Mala bara

Prosto je neverovatno u kakvoj smo zabludi živeli. Mislili smo da taksisti, njihova udruženja i karteli rade šta im se hoće zato što je premalo konkurencije i zato što su moćni, ali oni to zapravo rade zato što ih je previše. Ma mora biti da su u toj studiji zaključili kako u Beogradu ima i previše putnika. Pošto su ti prekobrojni putnici mnogo puta na sopstvenim đonovima iskusili činjenicu da su taksisti, a ne mušterije oni koji su u poziciji da biraju. To odlično zna svako ko je naručivao taksi, pa su ga iz centrale odmah preslišali o tome gde bi on to da ide. Ne pitaju oni divana radi, već da vide da li im se sviđa ono što imate da kažete. „Od Slavije do Kalemegdana? Žao nam je, nema slobodnih vozila, nazovite kasnije“, saopštiće vam iz svake taksi centrale. Dabome, ko bi se smarao sa takvom sićom od posla kad za to vreme može da ubode neku vožnju do Ovče ili Krnjače. Pokušavam da zamislim, šta će sve da pitaju kad ih bude još 3.000 manje... Jeste li spremili sitno? Koliko imate kila? A ko vas je preporučio?

Ne treba ni pominjati koliko je beznadežna misija dočepati se taksija kada pada kiša ili sneg. U centralama ne odgovaraju na pozive, na ulicama praznih nema. Dobro, to su vanredne okolnosti, ono što je stvarno važno jeste da stvari funkcionišu kada je vreme san snova. Uostalom, kome još treba taksi kada pljušti ili veje?

Zamislite recimo da su i trgovine toliko zatrpane poslom da mogu da biraju kupce. Na ulazu u samoposlugu traže vam spisak stvari za nabavku, da bi procenili jeste li uopšte vredni truda. „Samo hleb i mleko? Žao nam je, nema slobodnih kasa, navratite kasnije.“ Zamislite sad, da na sve to, neka studija pokaže kako bi skoro polovinu samoposluga zapravo trebalo zatvoriti, jer ih je previše. One koje bi preostale mogle bi onda da počnu i sa naplaćivanjem ulaznica, samo kad se ne bi pribojavale neke nove studije koja bi pokazala kako su sve prodavnice u Beogradu zapravo sasvim nepotrebne.

Ruku na srce, i zašto dozvoliti da ovaj posao rade svi oni koji misle da im se to isplati, kad već stvar može da se ozbiljno „prostudira“, pa da se „u vozilo“ precizno proračuna koliko nam je taksija zaista potrebno. Kako bismo inače mi putnici to znali? Eto, da nam taksisti na to diskretno nisu skrenuli pažnju, još bismo živeli u ubeđenju da nam je zaista potreban taksi da stignemo od Slavije do Kalemegdana. A osim što nam stalno smetaju i prave gužvu u gradu sva ta suvišna vozila, ona sve te dragocene radno sposobne ljude, čitavih 3.000, sprečavaju i da popune tolika druga važna radna mesta koja zvrje prazna.

Naravno, nije sve to samo zbog ljubavi prema optimalnosti, već i zarad unapređenja naše prestonice. Zanemarimo već jednom taj kvantitet, ali poradimo na kvalitetu – studija je lepo pokazala kako ne možemo imati oba. Taksija će biti malo, ali će zato biti lepi i zadovoljavaće sve vrhunske standarde, a taksisti će biti uredno začešljani. Vožnja taksijem ustvari, biće kao neki kulturni ugođaj. Pa ne može svako tek da uđe ni u muzej, ni na premijeru, što bi mogao u beogradski taksi.

A šta da radi onaj kome se samo negde žuri? Pa nek krene na vreme.