grada i cele Srbije.

Ne znam da li se u premijerov optimizam može ubrojati i njegovo predviđanje da će se Srbi oko 2032. godine približiti po marljivosti Crnogorcima. Ako to nije izjavio u šali, nije jasno šta je ovom porukom hteo da kaže.

Njegovi postupci i izjave često izazivaju nedoumicu - ima li on savetnike koji bi mu pomagali da jasnije sagleda prilike kod nas i u svetu i predložili kako da postupa i šta da kaže.

Poznato je da je dosad nekoliko puta tražio savetodavce među zvučnim imenima iz inostranstva. Međutim, ona se nisu dugo zadržavala u Beogradu. Da li što im se učinilo da se premijer oslanja isključivo na sopstvene zaključke ili što su shvatili da njihove preskupe usluge država Srbija nije u stanju da plaća?

On svakako ima domaće savetnike, ali je pitanje koliko oni utiču na njegove odluke i nastupe. Možda zato što se ne usuđuju da mu predlože nešto što mu se ne sviđa, a moguće je da i sami imaju poteškoća da pravilno ocene šta se dešava, te i nisu u stanju da mu daju koristan savet.

U javnosti se povremeno čuju i stručnjaci koji iz najbolje namere, a pre svega zabrinuti za budućnost zemlje, ukazuju na premijerove greške. On se na njih ljuti, žaleći se da je ličnost koju najviše “napadaju u Srbiji".

Zaista nije nimalo lako biti premijer narodu koji ne veruje u priče o nepostojećim reformama. Ali još je teže biti narod u Srbiji koja ima takvu vlast i takvog premijera.