"Međunarodna zajednica" deli lekcije neposlušnima

Libija je za svetske moćnike i za tzv. međunarodnu zajednicu poslužila samo kao lekcija i nauk šta očekuje one režime koji predstavljaju trn u oku jastrebovima u NATO paktu i SAD. “Libija je lekcija o tome šta međunarodna zajednica može da postigne kada se ujedini”,[1] izjavio je Barak Obama u svom redovnom obraćanju javnosti.

Obama je ponosan na ulogu tzv. međunarodne zajednice koja je “jedinstveno” ustala u odbranu nevinih od nekakvog terora Gadafijevog režima. Ono što je u Libiji postignuto je samo razaranje jedne divne zemlje i masovno ubijanje nevinih građana koje je navodno akcija međunarodne zajednice i trebala da spreči na prvom mestu.

“Ne možemo i ne treba da intervenišemo svaki put kada se dogodi nepravda u svetu, ali je istina i da ponekad svet može i treba da skupi volju da spreči ubijanje nevinih”. Naravno, Obama nije pomenuo koliko je nevinih stradalo od ruku pobunjenika ili od NATO bombi koje su mesecima padale po Libiji sejući smrt i ostavljajući za sobom hiljade unesrećenih porodica. Osim toga što je licemerna i cinična, Obamina izjava je i dvosmislena. To što je rekao da “mi” ne treba i ne možemo da intervenišemo svaki put kada se dogodi nepravda u svetu, govori mnogo o karakteru savremene međunarodne politike.

Naime, to “ne možemo i ne treba” treba shvatiti u svetlu igre velikih sila i podele interesnih sfera. Sirija je očigledan primer. Zapadni mediji uglas govore o tome kako su ljudska prava u toj zemlji ugrožena i kako svakim danom stradaju “nevini civili” od terora Bašara al-Asada, ali tzv. svet, kao opšti pojam koga Obama pominje, podrazumeva SAD i NATO pakt koji se neće usuditi da ruše režim u Siriji i postavljaju svoje pulene upravo zbog toga što je Sirija u interesnoj zoni Rusije, ali i sama poseduje veoma respektabilne vojne snage.[2]

“Ovaj put smo našli hrabrost i kolektivnu volju da to učinimo”, izjavio je, pored ostalog, Obama. Ponovo je reč o primeni starog dobrog scenarija koji nam je već vrlo dobro poznat i koji je tako “efikasno” primenjen u Iraku, ali pogledajmo šta je toj zemlji navedeni scenario i doneo. Jedina korist običnih građana Iraka je to što svakodnevno moraju da strepe od napada pripadnika Al Kaide u svojoj već razrušenoj zemlji u kojoj je američka demokratizacija već dovela do nekoliko stotina hiljada mrtvih civila. Sličan scenario se naslućuje i u Avganistanu kada se jednom trupe NATO pakta budu povukle iz navodnog rata protiv terorizma. Da li je bilo terorističkih akcija Gadafijevog režima prema sopstvenom narodu? Svakako da nije, uprkos tome što je autokratska vladavina Gadafija trajala decenijama, niko nije ubijao i masakrirao nedužne civile na šta se ta međunarodna zajednica toliko poziva. Naprotiv, ubijanje i stradanje je počelo tek kada je ta ista međunarodna zajednica, nazovimo je tako a u stvari reč je o konglomeratu zemalja čiji su interesi vođeni novcem i strateškim pozicioniranjem u određenim delovima sveta, započela svoju “lekciju” deljenja pravde.

Obama je istakao da su SAD ponosne što su imale odlučujuću ulogu u rušenju režima koji je navodno pokrenuo nekakvu izmišljenu kampanju terora protiv svog naroda, posebno u prvim danima. Onaj ko je stvarno pokrenuo kampanju terora bio je NATO pakt sa svojom agresivnom akcijom pod imenom “Odisejeva zora”, koja je prouzrokovala toliko patnje libijskog naroda.

Obama je istakao da je budućnost Libije sada navodno u rukama njenog naroda, što predstavlja licemernu i krajnje bezobzirnu izjavu. Obama dobro zna u čijim rukama će se nalaziti sudbina libijskog naroda, a podrazumeva se da će ona prebivati u kandžama te iste “međunarodne zajednice” koja je podelila lekciju iz pravde i demokratije ostavljajući za sobom hiljade nedužnih žrtava, čega je libijski narod i te kako svestan. Ali obični libijski građani su takođe svesni toga da je reč “sloboda” u savremenom svetu postala samo puka prazna fraza koja ne znači apsolutno ništa, jer će o sudbini tog istog naroda odlučivati NATO i SAD kao i multinacionalne kompanije koje su i postavile novu “demokratsku” vladu Libije. Interesi moćnika su uvek bili skriveni i opravdani praznom retorikom kojom se i predsednik Obama svesrdno poslužio prilikom svog obraćanja povodom “uspeha” tzv. međunarodne zajednice u Libiji.